Mingl kutak

KOIKOI na Kontaktu – Prozor se klatio, se mlatio, se patio

KOIKOI na Kontaktu – Prozor se klatio, se mlatio, se patio

foto: Natalija Erdeljanović

Ako ste se prošlog vikenda zadesili u Beogradu, onda ste zasigurno imali prilike da čujete za sada već poznatu Kontakt konferenciju, inače osmu po redu, a održanu u periodu od 21. do 24. marta, odnosno, od četvrtka do nedelje.

Sve što treba da znate o ovom jedinstvenom događaju, koji je i ove godine osim bogatog koncertnog repertoara uspeo da ponudi i širok spektar tribina i predavanja na teme iz sveta muzičkog biznisa, kao i otvaranje izložbe ,,Persefonin vrt" autorke Katarine Žutić, to je da je bezmalo opravdao status ,,vodeće platforme za povezivanje muzičkih profesionalaca i kreativaca regiona", kako se o njemu neretko govori. Osim toga, možda ste jednostavno želeli da posetite neka od interesantnih kulturnih dešavanja ovog vikenda i ne znajući za sve ovo, a zahvaljujući Kontakt-u ste imali priliku da to i učinite.

(Jeste li?)

Mi smo se odlučili za koncert benda KOIKOI, održanog u Dorćol Platz-u 22. marta. Razlozi su bili jednostavni: podučeni prethodnim iskustvom, a posebno prvim samostalnim beogradskim nastupom u Amerikani Doma omladine 2022. godine, shvatili smo da KOIKOI predstavlja jedan od onih bendova koje ste dužni da čujete kad god se za to prilika ukaže, ma kakvi god da su uslovi. Tu dužnost smo i ovog puta ispunili za vas, te vam ovom prilikom donosimo naše utiske. Ali pre toga, prisetimo se nekih od najznačajnih postignuća benda:

Svoj debi album ,,Pozivi u stranu” objavili su 2021. godine u izdanju Moonlee Records-a. Ovaj album predstavlja značajan korak u karijeri benda, označavajući njihov definitivan ulazak na scenu sa autentičnim zvukom i aranžmanima koji su s vremenom privukli pažnju šire publike. Moglo bi se reći da je bend KOIKOI ostvario niz domaćih i regionalnih uspeha od tada, što svedoči o rastućoj popularnosti i uticaju koji imaju na aktuelnoj muzičkoj sceni.

Pored toga, bend je imao čast da nastupi na nekim od najprestižnijih muzičkih festivala na ovim prostorima (Exit, InMusic, Arsenal), kao i na nekim od vodećih evropskih showcase festivala, poput Eurosonic-a, Tallinn Music Week-a i mnogih drugih.

A sada, latimo se same stvari.

Prvo, ako vas put još uvek nije naneo u pravcu Dorćol Platz-a (koji, budi blago rečeno, zaista izgleda kao plac), predlažemo da to sami učinite što pre. Ovo mesto predstavlja skrivenu dragocenost donjeg Dorćola, a nalazi se na samom kraju Dobričine ulice.

Osim glavne, koncertne prostorije, izgledom veoma slične kakvom hangaru, tamo možete pronaći i nekoliko kafića / barova. Uopšte, celo dvorište odiše nekom izrazito familijarnom, do-it-yourself atmosferom, pa zato ne treba da čudi što se ovo mesto pokazalo kao naročito pogodno za manje, alternativne svirke.

Po našem dolasku, primetili smo da je tonska proba i dalje u toku. Nešto što u tom momentu nisam znao, ali što će se ispostaviti kao izrazito siptomatično za dalji tok večeri. Prišao sam prozoru na kome je pomalo nesrećno bilo ispisano o3one i po prvi put ugledao bend.

Ubrzo se i samo dvorište ispunilo značajnijim brojem ljudi. Iako je prošlo gotovo sat vremena od zvanično najavljenog termina, svi smo i dalje nestrpljivo čekali. U nekom trenutku, muzika je prestala. Na licima redara, mogao sam iščitati da je tonska proba bila gotova. Ljubazno su nas pozvali da pristupimo i počeli da pregledaju karte.

Kroz nekoliko časaka, zatekli smo se unutra. Naručio sam piće i dugim pogledom premerio prostoriju. Nizak strop, zidovi od stilizovane cigle i redova pravilno raspoređenih fotografija; sve to ostavilo je na mene veoma prijatan utisak. Obradovao sam se zbog pomisli što ponovo slušam KOIKOI. Otpio sam gutljaj i brže-bolje se približio bini.

