Nova Godina i Božić se bliže, novogodišnje jelke su već okićene, ali za pravu prazničnu atmosferu potrebna je i muzika. Mingl ti preporučuje najbolje novogodišnje albume i numere, koji će uneti pravi praznični duh u tvoj dom!

„Pretty Paper“ je album tradicionalne božićne muzike, izvođača Vilija Nelsona. Ovaj album sadrži 12 pesama. Opuštajući zvuci gitare, u pesmama kao što su Blue Christmas, Silent Night i White Christmas uz šoljicu čaja sa cimetom, začiniće tvoje zimsko veče posebnom čarolijom.

Thank God It's Christmas, ova božićna pesma Britanskih rock legendi Queen-a, ižašla je 1984. godine, ali se nije našla ni na jednom studijskom albumu ove grupe. Pesma je provela šest nedelja na UK top listama tokom božićnih praznika 1984. i novogodišnjih 1985.

Merry Christmas (I Don’t Want To Fight Tonight) je prva božićna pesma koju su rock ikone Ramones napisali. Pojavila se 1987. godine na B strani singla “I Wanna Live”. Tek kasnije ova božićna numera je zapažena i dobija veoma pozitivne kritike slušalaca.

Arian Grande, američka pevačiva otpevala je obradu božićne numere Last Christmas, čuvenog britanskog pop dua „Wham“. Ova pesma je prva u nizu serije prazničnih pesma koje je Grande objavila, ona je čak izmenila i tekst u jednom delu numere kako bi dobila ovu interesantnu božićnu pesmu.

Please Come Home for Christmas, izvođača Bon Jovi-a, osvojila je mnoge simpatije publike. Bon Jovi, u spotu ove pesme pojavljuje se sa Sindi Kraford.

Nezaboravna pesma Maraje Keri All I Want for Christmas jedna je od pesama svih vremena.

Let it Snow zimska himna izvođača Dean Martina koja je namenjena svim romantičnim dušama.

Pevač Justin Biber, objavio je nekoliko božićnih pesama Christmas Eve, Christmas Love i druge, koje su omiljene među tinejdžerima/kama.

Ukoliko si ljubitelj/ka španske muzike, evo nekoliko numera koje se mogu čuti u španskim tržnim centrima, na ulicama i prodavnicama za vreme praznika, među najpoznatinim pesmama nalaze se: Campana sobre campana, Los peces en el río, El tamborilero, Noche da Paz i druge.

Ako bi radije neku muzičku božićnu listu, uvek možeš da odeš na Deezer, u okviru čega ti je besplatno dostupna njihova Christmas lista. Tu možeš odabrati različite žanrove, kao što su džez, rok, indie i druge. Ništa kao Frenk Sinatra i „Let it snow“, koja je nalazi na njihovoj džez Christmas listi.

Autorka: Dunja Banjac

Fotografije ja preuzeta sa ovog sajta.

Dragi Deda Mraze,

Ne razumem zašto roditelji prvo pričaju da postojiš, a onda kada pomisle da treba da odrastemo kažu nam da su svi pokloni ispod jelke zapravo oni kupili, da nemaš pomoćnike vilenjake, da ne letiš nebom i da ne postojiš. Nisam sigurna kada je to tačno bilo, kojeg jutra, da sam za praznike ustala bez želje da saznam šta si mi ostavio ispod jelke.

Mada ja znam da si ti postojao i da si bio jedan dobar čovek i da još uvek postojiš kao simbol dobrote i darovanja. Mnogi ljudi kroz svoja dobra dela održavaju te živim, ne tražeći ništa za uzvrat, samo osmehe dece kojima donose poklone. Zoveš se Nikola i zbog svojih divnih dela postao si Svetac. Katolička Crkva je nakon proglašenja tebe Svetcem počela da praznuje Božić i odredila da se tvoj praznik slavi neposredno pre njega.  U Rusiji se verovalo da nosiš plavo-belo odelo i mogu ti reći mnogo je lepše nego ovo koka-kolino crveno-belo. Iako crveno vuče na radost, plava boja više predstavlja zimu, praznike i nebo.

Vašington Irving je 1809. godine napisao satiru “Istorija Njujorka” u kojoj si predstavljen kao zaštitinik tog grada. Kasnije te je opisao na način na koji se sada Deda Mraz predstavlja deci, sa dugom bradom, kako letiš iznad drveća, raznosiš poklone i nakon toga nestaješ u dimu svoje lule.

Godinama su ljudi mislili da živiš u Raju i da odatle donosiš poklone. Kasnije da živiš na Severnom Polu i da te je na taj put poslao Patuljak rekavši ti da tamo živi čovek koji zbog svoje velike moći je jedan od nekolicine koja su u ovim hladnim predelima preživeli. Voditej jedne dečije radio emisije 1927, Markus Rautio, je rekao da živiš u Laponiji i da taj predeo liči na jedno veliko uvo. Razlog tome je možda to što u Laponiji ima dosta irvasa.

Zanimljivo je to što je postojao niz praznika i pre dolaska Hrišćanstva, tokom kojih su se delili pokloni, pa čak prekidali ratovi i ostali poslovi. U Rimu su tog dana robovi bili sluge, a sluge robovi, svi su se dobro zabavljali.

Mnoga deca ti pišu, a ima i dobrih radnika pošte koji se potrude i pored svojih obaveza da odgovore deci. Pošta Srbije organizuje konkurs u okviru koga najmlađi šalju Deda Mrazu pisma, crteže i svoje željice.

Detinjstvo mnogih uspeo si da ulepšaš, da decu motivišeš da se ponašaju lepo, iako je to samo tih nekoliko dana pre praznika, pošto deca su nestašna i to je teško promeniti. Mada je divno videti da se trude da budu bolji. Međutim istina da ne postojiš ne saopšti se na pravi način, pa  neka deca prestanu da veruju u čuda. Pitam se da li roditelji nastave da veruju u tebe iako znaju da ne letiš nebom, jer inače ne bi to prenosili svojoj deci? Ostane sigurno u njima puno uspomena vezanih za paketiće ispod jelke i žele da iste imaju njihova deca.

I za kraj, želim da se željice svih mališana koji su ti ove godine pisali ostvare kako bi još više verovali da postojiš. Nadam se da će njihovi roditelji uspeti da ispune njihova očekivanja i ispod jelke staviti baš ono što su od tebe tražili.

Autorka: Dijana Kovačević

Posle osam godina išečkivanja Metalika se pojavila sa novim albumom - „Hardwired...to Self-Destruct“.

Dupli disk pojavio se 18. novembra. Fanovi su konačno dobili priliku da čuju ono na čemu se radilo. Kao singlovi pojavila se naslovna „Hardwired“, a za njom i „Moth into flame“ i „Atlas, Rise“, sve tri su najavljivale odličan album, a objava i ostalih pesama je to potvrdila. Mesec dana nakon pojave albuma mišljenja su podeljena.

Neki tvrde da je ovo pokušaj vraćanja korenima, oživljavanje stare slave, upoređuje se sa prvim pesmama i da li nosi istu energiju. Drugi su puni entuzijama i hvale album na sva usta. To je okej, muzika se razvija, stoga sagledajmo stvari iz perspektive sadašnjice: da li nas pesme „rade“ ili ne.

„Hardwired“ je ono što se od Metalike i očekuje - besan ton i mnoogo treša! Zarazna je i sa razlogom nosi ime albuma.  Sigurno će vas prodrmati!

„Am I a savage“ „Halo on fire“ i „Now that we are dead“ obeležene su progresivnijim zvukom i jačinom, što će fanovi progresive sigurno obradovati.

„Spit out the bone“ jedna je od najjačih stvari na albumu što po energiji i količini treša koju nosi što po krajnje zanimljivom spotu koji najavljuje apokalipsu.

U većini spotova za album žene su protagonisti, sve one su borci kao što je predstavljeno u „Halo on fire“ i „Confusion“, koja takođe ulazi u krug moćnijih pesama sa albuma.

Treba istaći i pesmu „Murder one“ koja je posvećena Lemiju Klimsteru, frontmenu grupe „Motorhead“ koji je preminuo krajem 2015. Pesma je svakako dostojna onoga kome je posvećena, a u tekst su uneti i naslovi Lemijevih pesama.

Možemo reći da je ovo povratak na velika vrata. Momci su dostigli prvo mesto na Bilbordovoj listi top 200 albuma i to šesti put, što ipak nešto govori! Verni fanovi su album sigurno već preslušali, ali i oni kojima je Metalika poznata samo imenom treba da preslušaju „Hardwired...to self Destruct“.

Hedbenging je zagarantovan!

Autorka: Bojana Cvejanov

Fotografija je preuzeta odavde.

Dragi čitaoče/teljko,

sigurno se sećaš trenutka kada ti je u detinjstvu otkrivena mračna tajna da Deda Mraz zapravo ne postoji. Sigurno ti je bilo teško da to prihvatiš. Kako si odrastao/la, počeo/la si da shvataš da ono što si nazivao/la Deda Mrazem jeste samo mali nerealističan delić, realistične čarolije koja se dešava oko 31. decembra, svake godine.

Već smo govorili o tome zašto decembar nije tek jedan običan mesec i da predstavlja kraj jedne ere, jedne celine koju mi nazivamo godina. Kakva god ta godina bila, zaslužuje dostojanstven kraj. Isto tako, predstojeća godina nestrprljivo kuca na vrata. Ono u šta ja želim da verujem jeste, u kakvom duhu je dočekaš, takva će i biti. Cenim da i drugi ljudi potajno veruju u to inače, zašto bi se toliko trudili oko stvaranja novogodišnje atmosfere?

Zašto su Novogodišnji praznici još bitni?

Simbolično, to je vreme u godini koje svim ljudima pruža jedinstvenu priliku da izađu iz svoje ,,sive” zone i svakodnevnice, da provedu kvalitetno slobodno vreme sa svojim porodicama, prijateljima. Vreme kada vidite nekog koga niste dugo videli, ili to poželite 31. u ponoć. Vreme da se kompletno isključite iz realnog sveta i zaustavite satove. Prilika da uživate u mirisu zimske noći i gledate u nebo, iščekujući sneg. Odete u grad, osetite čari gužve i uživate u tuđim osmesima.

