Mingl kutak

Radna prava u novoj normalnosti

Radna prava u novoj normalnosti

Crveni karanfili, simbol prolivene krvi radnika koji su 1. maja 1886. na ulicama Čikaga stradali tražeći osmočasovno radno vreme, danas, čini se, odlaze u zaborav. Nema više ni sletova, ni parada. Sve je zamenio Prvomajski uranak uz miris roštilja i nadu da, baš na taj 1. maj neće biti kiše. 

Kako je sve počelo?

Američki sindikati započeli su 1886. masovne štrajkove pod parolom tri osmice. Tražili su da svakog dana ljudi osam sati rade, osam sati odmaraju i da imaju osam sati za kulturno uzdizanje.

Najveći štrajk dogodio se u Čikagu 1. maja 1886, kom je prisustvovalo više od četrdeset hiljada radnika, koji su u fabrikama obavljali teške fizičke poslove bez radnog vremena i dana za odmor. U to vreme Čikago je bio srce američke industrije, a i centar sindikalnog organizovanja.

Sledećih dana protestima se pridružuju desetine hiljada nezadovoljnih radnika. Poslovni i politički krugovi nisu blagonaklono gledali na to. Naprotiv. Iako su najavljene kao mirne šetnje kojima je prisustvovao čak i tadašnji gradonačaelnik Čikaga, atmosfera se zakuvala.

Kada se ispred jedne fabrike policija umešala sukobe između sindikalaca i štrajkbrekhera jedna osoba je poginula, a više njih je ranjeno, piše enciklopedija Britanika. Ogorčeni policijskom brutalnošću radnici, levičari, ali i anarhisti su sutradan 4. maja organizivali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket.

Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Nastradali su i demonstranti – preminulo je najmanje četvoro, a povređeno više od 30 štrajkača.

Zbog tog događaja, koji se naziva i Hejmarket masakr – osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena. Kasnije je, navodi Britanika, dokazano da nisu imali pošteno suđenje – pojedini dokazi su fabrikovani, porota je bila na strani tužilaštva, a i sudija je bio pristrasan.

U sećanje na te događaje, tri godine kasnije na Prvom kongresu Druge internacionale 1889. ustanovljeno je praznovanje Prvog maja. Ipak, iako se sve ovo dogodilo u Americi – Sjedinjene Američke Države nikad nisu prihvatile ovaj datum za dan rada, kod njih se taj praznik obeležava prvog ponedeljka u septembru.

Kakva su radna prava u novoj normalnosti?

Prošlo je već dovoljno vremena od početka zdravstvene krize i do sad smo se već navikli da većinu svojih aktivnosti obavljamo od kuće. Većina naših svakodnevnih aktivnosti sada je vezana za internet i sav online sadržaj usmeren je ka tome da se ljudi što duže zadrže kod kuće. Međutim, kako to biva u svim krizama, onaj deo stanovništva koji radi, suočava se, pored straha od zaraze, sa stresom nastalim zbog straha od gubitka posla. Takođe, ne treba izgubiti iz vida da se i oni koji zapošljavaju radnike, naročito u malim i srednjim preduzećima, suočavaju sa svojevrsnim strahom od posledica po svoje poslovanje i potencijalnim porazom u tržišnoj utakmici. S tim u vezi, poslodavci se trenutno suočavaju sa komplikovanim izborom – smanjiti troškove i otpustiti svoje radnike dok kriza ne prođe ili sačuvati radnike i osmisliti neki drugi metod smanjenja troškova?

Zašto je otpuštanje radnika lošija opcija?

Iako je većina stvari u vezi sa trenutnom i nastupajućom krizom i dalje nepoznanica, dosadašnje iskustvo je pokazalo da je razmišljanje na duži rok racionalnije, smislenije i isplativije. U kontekstu nekih predviđanja da bi ova zdravstvena kriza mogla da potraje, treba da razmišljamo o dugoročnim i racionalnijim rešenjima. Iz tog razloga, ideja o stopiranju poslovnih aktivnosti, otpuštanju radnika i čekanju da se za mesec-dva sve vrati u normalu ne deluje kao racionalna opcija. Razmišljati u dužem roku znači izbeći situaciju da, usled potencijalnog produženog trajanja krize, ponovo pokrećete ili povećavate obim poslovanja  i zaposlite nove radnike. Razlozi za to su jednostavni – potraga za idealnim radnikom u vreme krize iziskuje više resursa nego u normalnim uslovima, a uz to je potrebno uključiti vreme i resurse za obučavanje novog zaposlenog. Čak i u najboljem scenariju treba voditi računa o tome da bi novi zaposleni dostigao nivo produktivnosti već iskusnog zaposlenog, potrebno je i vreme i dodatna obuka. Međutim, neotpuštanje zaposlenih znači neophodnost smanjenja drugih troškova ili potrebu za inovativnim modelima poslovanja.

U vreme kriza ovakvih razmera, glavni arbitar na tržištu rada postaje ili bi trebalo da postane – država. Kroz istoriju smo naučili da slobodno tržište popušta usled velikih privrednih šokova, te da je neophodan adekvatan korektiv koji treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrede i poslovanja.

Pre više od sto godina, ljudi su uspeli da se izbore za osnovna radna prava. Danas, svetska pandemija naterala nas je da živimo u strahu i nesigurnosti od gubitka posla, dok su istovremeno još dublje ogoljeni problemi radnika u našoj zemlji. Prostor za unapređenje i te kako postoji, postavljamo pitanje, hoćemo li se izboriti za bolji položaj? 

Prvi deo teksta preuzet je odavde, kao i odavde. Autor drugog dela teksta je Goran Radlovački.

 

 


Najnovije