Prošlo je pola sata i prostorija je bila skoro do kraja ispunjena. Iz nekog razloga, osetio sam se važno zbog te činjenice, kao da je u pitanju moj vlastiti koncert. Ubrzo, nastupio je momenat koji smo svi čekali… Kroz vrata iza kojih nisam dalje video, prvo je izašao Ivan Pavlović (poznatiji kao Gizmo), a za njim i ostali članovi benda.

Sigurno su zakoračili na binu i tom prilikom pozdravili publiku. Zatim su se svetla ugasila. Pogledao sam na telefon: koncert je kasnio sat i 23 minuta.  

Tada se iz mraka začula prelepa vokalna harmonija koja je po svom kvalitetu budila asocijacije na pastoralni duh i manire etna. Bila je to ,,Putem mimoza”, nedavno objavljena za Hali Gali kompilaciju.

Potom je usledila nežna ,,Krinolina”, prepoznatljivog basa i dosta modernijeg ritma. Tokom njenog izvođenja, beogradskoj publici se sada već samostalnije vokalno predstavila Emilija Đonin, koja je zamenila Ivanu Miljković za vokalima i sintom, sa povremenim gitarskim deonicama.

Poslednji taktovi ,,Krinoline” su se neprimetno i gotovo organski preobrazili u prve akorde pesme ,,Hangar”, visokenergične na momente, sa klizavim slajdom koji je izazivao snažna pomeranja u publici. Između slajdova, vladala je razigrana energija, praćena Grabežovim gruvom a la Dvornik.

Odatle je bend nastavio u pravcu jezički dosetljive i svojom unutrašnjom sugestivnom snagom gotovo isceljujuće ,,Ogledalo je zrcalo”, a zatim je odsvirao i ,,Plan”.

,,Pozivi u stranu” nisu prošli bez većeg ushićenja publike; pesma koja bi se po svom formatu mogla odrediti kao ljubljeno čedo sedamdesetih (mada ne i u pogledu svojih osnovnih karakteristika), bila je propraćena i manjim eksperimentalnim delom, tokom kojeg su Marko Grabež i Emilija Đorđević pažljivo ispitivali granice svoje opreme i gitara.

A onda je nakon praska nastupilo zatišje i ukazala se čistina. Bend je iskoristio ovu priliku da odsvira ,,One koje bole boje se i vole”, stvarajući nešto intimniju atmosferu u publici, koja je otpevala veći deo stihova.

Ne imenujući je, bend je predstavio i novu pesmu, koja će se (pretpostavljamo?) naći na novom albumu, najavljenom za jesen ove godine. Za njom je odmah usledio zlosutni ,,Hrast”, a nakon njega ,,Misisipi”, koji će se nakon Grabežovog silaska u publiku i poveće šutke ispostaviti kao glavna tačka te večeri.

Iznureni ,,Misisipi” je ubrzo završio, što je bend iskoristio kao priliku da predahne i na trenutak napusti binu. Neko je dobacio ,,bis!”, a za njim i ostali. To nije mogao biti kraj. Osetio sam olakšanje ugledavši ih ponovo. U slučnom maniru, i ovog puta polazište je bilo Hali Gali, mada pesma sa prethodne kompilacije, tokom koje se Marku Grabežu na gitari pridružila i Emilija Đonin.

Nakon toga, prostorijom su se začuli prepoznatljivi tonovi ,,Sutra”, jedne od prvih pesama. Za iskusne, nije bilo teško naslutiti kraj večeri. Moje sumnje opravdao je ,,Kada ostari dan”. U tom momentu, odlučio sam da polako krenem da se probijam ka ulaznim vratima, želeći pre ostalih da ugrabim jaknu. Kada sam stigao do šanka, okrenuo sam se još jednom ka bini i ugledao ljude iz publike kako pevaju sa bendom. Njihov broj se neprestano uvećavao. Prostorijom je orilo jedno složno, saboračko Na kraju sve prođe!, i tako u krug, jednako polifonijski, uglas, bratski. Sve vreme – glasno. 

Ispred uhvatih sebe kako sam se ražalostio zbog neodređene pomisli.

Bio je kraj večeri. Na kraju sve prođe, čulo se iznutra.

Na kraju… Glasno…

Autor: Stefan Čizmić

Najnovije