Čitav ovaj mesec, najavljuje euforiju i dobro raspoloženje, dok su u poslednje sate ovog meseca utkane sve pozitivne misli i želje ovog sveta, koje u ponoć, putuju dalje.

Ono što mene čini tužnom u celoj ovoj priči jeste, kako stvoriti pozitivno raspoloženje ako ljudi ne veruju u sve ono što Nova godina predstavlja? Ako je vreme stalo u pogrešnom trenutku, npr. u septembru mesecu? Tek po koji ukras na ulici i po neki mrzovoljni Deda Mraz i nisu baš najreprezentativniji predstavnici ovog praznika. Ovaj problem je prisutan u mnogim, prvenstveno manjim, gradovima širom Srbije. U Kragujevcu na primer, a on baš i nije toliko mali.

Novogodišnjeg sadržaja gotovo i da nema (ako se uopšte može nazvati novogodišnjim), a u već škrtom izboru još je teže pronaći nešto što je besplatno. Zar ne zaslužuju svi da u punom sjaju dožive ovaj praznik?

Kada smo prestali da potajno verujemo u Deda Mraza? Ako to nismo sa svojih 8, 9 godina, zašto sada?

Činjenica je da našu zemlju pogađaju razne, pre svega ekonomske, krize s vremena na vreme i da je teško razmišljati o bilo čemu drugom, osim o tome kako preživeti, pa i u vreme praznika. Ono što obeshrabruje je utisak da su se ljudi toliko navikli na preživljavanje da su zaboravili kako je živeti.

Nova godina je jedan od praznika koji nas tome iznova uči. Kako izgleda osetiti se živim, osetiti se punim nade. S toga, ovo je apel za sve nadređene počevši od gradova kao što je Kragujevac!

Dajte malo zimske čarolije, samo malo!

"Bogatstvo nije u mnoštvu materijalnih dobara. Istinsko bogatstvo je u bogatstvu duha."

Autorka: Jana Staniševski

Fotografija je preuzeta odavde.

Žitelji Malog Mokrog Luga mogli su još između dva svetska rata da kažu kako za prve komšije imaju – Kineze! Oni su jedino tako i mogli da govore, jer nisu ni znali drugog naziva za kosooke ljude. 

A zapravo su to bili Kalmici, narod mongolskog porekla, takoreći potomci Džingis-kana. Pošto su se iz mongoskog jezgra izdvojili još u XVII veku i zatražili zaštitu ruskih careva, konačno se skrasivši u evropskom delu Rusije, za njih se počeo upotrebljavati turkijski izraz halmgud, što je značilo odvojen, pa su vremenom zaista postali posebna nacija, karakteristični i kao prvi budisti na evropskom tlu.

Ni tu nije bio kraj kalmičkom putešestviju, jer će u trećoj deceniji XX veka, nakon Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji, ponovo morati da traže nova utočišta po Evropi i svetu. Tako će oko pet stotina Kalmika, zajedno sa brojnim ruskim emigrantima, naći utočište u novostvorenoj jugoslovenskoj državi, a najveći deo njih naseljava se u blizini Malog Mokrog Luga, prvenstveno zbog zemlje pogodne za uzgoj konja, pa otuda i današnji naziv beogradskog naselja Konjarnik.

Iako u početku bez organizacija i institucija, oni će 1928. formirati Kalmičku koloniju, a 1929. biće izgrađen i hram u blizini Kozarčeve ulice, u sokaku koji tada biva prozvan Budiska ulica (danas bi se pisalo Budijska). Hram je 1933. godine posetila i kalmička princeza Nirdžidma Torgudska, a 1934. izvršeno je osvećenje Budine statue, kada je održan i pomen ubijenom kralju Aleksandru Karađorđeviću. Za Kalmike se interesovao i američki ambasador u Beogradu Džon Prins, razgovarajući čak i sa dalaj-lamom o odnosu Srba prema doseljenim „Kinezima“.

Da svest samog kalmičkog naroda o mongolskom poreklu nije mogla biti pomućena ni u Rusiji ni u Jugoslaviji dokaz je i knjiga Džingis-kan kao vojskovođa i njegovo nasleđe, čiji je autor doktor Erenžen Hara-Davan, a koja je odštampana u Beogradu 1929. Sa druge strane, i Kalmička kolonija, budistički hram i Hara-Davanova knjiga odštampana 1929. u Beogradu dokaz su jedne međunacionalne i međurasne tolerancije koja je vladala u tim vremenima za koja se često misli da su bila prožeta mračnim nacionalizmom i klerofašizmom.

Nažalost, i takva crna vremena će ubrzo doći, pa će najpre 1942. Kalmicima biti ukinut svaki vid pomoći kao „nesrpskom stanovništvu“, a 1944. Kalmici će se pred nadolazećim divizijama Crvene armije sami povući iz Beograda, da se više nikada ne vrate. Budistički hram će najpre biti oštećen tokom borbe za oslobođenje Beograda, da bi 1949. bio preuređen za dom kulture, a sve pod izgovorom da je budistički hram nepotreban ako već u Beogradu nema budističkih vernika. Najzad i Budiska ulica preko noći je postala – Budvanska!

Kalmička odiseja donekle se završila 1957, kada je Nikita Hruščov dozvolio Kalmicima da se vrate u svoju postojbinu Kalmikiju, koja tada ponovo dobija status autonomne oblasti, a godinu dana docnije i status autonomne republike, što ostaje i do današnjeg dana, sada u okviru Ruske Federacije.

Zaboravljenih Kalmika setila se nedavno književnica Mirjana Đurđević, pa se u romanu Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (Laguna, Beograd 2009) poigrala malo sa istorijom uplevši američkog ambasadora Džona Prinsa u aferu za Kajom, fiktivnom usvojenom ćerkom doktora Hara-Davana!

Autor: Dušan Milijić

Dokumentacija: Arhiva nedeljnika "Vreme"

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

„Da li si igrač ili posmatrač?“  Sa ovim pitanjem susrela se i Venus Delmonako, povučena srednjoškolka koja treba da odluči hoće li se potruditi da svoje želje sprovede u stvarnost ili će krenuti utabanom, sigurnom stazom. Igra „Nerve“ u koju se kao „Igrač“ uključuje i Venus nakon svađe sa najboljom drugaricom predstava je savremenog društva i pritiska sa kojim se pojedinac nosi. Stoga, svako koga interesuje ova tema treba da pogleda film „Nerve“, odnosno „Petlja“, kako su ga preveli kod nas. Više o filmu pročitaj na IMDB a obavezno pogledaj i trejler. Ukoliko ne želiš da saznaš previše o filmu unapred, nemoj dalje da čitaš ovaj tekst. Ukoliko ti to pak ne smeta, uvešću te u svet mlade Venus Delmonako.

Pravila igre su sledeća: u igru se logujete kao „Posmatrač“ ili kao „Igrač“. Pred „Igračima“ se nalaze izazovi koji u zavisnosti od težine nose određenu svotu novca. Uspešno izvršen zadatak donosi novac, neuspeh - eliminaciju iz igre. Eliminacijom se, naravno, gubi sav osvojen novac. Treća komponenta igre su „Posmatrači“ - od njih zavise izazovi i količina novca koju „Igrači“ osvajaju. Poenta, pored pobede u igri, jeste i dodvoriti se „Posmatračima“. Poslednje i najvažnije pravilo je da nema tužakanja - policija ne sme biti umešana, jer igra je ilegalna, a osoba koja prekrši pravilo postaje zatvorenik igre, odosno, biva prisiljen da izvršava izazove koji joj se nameću, u suprotnom su u opasnost dovedeni životi bližnjih samog igrača, a i sam igrač.

Koncept igre podseća na gladijatorske borbe u starom Rimu - postojali su oni koji su bili prisiljeni na borbu, robovi i drugi koji su se izlagali opasnosti zarad slave i novca. Dakle, rijalitiji nisu nikakav izum novog doba, samo su modernizovani. Ljudi ne moraju odlaziti u arene da bi gledali i navijali za svoje favorite već to mogu činiti iz svojih domova, ili dok su u pokretu preko mobilnih telefona ili tableta. U zavisnosti od afiniteta i sopstvenog raspoloženja oni će predlagati izazove i prolaziti korz njih sa svojim miljenicima. Uviđamo da se u biti ljudska svet nije promenila, da se i sada kao pre dve i po hiljade godina ljudski život vrednuje onoliko koliko zabave i koliko novca može doneti, nema odstupanja. Posredi je samo zadovoljavanje potrebe naroda za zabavom i stvaranje iluzije da su oni ti koji o nečemu odlučuju, a slika je sasvim drugačija: vidimo samo sisare koji su pasivni, sede u svojim udobnim domovima i prate prenos. Reakcije se vide na licu i u stitsku daljinskog upravljača/mobilnog telefona, dok pravog pokreta i učešća zapravo i nema. Geslo „Hleba i igara“ nastavlja da važi i dok se narod bavi svojim malim šampionima i saživljava sa njima, doživljava izlive adrenalina, straha, tuge i olakšanja nastavlja da biva uspavano, „maloletno duhom“ i bez odgovornosti, naizgled, za dešavanja u svetu.

Posednji segment filma kada Venus kao zatvorenik igre biva prisiljena na dvoboj sa Ijanom emotivno je najnapetiji, ali i očekivanog kraja. Heroina uspeva da prevari sistem, njeni verni pomoćnici ruše igru. Identiteti svih „Igrača“ i „Posmatrača“ postaju dešifrovani te bivaju optuženi za ubistvo (do kog ne dolazi, razume se). Ovaj zločin možemo tumačiti kao zločin protiv humanizma. Niko nije fizički ubijen već je ubijena ideja čoveka kao individue i svedena na robu.

Stvarnost je malo drugačija i razlikuje se od idiličnog kraja filma. Društvo nije daleko od „Nerva“. „Nerve“ se igra svakog dana u svim zemljama, a na nama je da se probudimo, odlepimo, prestanemo da budemo „Igrači“ i „Posmatrači“ virtuelnog sveta, diskonektujemo se i uključimo u stvarnost.

Wake up, Neo.

Autorka: Bojana Cvejanov

Domaćine, koledo! gospodine, koledo!

Zastasmo te za večerom, koledo!

Gde večeru ti večeraš, koledo!

Belim grlom vino piješ, koledo!

I očima biser brojiš, koledo!

I rukama gajtan pleteš, koledo!

Ovo bi, današnjim jezikom rečeno, bila novogodišnja ili božićna pesmica!

Nije to ni blizu one na koju smo navikli:

Jingle bells, jingle bells,

Jingle all the way,

Oh! what fun it is to ride

In a one-horse open sleigh!

Približavaju se dani koje nazivamo novogodišnjim praznicima, u šta nesumnjivo spadaju katolički Božić, zatim Nova godina, pa pravoslavni Božić, a na kraju i pravoslavna Nova godina. Radujemo se Novoj godini, kupujemo poklone i drugima i sebi, kitimo jelku, slavimo kraj ove i početak naredne godine, spremamo se da na Badnji dan ili uranimo za badnjak ili isti kupimo na pijaci, s ponosom obeležavamo i pravoslavnu Novu godinu – a da nismo svesni koji su pravi razlozi poštovanja baš takvih, a ne drugačijih običaja, niti smo svesni zašto baš tih dana moramo kupovati poklone i kititi jelku.

Iako je Nova godina kao jedinstveni svetski praznik uzela maha tek u XX veku, primećuje se da je većina kultura, religija i nacija još odranije imala sopstvene praznike koje je obeležavala baš tih dana, u periodu nakon zimskog solsticija. Čak i kad je, kao na primer u srednjovekovnoj Srbiji, zvanična godina počinjala 1. septembra, opet je na prelazu iz decembra u januar bilo praznika koji su označavali jedan novi početak. Uočavamo da i katolički i pravoslavni Božić, odnosno praznik Hristovog rođenja, padaju upravo u pomenutom periodu.

Ali, nije sve počelo od Božića, jer ako se osvrnemo na prethrišćanski period, u slovenskoj mitologiji nailazimo na praznik poznat pod imenom Koleda (slobodno ga etimološki možemo povezati sa etrurskim i rimskim Kalendama, koje su označavale prvi dan u mesecu). Danas se ovaj naziv još uvek čuva u Bugarskoj, gde se čak uzima kao sinonim za Božić. U narodu je dugo bio negovan paganski običaj da u danima između Božića i Bogojavljenja grupa maskiranih mladića obilazi kuće u selu i peva koledske pesme (kao što je ona koju smo naveli) u čast domaćina i ukućana, ali pritom izvodeći i mađijske radnje, često i plašeći prisutne, a sve s ciljem da od domaćina dobiju kao dar razne namirnice. Ako se setimo da pravoslavna Nova godina i danas pada upravo između Božića i Bogojavljenja, jasno nam je da bi se Koleda mogla poistovetiti sa proslavljanjem početka nove godine.

Nije slučajno da su se Koleda obeležavala u periodu kad noć ponovo postaje kraća, a sunčani deo dana osetno duži. To se ne primećuje odmah nakon zimskog solsticija (21. decembra), ali već u danima oko pravoslavnog Božića golim okom se vidi da sunce docnije zalazi nego što je to bilo pre dve sedmice. I upravo se ti dani smatraju početkom jednog novog ciklusa, pa se, takoreći, proslavlja povratak sunca. Nije bez značaja ni to što su koledari počinjali sa pripremom svojih maski već oko Svetog Nikole, kada su noći zaista najduže, pa je, prema verovanju, trebalo pozvati sunce da se ponovo vrati.

Pretvaranjem koledarskih praznika u Božić nisu se izgubila verovanja potekla iz ranijih vremena, samo su dobro uklopljena i prilagođena novoj religiji. Iako bi, i prema Bibliji i prema docnijim istraživanjima, Isus Hristos mogao da se rodi jedino u prolećnim mesecima, njegovo se rođenje bolje uklapalo u zimske dane kada se slavilo ponovno rađanje sunca, pa se sada radost počela iskazivati zbog rođenja Božjeg Sina, što je u metaforičnom smislu identično, a darovi za decu, koji su prema verovanjima poticali od vilenjaka i vila, poistovećeni su sa poklonima koje su Isusu na rođenju donela tri mudraca.

Zanimljivo je da Nova godina kao zaseban praznik izlazi iz senke Božića u epohi kad je svet bio podeljen na kapitalistički Zapad i komunistički Istok. Očigledno je prvima postalo jasno da će svoju kulturu nametnuti ako božićne radosti pretvore u novogodišnje i tako ih plasiraju ostatku sveta, dok je drugima Nova godina dobro došla da narodu bude zamena za verski praznik Božić. Tako se desilo da paganska Koleda jedanput bude zamenjena Božićem iz religijskih razloga, a vekovima docnije da Božić bude zamenjen Novom godinom iz komercijalnih, odnosno ideoloških razloga!

Takođe je u svesti širih masa i moderni Deda Mraz (popularisan preko božićnih postera Koka-kole tridesetih godina XX veka) odavno izgubio sve veze sa rimskim Saturnom, germanskim Odinom i hrišćanskim Svetim Nikolom, mada je očigledno načinjen na osnovu njih i na osnovu verovanja koja su ih pratila, s tim što su kombinovani i običaji drugih mitologija, religija i podneblja. I u slučaju Deda Mraza postoji zanimljivost da jeste izmišljen u Americi, ali da je konačni izgled dobio u – Sovjetskom Savezu!

Mnoga stara verovanja sačuvana su, pa ih i dalje poštujemo iako nismo svesni zbog čega to činimo, neka su se malo promenila i prilagodila novim generacijama, izmišljena su opet i neka nova ako su društvo i vreme to iziskivalli.

Na primer, kao glavno jelo novogodišnje večere preporučuje se – prase. Zato što je prase dinamična životinja, pa će onaj ko jede prasetinu napredovati u idućoj godini!

Treba se veseliti i praviti buku, pa i otvoriti sve prozore, jer se time teraju zli duhovi! Dakle, ako se komšija naljuti zbog buke, recite da samo poštujete tradiciju i običaje, ništa više!

Ipak, najzanimljivija su verovanja vezana za – donji veš.

Preporučljivo je da boja donjeg veša bude crvena, jer to je simbol života i sunčeve energije usred hladne i tamne zime, ali time se poštuje i jedan običaj koji vodi poreklo čak iz srednjeg veka, kada je bilo zabranjeno nositi crvenu odeću, pa je ta boja jedino i mogla biti rezervisana za – donji veš! Naravno, ne zbog požude, nego valjda da bi se ispoštovalo sujeverje o sunčevoj svetlosti...

Kome je, međutim, novac bitniji i od požude i od srednjovekovnih običaja, taj bi trebalo da nosi – žuti donji veš, pa će u narednoj godini profitirati!

U koju god mitologiju, religiju ili ideologiju da verujete, priznaćete da su novogodišnji praznici neizbežni. I da ne želimo da ih slavimo, ima nešto što nas čini radosnim u tim zimskim danima kad osetimo kako je sunce ponovo počelo ranije da izlazi i duže da se zadržava na svodu, kad nakon zimskog solsticija i tih tamnih dana shvatimo da sve kreće iznova. Umeli su to da osete ljudi i hiljadama, milionima godina ranije, radovali su se povratku sunca i skorom buđenju života, znali su da time počinje jedan nov period, ali i da je to jedna nova prilika u životu kada se ostavlja ono što je bilo i hrabro kreće napred!

Autor: Dušan Milijić

Rat vlada u galaksiji, rogati Wreathianci i krilati Landfallianci gube svoje živote na udaljenim planetama širom svemira. Marko i Alana, zaljubljeni i oslonjeni samo jedno na drugo, a u isto vreme pripadnici zavađenih rasa, beže pred opasnošću sa svojom novorođenom ćerkom Hazel, dok ih jure unajmljene ubice i politički zvaničnici obe zavađene rase.

Pri tom je cela galaksija kroz koju prolaze i stvorenja koja je naseljavaju, toliko raznovrsna i vizuelno upadljiva, negde na granici između epske i naučne fantastike, koje se međusobno prepliću u likovnom izrazu Fione Staples, da nekad izgleda kao unapređenje Star Wars-a kroz strip. Likovi su toliko realni da ne možete da pobegnete osećaju da su vam neobično bliski, iako izmaštani i fantastičnog izgleda.

Čak i ako niste okoreli ljubitelj stripova, ova priča će vas potpuno očarati ako volite fantasy žanr, epsku ili naučnu fantastiku, Star Wars i space operu.

Priču je osmislio Brian K. Vaughan, a njegove ideje skoro magično prenosi na papir Fiona Staples, koja crta strip.

Strip možete čitati online.

Autorka: Jelena Svilkić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Aktuelna sci-fi scena tone u ambis, izabrala je pogrešno skretanje. Ne možemo kriviti samo autore što smo tu gde smo. Teret koji je prenaglio da odluka bude komercijalne prirode, donele su u bioskopske sale američki blokbaster hitovi, a istovremeno i u srca gledalaca, drugačije shvatanje sci-fi žanra. Cilj je naravno, predstavljanje veeelike i izuzetno napredne ljudske tehnologije, umeća ratovanja, izbijanja virusa, a sve to u cilju predstavljanja novih tehnologija snimanja. Rezultat su plitke i spektakularne mase gledalaca koje pune box office.

Kadkad bljesne po koje dobro delo starog kova, kao što je Alien i donekle i Interstelar.

Beogradsko izdavaštvo stripova „Besna kobila“ osetilo je ovo ogorčenje u publici i izdalo neverovatnu zbirku kratkih sci-fi priča „Divno nebesko telo i druge priče“ Šinići Hošia. Ovo je ujedno i njihovo prvo izdanje beletristike.

Srpska publika je imala prilike da se upozna sa ovim piscem, nekoliko njegovih priča objavljeno je u Politikinom zabavniku i u još po nekim manje poznatim časopisima.

Kao mladi ufolog, Šinići je pokazao svoje interesovanje za kosmos. Pre toga radio je u očevoj farmaceutskoj kompaniji. Upravo u spoju ove dva zanimanja leži ključ genijalnosti Hošia, sa jedne strane bavio se farmaceutskom naukom, a sa druge fantazirao je vasioni. Pragmatičan Japanac je zacrtao da će za života napisati 1001 kratku priču i tačno ih je toliko i napisao.

Priče od kojih poneka podseti i na bajku, idealne su za čitanje pred spavanje, odvode nas u druge svetove, obojene lako čitljivim ali dubokoumnim dijalozima, veoma duhovite i dovitljive. Neke od njih fantastično opisuju ljudsku prirodu, tačnije od bilo kod drugog teoretičara društvenog ugovora preispituju ljudske vrednosti, odnose između dva sveta i naša sećanja na pretke. Postapokaliptično društvo na Zemlji ili bilo kojoj drugoj planeti će po Hošiu biti sebičnije, ljudi će sve želeti za sebe, pogotovo svet krojen za njih. Jedan čovek sa jednom ženom na jednoj planeti, ali nije sve tako jednostavno. Kraj priče nam uvek donosi obrt. Stil pisanja je toliko jednostavan a toliko širok mislima (što bi rekao Maksim Gorki) da je prosto nepojmljivo. Na kraju knjige, postoji uputsvo za pisanje, koje Vam u celosti prenosim:

- Da opisuje scene seksa i ubistava.

Kako kaže to kod njega nije od preterane moralnosti (više puta je pisao o još strašnijim smakovima sveta), već zato što je takav postupak- neopisivanje seksa i nasilja - postao redak;

- Da se ne bavi temama koje su trenutno aktuelne;

- Da ne koristi avangardne književne tehnike.

„Pikasove slike su dobre, ali se ne mogu primeniti na ilustrovanje čudovišta. Neobična ideja je ono što čini moje delo. Kada bih tome dodao i neobičan stil, ispalo bi budi bog s nama. Moj spoljašnji izgled je možda skroman, ali u duši sam probirljiv stilista."

Najčešća tema priča iz ove zbirke je spašavanje agenata određene misije sa drugih planeta, uvek je tu neka olupina i spasioci se neretko poznaju sa izgubljenim kolegama. Šinići je takođe pokazao izuzetno predviđanje što se ljudskih gedžita tiče, pa se u pričama lako pronalaze tablete za spavanje i ostale alatkice. Do posla se često ide cevovodima, zgodni roboti zavode mušterije... Zlo je u pričama uglavnom ljudsko, nikad „onozemaljsko,“ što iz čitalačkog doživljaja isključuje metafizičku notu koju imaju autori poput Linča, Kjubrika ili Lavkrafta.

Podatak koji je u svaku ruku zadivljujuć je da se srpsko stanovništvo na jednom starijem istraživanju opredelilo za japanski narod kao najprijateljskiji. Razlog je nama nepoznat, međutim prirode ovih naroda se u ovoj knjizi itekako pokazuju veoma sličnima. U priči „Eh domovino“ objašnjena nam je i kompleksna pozicija Japana na međunarodnoj sceni.

Priče Šinići Hošia na najdirektniji način preispituju ljudske vrednosti, našu pohlepu, egoističnost, volju za životom, naše strahove i dostignuća. Ali na kraju, uvek se poredak vraća na početak i svi naši postupci, bili oni dobri ili zli, rezultiraju savršenom ravnotežom. Na kraju sve bude kako je bilo ili kako je trebalo biti, ako je ravnoteža nestabilna, to se nikako ne da primetiti.

Autor: Bogdan Panajotovski

Pas je najstariji sisar mesožder koga je čovek pripitomio. Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka. Osim što psi važe za čovekovog najboljeg prijatelja ili pak “čuvarkuću”, ova životinja često ima ulogu u vojsci, kada je u pitanju pomoć slepima i sl.

Psi vodiči od neprocenjive vrednosti

Pas vodič je od neprocenjive vrednosti u životima slepih i slabovidih osoba. Zadatak ovog psa je da poboljša kvalitet života kod slepih osoba tako što će im pomoći da se lakše kreću i snalaze, kao i da bezbedno stignu na određenu destinaciju. Ovi psi moraju naučiti sve verbalne naredbe, hod sa leve strane ili ispred vlasnika, da se ne obaziru na ometanja drugih ljudi ili životinja, zaustavljanje kod prepreka i slično. Sposobnost procene okoline ili situacije, smatraju se najfascinantnijim osobinama koje pas vodič razvija.

Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča u našoj zemlji postoji od 2015. godine, međutim broj pasa izdresiranih da pomognu slepima u Srbiji nema dovoljno. Na žalost, ova tema se često stavlja po strani, iako su za neke ovi psi veoma korisni.

Lovački psi

I sam naziv govori da ovi psi pomažu čoveku u lovu. Iako je pas pripitomljen jako davno, teško je utvrditi da li je oduvek bio obučen za lov. Rase koje su danas poznate, nastale su tokom vekova. Postoji nekoliko tipova lovačkih pasa, sa afinitetom ka različitim lovačkim zadacima. Podele su napravljene po osobinama koje psi u lovu najbolje poznaju. Lovački psi dele se na :

Goniče - to su najstariji lovački psi, a njihov zadatak je da pronađu i nateraju divljač na lovca;

Jamare - oni služe da izvuku ili isteraju divljač koja se skriva po jamama;

Slednike krvi (barvarvji) - koji služe u lovu na krupnu divljač koja odbegne;

Cunjavce - ova vrsta psa “krstari” na kratkom odstojanju, a dignutu divljač oglasi kratkim lajanjem;

Ptičare - ovo su najplemenitiji lovački psi koji traže istrajno i brzo, a imaju izuzetan njuh.

Moguće je da pojedine rase pasa pokazuju odlične osobine u više ovih grupa. Mnogi lovački psi su i dobri kućni ljubimci. Ipak sposobnosti koje su karakteristične za sve lovačke pse su sposobnost učenja, poslušnost, energičnost i odlično razvijeno čulo mirisa.

Vojni psi obučeni da pomognu državi

Vojni pas koristi se još od davnina. Primena je višestruka, od borbenih pasa, pasa izviđača pa sve do pasa čuvara i pasa pratioca. S modernizacijom oružanih snaga širom sveta potražnja za ovim životinjama dodatno se povećala i proširila, na primer u rehabilitacijske svrhe.

Borba

Borba je jedan od glavnih uloga vojnog psa, ali ne i jedina. Iako su u prošlosti psi tokom borbe bili zaštićeni određenim vrstama oklopa, danas je u praksi malo drugačije s obzirom da oklopi ne mogu izdržati udare modernog vatrenog oružja. Osim toga, pas bez oklopa puno je mobilniji i brže reaguje.

Izviđanje, praćenje i traganje

Određeni vojni psi posebno su obučeni da u tišini mogu otkriti neprijateljskog snajperistu ili skrivenu eksplozivnu napravu. Jak njuh i sluh koji pas poseduje omogućava mu da brže spozna opasnosti nego što to može čovek. Takođe, psi se često koriste i kod traganja i spasavanja vlastitih vojnih snaga. Velika prednost u traganju je i sofisticirana tehnička oprema koju psi nose, poput kamera i mikrofona.

Pronalaženje mina

Veliki broj pasa koristi se u razotkrivanju mina. Psi minotragači obučavaju se tako da se koriste ogoljene električne žice ispod tla. Električna energija delimično udari psa te on na taj način uči da se opasnost krije ispod površine. Međutim, pronalaženje mina za pse je izrazito stresna aktivnost, tako da je mogu obavljati tek u intervalu od oko pola sata nakon čega se moraju odmarati. Shodno tome, život ovih pasa nije dug.

Pronalaženje droge i eksploziva

U ovoj ulozi isprepleću se zadaci vojnih i policijskih pasa. Kako imaju vrlo dobar i istreniran njuh, ovakvi psi vrlo lako pronađu skrivene zabranjene supstance na graničnim prelazima, kontrolama ili na aerodromima. Takođe, vrlo lako otkrivaju i skrivene eksplozive.

Psi se kao pomoćnici mogu naći u raznim oblastima života, gore navedene su samo neke.

Celo čovečanstvo treba da zna koliko su psi zapravo korisni u našem okruženju. 

Autorka: Olja Parezanović

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta. 

Kad vide ovaj naslov, većina momaka će verovatno zakolutati očima i prestati da čita tekst, misleći "Ovo je nešto isključivo za devojčice". E pa, varate se dragi momci - većinu odevnih komada koje danas nose devojke, poput visokih potpetica, helanki, nosili ste upravo vi. Odeća nije uvek bila ovakva, i ona se, kao i sve ostalo, menjala kroz istoriju.

Dakle, krenimo od standardnih materijala i odevnih predmeta. Koža - nastala kao posledica potrebe ljudi da se zaštite od vrućine i hladnoće, kroz istoriju se menjala i vremenom postala statusni simbol. Nošenje kože datira još pre 30.000 godina. Egipćani i Grci nosili su odeću od lana, za razliku od kraljevske loze i sveštenika koji su nosili mekše tkanine. Odeća robova bila je jednostavna - gruba kecelja oko struka za muškarce, a za žene ravne haljine. Kada govorimo o bojama, u Egiptu je bila zastupljena bela, dok su Grci imali odeću u raznim bojama, mada im je omiljena bila žuta. Renesansu su obeležili Italijani pod uticajem čitave Evrope, a najviše Španije. Ovaj period obeležile su haljine dubokih izreza, suknje od svile, bogatih nabora i mnogo nakita, dok su muškarci nosili kratke prsluke s rasponom ispod kojih se nadzirala košulja i uske pantalone. Italijanski izumitelj Leonardo da Vinči izradio je udobnu obuću koja podseća na savremene potpetice. Cipele s visokom štiklom nastaju u 15. veku zbog udobnijeg jahanja. Prvi put se pojavila peta visine 3 cm, i naziva se jahaća peta, a izgledom podseća na današnje kaubojske čizme. Ovo s vremenom postaje svakodnevna obuća na dvorovima. Krajem 16. veka muškarci su nosili štikle visine od 6 do 9 cm. 

Sredinom 16. veka Evropom je dominirala španska moda, svetle boje i lepršave haljine izlaze iz mode, a dolaze tamne boje. Muškarci su nosili postavljene trbuhe, kratke naduvane pantalone punjene konjskom dlakom ili vunom, dok su žene nosile steznike s ugrađenom šipkom od kosti i krinoline (nizove obruča koje su nosile ispod suknje). Luj XIV nije mogao podneti što je nizak, te je izdao nalog da mu se izrade cipele sa potpeticom od 4 cm, koje su postale njegov zaštitni znak. Cipele su ukrašene mašnama, dragim kamenjem, kopčama ili čipkom. Zanimljiv podatak predstavlja činjenica da se leva i desna cipela počinju razlikovati tek 1850. godine, a sve do tada većina obućara izrađivala je istu cipelu za obe noge. Srednji vek obeležili su bogati komadi odeće, čiji su se delovi vukli po podu kao i komplikovane frizure, a muškarci su nosili duguljaste i špicaste cipele. Za razliku od vladajućih slojeva siromašni građani preli su i tkali svoje vlastite tkanine.

Revoluciju je napravila Coco Chanel dvadesetih godina prošlog veka, kad je pored luksuzne odeće koja se teško prodavala u ratnim vremenima, kreirala udobne i široke komade odeće  poput dugačke suknje i pantalona. Rat je ostavio velike posledice, osiromašio je industriju, a  samim tim i modnu industriju. Godinu 1930. obeležila je udobna i jeftina odeća od ekonomičnijih materijala, a deset godina kasnije, opet ratom izazvan, nastupa još jedan modni preokret kao posledica rata i krize. Žene ostaju kod kuće i preuzimaju sve obaveze na sebe, odeća postaje muževnija, a u modu ulaze pantalone sa širokim nogavicama i naramenice. Do 1947. odeća liči na vojnu uniformu. Pod uticajem Kristijana Diora haljine postaju naborane i poprimaju oblik krinoline. Dior lansira prvu kolekciju 1950. godine, koja obuhvata široku i lepršavu odeću, a kolekcija se sastoji od ženstvenih, luksuznih i prefinjenih kreacija. Ovaj period definitivno pamtimo po Odri Hepbern i zanosnoj plavuši, Merilin Monro. Mini i  midi  suknje nastaju 1965. godine, a sve češće se nose kombinezoni i farmerke. Takođe, popularni su materijali  jarkih boja i materijali laki za održavanje. 

Period sedamdesetih i osamdesetih obeležila je odeća drečavih boja, pravljena od lakih materijala. Nosili su se trikoi, kratke lepršave suknje i šorcevi, grejači za noge, cvetni dezeni, kožni prsluci, i naramenice. Devedesete su obeležile uske suknje, brushalteri i trenerke. U našoj zemlji ovaj period poznat je po šuškavcima, trenerkama i air max patikama.

Kao što ste imali prilike da vidite, odeća i obuća se menjala s vremenom. Prvi odevni komadi bili su namenjeni isključivo vojnicima, ali s životnim potrebama menjala se i modna industrija te su neki odevni komadi bili dostupni i ženama i muškarcima. Trendovi se brzo menjaju, ono što je bilo moderno jedne sezone, druge nije. Da bismo bili u trendu i minimalno oštetili kućni budžet potrebno je tako malo, a Mingl tim otkriva ti kako. Postoj nekoliko večnih univerzalnih komada poput džinsa, kože, mantila i kaputa, košulje, kariranog dezena, pletenih stvari koji podjednako nose i muškarci i žene.

Prvo, njegovo visočanstvo – džins. Danas predstavlja neizostavni odevni komad popularan među ženama i muškarcima. Može se naći u svim bojama, dužinama, ali nije uvek bilo tako. Kako je tekstil bio veoma skup mornari su šili pantalone od denima - vrste tkanine od koje su se proizvodila jedra. Kako se denim pokazao kao veoma otporan na habanje, postao je glavni materijal za izradu radničke odeće. Reč „denim“ potiče od francuskog imena za teksas - serž, a kako se proizvodio u gradu Nimi, dobio je naziv serž de Nim. U Evropi se pojavljuje krajem srednjeg veka, ali tek u 19. veku doživljava svoj procvat. Njegov tvorac je bavarski emigrant Levi Štraus, koji je počeo u Americi 1873. industrijsku proizvodnju ove tkanine. Odatle i poznate farmerke – Levi's. Zatim, tu je koža. Od kože, najpopularniji odevni predmeti su jakna i cipele, a sve češće viđamo devojke u kožnim suknjama ili pantalonama.

Svi znaju da je u ormanu neizostavno imati makar jednu dobru košulju. Do 19. veka smatralo se nepristojno nositi košulju bez nekog drugog odevnog predmeta, a sama košulja se smatrala garderobom nižeg sloja. U dvadesetom veku doživljava procvat, a danas je neizostavni komad odeće, bilo da krasi odelo za vreme poslovnog sastanka, u svečanoj prilici ili šetnji gradom. Ima ih u svim bojama i varijantama - od crne, bele, na prugice, štrafte itd.

Zatim, tu su mantili  i kaputi, neizostavni tokom jeseni i zime. Još davne 1880. Tomas Burberry izumeo je tkaninu garbardin, od kojih su se pravili kaputi. Prvo su bili namenjeni vojnicima, a razvojem modne industrije dostupni su muškarcima i ženama širom sveta. Kratak ili dug, svejedno pristaje lepo svakoj odevnoj kombinaciji osim sportske. Ovog Božića, Burberry proslavlja 160. godišnjicu, a umesto standardne reklame napravili su priču o tvorcu mantila. Veoma dugo u modi, pa tako i ove sezone - karirani dezen. Ovaj dezen predstavlja uzorak koji se ponavlja sastavljen od kvadrata, pruga, linija različitih boja određene širine i redosleda. Simbol je škotskih porodica ili klanova. Većina klanova imala je jedan tartan, ali u dve verzije, od čega jedna za svečane prilike i jedna za svakodnevne tzv. lovačke. Jedno vreme bio je zabranjen, a do 19. veka nosili su ga samo muškarci. Revoluciju je napravila kraljica Viktorija, kada ovaj dezen postaje zaštitni znak aristokratije. Osamdesetih godina postaje školska uniforma u Velikoj Britaniji. Nosili su ga pripadnici grandž stila i pank muzike. Lepo se kombinuje uz farmerke, kožne pantalone, martinke i gležnjače.

Pleteni odevni predmeti poput džempera, prsluka,  kapa, šalova, rukavica  raznih motiva, takođe su uvek popularni, a pogotovo zimi. Za koju god varijantu da se odlučiš,  vratićeš se u detinjstvo i u dane kad je tvoja baka štrikala neke od ovih komada. Naravno, neizostavni je i mornarski stil. Zaplovi u morski stil, uz majice, haljine, baletanke, na crne ili bele pruge, crvene ili bele - definitivno ćeš osetiti dašak mora bez obzira gde se nalaziš. Zimi ti naravno ostaje da kombinuješ majčice na prugice, budući da se svi ostali mornarski odevni komadi nose leti. Cvetni dezeni su uvek u modi, a odgovaraju svakoj figuri - nije bitno da li krase košulju, suknju, šal, haljinu, cipele ili upotpunjuju rajf, ešarpu, minđuše, svejedno - izgledaćeš neodoljivo.

Neizostavni odevni komad u ormaru svake devojke je mala crna haljina. Iako zvuči kao izlizani kliše, zaista jeste tako. Tvorac je kreatorka Coco Chanel koja je istu lansirala 1926. god. Prva mala crna haljina bila je bez rukava, dužine malo iznad kolena. Za izradu svojih kreacija koristila je materijale neutralnih boja. Najčešće je koristila žersej. Život ove divne kreatorke skrojen je u filmu Coco Chanel iz 2008 godine. Uz ešarpu, komad nakita poput ogrlice ili broša, detalja poput šešira, rukavica ili naočara, ova haljina postaće sinonim za eleganciju i idealnu poslovnu kombinaciju.

Na kraju, važno je da znaš da ne treba biti rob trendova, već pre svega se osloniti na lični osećaj u onome što nosiš. Naravno, ako se ipak odlučiš za neki komad u trendu, slobodno mu daj lični pečat zanimljivim detaljima poput sata, prstena, lančića, minđuša, rajfa ili narukvica. Ove godine nezaobilazni modni detalj čine kićanke, perje, kamenje, dozvoljene su sve dimenzije i oblici, a kada je reč o bojama zastupljena je bordo,  boja pudera, smaragdno zelena, ljubičasta, itd. Uz plišanu torbicu, trenerku, haljinu, jaknu ili čizme, možeš za sebe reći da pratiš modni trend. Naravno, u kombinovanju popularnih dezena treba naći meru. Npr. ako nosiš crni kombinezon na crvene cvetove, crne baletanke na bele pruge, ogromne minđuše sa kristalima, ogrlicu s perjem, jaku šminku i torbicu na tufne, više ćeš ličiti na cvetnu baštu u vreme novogodišnjih praznika nego na osobu koja se obukla sa ukusom. Kako ne bi preterali u praćenju trendova, potrebno je pridržavati se onog zlatnog pravila „manje je više“, koje nikada neće prestati da važi.

Stoga, znaš šta ti je činiti sledeći put kad šoping dođe na red.

Autorka: Mima Ryan     

Da li ti se desilo da imaš napade i da ispuštaš neki “hik” zvuk? Sigurno jeste, ali ne brini to je samo štucanje. Mnogi od nas ne znaju ništa o ovom problemu. Ja ću probati da te malo uputim u ovo. 

Štucanje je kontrakcija dijafragme koja se ponavlja nekoliko puta u minuti. Razlog štucanja je brz dotok vazduha u pluća čoveka, tada se stvara poznati hik zvuk. Ovo nije voljan čin, napadi često prestaju sami od sebe, a kada traju duže zahteva se medicinsko lečenje.

Razlozi za štucanje su različiti. Mogu poticati od začinjene hrane, treme, gaziranih pića, uzbuđenja ili, prema nekim verovanjima, kada nas neko spominje. Poznate su nam scene iz crtaća gde neko štuca kad popije koju čašicu više. Kaže se da je mnogo lakše naći razlog štucanja, nego zaustaviti isto. Ako pogodiš ko te spominje štucanje će prestati, tako bar kažu.

Narodno verovanje je da kada imamo štucavicu neko misli na nas ili nas ogovara. Ovo ćete čuti od starih ljudi. Postoji mnogo narodnih verovanja i lekova za ovu pojavu, ali još nije pronađen pravi medicinski lek.

Amerikanac Charles Osborne štucao je 68 godina i tako dospeo u Ginisa.

Neki od načina da zaustavite ovaj problem je da probate sa hranom, prepadanjem ili da nešto popijete.

Hrana: Probaj da progutaš kašičicu meda ili šećera. Med će opteretiti usta, a iziritirati nerv i  prekinuti štucanje.

Kažu da  je dobar način da se zaustavi štucanje disanje u kesu. Prisloni kesicu na usta i nekoliko puta izdahni i udahni u nju.

Čaša vode: kažu da ako popiješ čašu vode na iskap, biće ti bolje.

Ubedljivo najlepši lek koji možeš da izabereš jeste neki čoko namaz ili eurokrem. Osim što ćeš uživati, zaposlićeš i mišiće jezika koji će zaboraviti “hik” zvuke.

Takođe, neki kažu da ako jako pritisniš palčeve i dlan i zamisliš želju, štucanje nestaje kao rukom odnešeno. Tako treba da se zadrži oko 30 sekundi i nerv za bol će zaboraviti štucanje, biće bazirano na vaš prst.

Ovo je nekoliko mojih i narodnih lekova za ovu dosadu.

Da li ti imaš neki svoj? Ako je odgovor da slobodno ga podeli sa svojim pijateljima, biće ti zahvalni. Pošto se za lek ne kaže “hvala”, učiniće i oni tebi neku uslugu. Srećno i nemoj mnogo pominjati nekoga!

Autorka: Katarina Ninković

Živimo u vremenu kada se živi brzo, a samim tim jede se i brza hrana. Hranimo se s nogu u moru svakodnevnih obaveza - zaustavimo se na pola sata da pojedemo pljeskavicu, burek ili sendvič.

Kuvanje je sve ređe svakodnevna aktivnost u kući, a mladi su prinuđeni da se hrane po pekarama i sličnim „na dohvat ruke“ objektima. Ako nema mame da skuva, kuvanog neće biti. No, postavljamo pitanje – kada mladi uče da kuvaju i gde? Ne moramo navoditi argumente zašto je uopšte važno da i mlađi članovi porodice znaju da kuvaju, pogotovo jer će jednog dana, pre ili kasnije, otići iz okrilja svog porodičnog doma, a samim tim ostati bez mamine kuhinje. Zašto mladi ne znaju da kuvaju?

Mnogo toga zavisi od porodice, odnosno od toga da li će se roditelji potruditi da i dete uzme učešće u kuhinji kada se nešto sprema. A šta ako ne bi zavisilo samo od toga?

Šta ako bismo kuvanje, kao i mnoge druge životno potrebne stvari, učili u školi?

Kako bi moglo da izgleda?

Čas bi mogao da se realizuje u prostoriji koja izgleda kao mini modul kuhinje koja je opremljena osnovnim sredstvima za rad poput radnog stola, šerpe, tiganja, oklagije, noža i zdravih namirnica. Sa svojim vršnjacima, učenici bi jednom nedeljno pripremali brze, jeftine i zdrave obroke koji bi se sastojali od puno povrća (važno je podići svest o zdravoj ishrani), ali i slatkiša i slaniša. Ovo je već nekada davno postojalo u našim školama, pa je onda postalo izborna aktivnost, a kasnije je potpuno proterano van škole.

Dok maštamo da kuvanje postane predmet u našim školama, u inostranim zemljama je druga priča.

Finci su među prvim nacijama koje su u osnovne škole, kao obavezan predmet od prvog razreda, uvele zanate/rukotvorine, a od sedmog do devetog razreda domaćinstvo gde se đaci uče kuvanju, serviranju i finansiranju domaćinstva. Zvuči sasvim logično da je ovakva vrsta znanja potrebna učenicima – podjednako i dečacima i devojčicama. Britanska vlada sprovela je odluku  da se u osnovne škole uvede predmet kuvanje, kako bi se smanjila gojaznost, ali i podigla svest  o zdravoj ishrani. Kuvanje kao izborni predmet izabralo je 85% starijih osnovaca, dok je od  2011. godine kuvanje postalo obavezan predmet za osnovce od 11 do 14 god.

Kuvanje pruža mnoge prednosti - pored toga što ostvarujemo veliku uštedu novca, znamo koje su namirnice utrošene u jelo, podstičemo sopstvenu kreativnost i učimo se samostalnosti.

U neke škole su vratili uniforme, ko zna, možda vrate domaćinstvo. Dok se to ne desi, drage mame i bake, pustite unuke da kuvaju - možda baš iz vaše kuhinje izađe novi Džejmi Oliver.                                                                                                                                                                                                                                                          

Autorka: Mima Ryan

Serije predstavljaju zabavni program koji se u epizodama emituje na televizijskim programima. Pojedine emisije TV serije zovu se epizode, a grupisane u više serija sezone. Da li će neka serija imati jednu ili više sezona zavisi od rejtinga ili gledanosti serije. Što je veća gledanost serija će imati više sezona, pa tako u nekim serijama radnja ode u nedogled i one izgube smisao. Serije koje imaju određeni mali broj epizoda zovu se mini serije. Ovaj termin prvi put je iskorišćen 1966. godine kad je američka TV mreža ABC emitovala više nedeljnu adaptaciju Shirerove knjige "Uspon i pad Trećeg Rajha".

Žanrovi televizijskih serija su razni, one mogu biti dramske, dečije TV serije, sapunice, itd. Dramske serije po sadržaju odgovaraju drami u najširem smislu. Po obliku mogu biti mini serije, a po žanru vestern, kriminalističke... Dramedija je naziv za serijski žanr koji ima odlike humoristične i dramske serije. Trenutno najpopularniji oblik dramske serije je onaj koji predstavlja standard za američke TV mreže, a ponekad se koristi izraz TV drama. Obično se sastoji od 9 do 26 epizoda u trajanju do 45 min.

Dečije TV serije predstavljaju program namenjen deci, a često nose naziv i program za decu i omladinu. Obično se emituje ujutro ili popodne, a sastoji se od animiranih i igranih filmova.

Sapunska opera ili sapunica - zajednički naziv za  radio i televizijske serije dramskog tipa koje karakteriše nepotpunost klasičnog raspleta odnosno neograničeno trajanje broja epizoda. Izraz sapunska opera prvi put je počeo da se koristi u SAD-u 1930. godine. Poreklo imena počiva na činjenici da su serije emitovane tokom dana kad su u kući obično bile domaćice, te su njima namenjene reklame koje idu tokom serija, a u kojima se oglašava novi model sapuna i ostalih kućnih potrepština. Godine 1940. sapunice počinju da se proizvode i za televiziju (pre toga samo za radio), te postaju jedan od najomiljenijih žanrova. U Latinskoj Americi razvija se poseban oblik sapunice koji se naziva tevenovela, a ovaj oblik sapunice krajem osamdesetih stiče veliku popularnost, a naširoko je poznat i na našim prostorima. Krajem osamdesetih na američkoj televiziji pojavljuju se i tinejdžerske sapunice, čiji je najpoznatiji predstavnik "Beverly Hills 90210".

Naša scena obiluje raznim serijama, koje se mogu svrstati u isto tako različite žanrove. No, ja ću se danas pozabaviti jednom serijom, koja je meni interesantna, a možda će bit i tebi, pogotovo ako voliš Nušića. U pitanju je serija "Sumnjiva lica" koja je rađena po motivima iz Nušićevih dela "DR", "Mister dolar",  "Sumnjivo lice", "Narodni poslanik" i "Vlast".

Prvi serijal nosi naziv "Dr" po istoimenoj Nušićevoj komediji. Radnja prati život Milorada Cvijovića kog tumači Nikola Rakočević i njegove ambiciozne i bogate roditelje oca Životu, kog tumači Boris Isaković i majku Ljiljanu, koju tumači Jasna Đuričević. Miloradov jedini cilj je da se u životu provede, da mu otac poživi jedno dvesta godina te da ga onda nasledi. Ljiljana i Života imaju san da njihov sin bude neko i nešto, a to je ni manje ni više no ministar. Kako bi stekao potrebno obrazovanje, šalju ga u Francusku, ali umesto njega na predavanje odlazi Velja, Miloradov siromašan drug koji je željan znanja i koji je zaljubljen u njegovu sestru Sanju. Kada je konačno stekao čuvenu diplomu doktora filozofije, Života i  Ljiljana organizuju javno predavanje i potežu bezbroj svojih veza da se na njemu nađe i neka ministarka, ali to ne ide baš lako. Situaciju dodatno otežava devojka sa bebom u naručju koja se pojavljuje na njihovom pragu.

Drugi serijal nosi naziv "Prvi dolar" rađen po motivima iz Nušićevog dela "Mister dolar". Radnja nastavlja da prati život mladog doktora filozofije. Ovog puta, bežeći od roditeljskih ideja, on kupuje ne baš tako perspektivan lokal "Dolar" u kom se ne zna ko je "motivisaniji" za rad -Milorad, šanker Žan ili konobarica koja stalno uči ili odlazi ranije s posla kako bi položila ispit. Miloradova investicija polako sve više tone. U pomoć opet priskače otac Života koji dovodi poznatog kafedžiju Pikola kako bi uveo Milorada u posao i povratio izgubljen novac. Kako bi spasio svog nespretnog šankera Žana od "pravde" bogatog Crnogorca Ćetka (četiri pomorandže) Milorad smišlja priču kako je Žan poznati biznismen koji poseduje pola Beograda i deo Srbije i da je u njegovom lokalu inkognito, dok ne dobije restituciju. Priča se brzo proširila po kraju i svi poznati ljudi skupljaju se u "Dolaru" kako bi  udvostručili kapital nudeći Miloradu primamljive poslovne kombinacije. Ćetko je najuporniji investitor u pratnji svoje devojke Maje i smišlja razne kombinacije koje Milorad vešto izbegava, ali mu je oko zapalo za Maju.

Treći serijal koja se trenutno emituje nosi naziv "Lice koje sumnja" radjena je po motivima iz komedije "Sumnjivo lice". Milorad i Maja  odlaze u njeno rodno mesto Radakovac. Maja moli Mikija da se skrasi u nekom hotelu inkognito, dok ne razgovara sa roditeljima. Maja postaje zatvorenik u sopstvenoj kući, a Milorad osuđen na čekanje u hotelu "Evropa", gde sklapa prijateljstvo s muškobanjastom Maricom, ćerkom vlasnika "Evrope" Spasoja. Tu srećemo novog lika - Aleksu Pantića, koji je predsednik mesne zajednice, vlasnik građevinske firme "Beton" i Majin otac. U poslednje vreme njegove poslovne kombinacije nisu se pokazale baš isplative, grca u dugovima, a rokovi za isplatu sve su bliži. Na televiziji slučajno pogleda vesti u kojima javljaju da su korumpirani predsednici nekih opština već uhapšeni i da će sprovesti takvu akciju i u ostalim opštinama. Aleksu hvata panika, dobija anonimni poziv da ukloni sve što može da ga kompromituje, jer je inspektor već na terenu. Aleksine muke sve su veće, ali tu se pojavljuje Stole, njegova desna ruka. On ga teši rečima da bi sve učinio za njega, ako bi dobio Majinu ruku.

Šta će se dalje dogoditi saznaćeš, ako pogledaš ostatak serije. Ona se premijerno prikazuje na RTS 1 ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i petkom od 22 h, a reprizu možeš pogledati istim danima od 14:25. Seriju možeš pratiti i putem interneta.

Idejni tvorac serije i režiser prvog serijala je reditelj Dušan Milić, drugog Milan Konjević, trećeg reditelj debitant Goran Stanković, četvrti serijal režira je Darko Luganov, a peti reditelj je debitant Vladimir Tagić. Na scenariju zajedno sa Dušanom Milićem radili su i scenaristi Petar Mihailović, Slobodan Obradović i Boban Jevtić.

Autorka: Mima Ryan

Fotografija preuzeta sa sajta RTS.                                                                                        

Knjiga Željka Filipovića, iliti priručnik za sve nas koji verujemo i živimo rokenrol.

Ova knjiga zapravo prati život čoveka srednjih godina i njegove borbe protiv nepravde. U celu priču umešani su i kvazi biznismen, korumpirani pandur, vlasnik TV kuće koja promoviše šund, ali i mali broj odanih prijatelja glavnog lika.

Knjiga nas takođe upoznaje sa celom subkulturom noćnih buntovnika i njihovog pogleda na svet, pravdu i zakon borbe u ovoj betonskoj džungli. Radnja se dešava u Beogradu, i kroz razne anegdote i događaje nas podseća na društvene okolnosti posleratne Srbije iz ugla rokenrola i noćnog života.

Svi događaji i likovi iz knjige su izmišljeni ili samo preoblikovani, osim ličnosti glumca Žarka Lauševića i dogodovština u kojima je on sam učestvovao.

Priručnik za noćnog buntovnika je jako važno štivo, i za mladu publiku ali i za onu stariju. Ovo nije klasičan priručnik koji možete naći na rafovima za samopomoć, ova knjiga je pre svega triler kroz koji spoznajemo kako čari Beograda, tako i moralne vrednosti koje bi trebalo da imamo.

Napisan je i drugi deo knjige koji se zove „Priče iz betonske džungle”, tako da pravac Bunker–Otadžbina!

Autorka: Teodora Janković

Sva mesta su podjednako vredna obilaska, nevezano za broj pod kojim sam ih navela.

1. The Rolling Barrel pub – nalazi se u Knjeginje Ljubice broj 26. Ovaj pab je definitivno i za dnevne i za večernje posete. Preko dana možete da popijete kafu ili toplu čokoladu sa dodatkom maršmeloua, a usput i da zaigrate koju partiju Ne ljuti se čoveče. Petkom i subotom uveče se organizuju rok svirke, tu se već možete opustiti uz pivo ili neki koktel po povoljnim cenama. 

2. Kinoteke u Beogradu – Pored sjajnih filmova i muzeja jugoslovenske kinematografije, naše kinoteke imaju i dušu. U toku je FAF, festival autorskog filma za one koji ne znaju, pa pohitajte da vidite! Repertoar možete da pogledate ovde.

3. Gunners pub - nalazi se u Braće Jugovića broj 2 i definitivno je mesto gde želite da popijete pivo! Imaju 12 točilica piva i 80 flaširanih, pa vi birajte. Od muzike preovladava rok, a društvo je uglavnom mlađe.

4. Narodno pozorište – Mislim da je pozorište uvek dobra odluka, tako da ovde nema šta da se duži. Narodno pozorište je jedno od retkih koje je dostupno svima, uvek imaju studentske popuste i karte možete naći po izuzetno jeftinim cenama. Bilo da je velika scena ili scena Raša Plaović, opera ili drama, garantujem da ćete uživati.

5. Beogradski manijak – Manijak je mesto na koje treba otići bilo koji dan od 20h do 6h ako želite da se provedete manijački dobro. Nalazi se u podzemnom prolazu ispod palate Albanije. Cene pića su minimalno niske, a muzika maksimalno glasna. Uglavnom muziku pušta DJ andergraunda, rokenrol, pank, rokabili. Svi putevi vode u Manijak.

6. Muzej nauke i tehnike – Stalne postavke su otvorene svaki dan od 10h do 20h, osim ponedeljkom. Nalaze se u dve zgrade, prva je u Skender-begovoj broj 51 i tu se nalaze izložbe Drugi krug, Dečiji muzej, kao i Naučni centar. Naučni centar pod obavezno! Izložbu Medicina u Srbiji kroz vekove možete posetiti u zgradi Srpskog lekarskog društva, u Džordža Vašingtona 19. Čemu su služile „magijske formule”, saznaj sam/a!

7. Splav Gusar – Ovaj gusarski splav se nalazi u reci fensi splavova, ali nije nimalo nalik njima. Ovo je pravi gusarski, rokenrol, dog friendly splav. Preko dana kafa, a uveče neka žestinu da se zagrejemo za neku dobru svirku. Uz sve to, imaju i najbolji šank koji ćete videti. Pravac Savski kej.

8. Muzej pozorišne umetnosti – Ovaj muzej je smešten u kuću koju je izgradio svinjarski trgovac Miloje Božić davne 1836. godine u Gospodar Jevremovoj ulici broj 19. U muzeju se nalaze cela teatrološka građa koja prati postojanje pozorišta u Srbiji od XIII veka pa do dana današnjeg. Od baletskih cipelica, pa do analiziranja klasičnih drama. Od ponedeljka do petka, od 9h do 18h znate gde možete da svratite. Ulaz je slobodan!

9. Zelena pijaca na Banovom Brdu – Svaki kraj ima svoju dušu, pa je tako Zelena pijaca duša Banovog Brda (pored velikog parka, odmah iznad!). Od jutra do popodneva možete čuti viku sa pijace, nekad i psovke, ali sve je to iz ljubavi. Miris sveže pečene kafe i svežeg voća je prvo što ćete osetiti. Ako pijaca ne radi, svratite do parka iznad, možda se sretnemo.

10. Rusmir – Ako vam se posle svega ovoga prijede nešto, onda treba posetiti ovaj restoran. Rusmir je čuven po domaćim kobasicama i mariniranim rebarcima koje prave. Zbog velikog interesovanja sa Zemuna su prešli na Vračar, tako da se trenutno nalazi nadomak hrama Sv. Save u ulici Braničevska 12a. Ide zima, a uz rebarca se možete fino zagrejati.

Autorka: Teodora Janković

Autorka fotografije: Sanja Nasevski

„It’s the most wonderful time of the year!“ – mnogi bi u jednoj rečenici baš ovako opisali ovaj magičan mesec.

To je period kada je grad okićen najlepšim ukrasima; kada se spremaš da sa tavana doneseš jelkicu i ukrase (ili ih pak i dalje čuvaš ispod kreveta!); kada zvanično 22. u mesecu počne zima, a ti provodiš dane i dane kraj prozora iščekivajući ono što nam svima ulepša istu – sneg; kada se spremaš za „najluđu noć“, biraš haljinu, odelo, cipele, mackaš se baš onako kako bi želeo/la da uđeš u Novu godinu.

Grliš njega i ne daš mu da prođe, a opet se raduješ svemu novom što ide kada on prođe.

Narodna imena za ovaj magičan mesec su studen, nikoljstak, božićni, koledar, dok se kod Hrvata on naziva prosinac. U toku ovog meseca, slavi se katolički Božić – 25. decembra, a pravoslavni 14 dana kasnije – 7. januara. No, decembar je bio praznični mesec još kod starih Rimljana koji su 17. decembra počinjali proslavu Saturnalija. One su bile najveseliji rimski praznik. Praznik je proslavljan prinošenjem žrtava u Saturnovom hramu na rimskom forumu i javnim gozbama, koje su pratile razmene poklona, stalne zabave i karnevalska atmosfera koja je ignorisala rimske društvene norme: kockanje je bilo dozvoljeno, a gospodari su služili svoje robove. Pesnik Katul je Saturnalije nazivao „najboljim od svih dana“. One su posvećene bogu Saturnu i trajale su 3 dana, sve dok Kaligula nije odlučio da se proslavljaju pet dana. Ovaj praznik se nakon IV veka stopio sa Božićem. Hanuka, jevrejski praznik svetlosti, taođe pada u decembru – to je proslava oslobođenja jevrejske države od helenističkih okupatora (što je bilo u III veku) i ponovnog posvećenja Jerusalimskog hrama.

A kako to neki predviđaju vreme za čitavu narednu godinu? Naime, od 13. do 25. decembra, svaki dan se prati, a on predstavlja jedan mesec, pa ukoliko je lep dan 13. decembra, ceo januar će biti takav. Veruješ li da je ovo ostvarljivo? Probaj!

Decembar ima 31 dan i poslednji je mesec u godini, dvanaesti mesec, iako mu poreklo imena govori drugačije. Naime, ime mu dolazi od latinskog decem što znači deset, jer je po starom republikanskom kalendaru on bio deseti mesec po redu u godini. Isti je slučaj i sa septembrom, oktobrom i novembrom, kada su im raznoraznim reformama oduzimani i dodavani dani ili pak meseci ispred njih.

Kada zima zvanično zakorači na severnu Zemljinu poluloptu 22. decembra, sunce je tada ispod ekvatora u najnižoj tački i njegovi zraci udaraju pod pravim uglom zimski povratnik. Tog dana noć je najduža u godini, a dan najkraći. U isto vreme, na južnoj zemljinoj polulopti, počinje leto, no mi ne bismo menjali ovaj praznični osećaj ni za pola sata sunčanja na nekoj plaži, zar ne?

On je specijalan još po tome što je u SAD-u nacionalni mesec voćne torte; što se prvog petka u Gani slavi dan poljoprivrednika, a 11. decembra nacionalni dan tanga (Argentina); 18. decembra je slatki dan u Brazilu – dan mafina! Zodijački znaci decembra su strelac (do 21. decembra) i jarac (od 22. decembra). Narcis je decembarski cvet, dok je tirkiz decembarski kamen.

Pored svih ovih slatkastih, kremastih, prazničnih zanimljivosti, 1918. godine u decembru mesecu u Beogradu proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, s princem Aleksandrom I Karađorđevićem kao regentom i Beogradom kao prestonicom, dok je 1963. godine u Tesliću rođen Borislav Đurđević, srpski novinar, publicista i sportski radnik.

Deda Mraz, onaj famozan lik iz reklama Coca-cola-e, u zapadnoj kulturi, na Badnje veče, Božić ili na dan Svetog Nikole, deci donosi poklone i ulepšava im praznike ovim gestom, dok u istočnoj kulturi sve to isto radi, ali za Novu godinu. Deda Mrazov dom tradicionalno obuhvata i radionicu gde pravi poklone - često uz pomoć vilenjaka ili drugih natprirodnih bića - koje deli dobroj deci na Božić. Neke priče i legende spominju cela sela oko njegove kuće i radionice, koje naseljavaju njegovi pomoćnici. U severnoameričkoj tradiciji, Deda Mraz živi na Severnom polu, koja prema Pošti Kanade leži unutar teritorije koja je njena nadležnost, sa kućom čiji je poštanski broj - H0H 0H0. Međutim, on  se pojavljuje u nedeljama pred Božić u robnim kućama ili tržnim centrima, ili na veseljima, a zasluge za ovu praksu su pripisane Džejmsu Edgaru, koji je počeo da radi to 1890. u robnoj kući u Broktonu. Ono što je svakako najzanimljiviji zadatak svakog deteta pred Novu godinu jeste pisanje samog pisma Deda Mrazu. Prema Svetskom poštanskom savezu, Poštanska služba SAD ima najstariji organizovani pokušaj odgovaranja na pisama Deda Mrazu od strane nekog nacionalnog poštanskog sistema. Ova praksa je počela 1912. godine, a od 1940. godine se naziva „Operacija Deda Mraz“ čiji je cilj da su pisma Deda Mrazu prosleđena dobrotvornim organizacijama, velikim korporacijama, lokalnim poslodavcima i pojedincima kako bi se ispunili dečji snovi.

Pored ovakvog običaja, u Španiji i nekadašnjim španskim kolonijama pokloni se deci daju na praznik Bogojavljenje, dolazak trojice mudraca (ili trojice kraljeva), koji pada 12 dana posle Božića, 6. januara po gregorijanskom kalendaru. Po Novom zavetu, trojica mudraca je došlo sa istoka na kamilama prateći zvezdu i donelo malom Isusu poklone. U ovim zemljama, tri mudraca, gde svaki od mudraca predstavlja po jedan kontinent poznat u vreme Hristovog rođenja (Evropu – Melkijor, Aziju - Kaspar i Afriku - Baltazar), dobijaju pisma sa željama od dece i donose poklone deci noć pred ovaj praznik. U Italiji, deci poklone donosi veštica Befana svakog 6. januara, takođe na Bogojavljenje. Po legendi, trojica mudraca su pitala jednu staricu da im objasni kako da stignu do mesta Hristovog rođenja, a ona nije znala da im odgovori, ali im je ponudila prenoćište. Odbila da im se pridruži u potrazi, ali se kasnije predomislila, međutim nije mogla da ih stigne. Poklone koje je spremila za Isusa delila je deci koju je usput sretala. Ona se takođe spušta niz dimnjak, a od nje se očekuje i da kazni decu koja su bila nevaljala tako što će im umesto poklona doneti ugalj.

Uz ove, stoji još mali milion običaja, verovanja i divnih ušuškanih pričica, koje svake godine i „velike“ i „male“ dotaknu na neki način. Radost se tada prenosi, ona je zarazna i ne prolazi čitav mesec! Šta ti misliš, kako to izgleda kada si zaražen pozitivnim raspoloženjem i neskidivim osmehom 31 dan?

Nema leka koji bi to mogao da izleči, zato uživaj u ovoj predstojećoj prazničnoj atmosferi i neka te njen duh prati čitavu godinu!

Autorka: Milana Veljko

Autorka fotografije: Sanja Nasevski

Voliš li miris knjiga koje te okružuju? Voliš li da se u tom mirisu izgubiš, da te zapahne čim uđeš u biblioteku?

Ova aroma nastaje zbog stotina isparljivih organskih jedinjenja koja se nalaze u stranama, mastilu i lepku. Ona se tokom godina rastvaraju i ispuštaju hemikalije, a zatim ih mi udišemo. Kako će knjiga ,,mirisati“ zavisi od vrste lepka, mastila i koje će hemikalije proizvođač isprskati na papir da bi ovaj dobio određene osobine. Ti delovi se s vremenom spajaju, praveći karakterističan miris koji svi prepoznajemo kad se dohvatimo knjige.

Iako ovaj miris imaju sve knjige, kod nekih je dosta izraženiji, bilo zbog starosti ili načina obrade, a kod drugih je skoro neprimetan. Kada biste uzeli knjigu staru preko pedeset godina i pridošlicu odštampanu pre dva meseca, primetili biste jaku razliku u njihovim aromatičnim svojstvima. 

Sajt Compound Chemistry, koji se bavi popularnom hemijom, prenosi da miris badema nastaje kada se na papir nanese benzaldehid, jedinjenje koje se koristi i za teranje pčela prilikom sakupljanja meda i saća. Isto tako, ako se stavi vanilin, dobija se slatkasta aroma vanile. Pored toga, knjiga može primiti mirise koji su je okruživali tokom njenog životnog veka. Tako knjiga može imati miris buđi, dima, oštećenja od vode ili, na primer, presovanih cvetova čuvanih među stranicama.

Osim zanimljive činjenice da ako znaš miris knjige možeš odrediti s kakvim hemikalijama je pravljena, takođe se može odrediti da li je knjiga u opasnosti od brzog propadanja. Do sada je pronađeno petnaest jedinjenja koja imaju brži proces propadanja od drugih. Ovo pokazuje da je knjizi potrebno više pažnje, kao i najverovatnije, bolje mesto na polici.

Danas postoje i parfemi, sveće i dezodoransi koji ti mogu dočarati taj specifični miris kada knjige nisu pri ruci.

Autorka: Marija Jović

Autor fotografije: George Hodan

U trenucima dokolice, obavezno bacite pogled na sajt blankonblank.org na kome možete videti isečke intervjua sa raznim piscima, glumcima, muzičarima, naučnicima i drugim poznatim ličnostima o najrazličitijim temama.

Audio intervjui ne traju duže od desetak minuta i praćeni su sjajnim i maštovitim ilustracijama koje vizuelno oslikavaju i naglašavaju tok razgovora. Ove ilustracije intervjuima daju poseban šarm i izgledaju kao mini animacije.

Pored toga što u potpunosti drže pažnju gledaoca ilustracijama i dužinom trajanja, vrednost ovih intervjua je i u kvalitetnom sadržaju, intervjuisane ličnosti imaju potpunu slobodu da pričaju šta žele, bez previše mešanja onoga koji intervjuiše.

Ovde možete čuti Heath Ledgera kako priča o životu glumca, Kurta Cobaina koji priča o identitetu i o svom detinjstvu, Jima Morissona o telesnoj težini, Grace Kelly o predsedniku Kennediju, Carla Sagana o mogućnosti postojanja vanzemaljskog života, i mnogo drugih intervjua u kojima ove ličnosti pričaju zanimljivo i slobodno o svojim životima i mišljenjima.

Bacite pogled!

Autorka: Jelena Svilkić

Fotografija je printscreen sajta.

Ako i dalje nisi gledao/la ovaj film, svakako bi trebalo! Ako ne voliš da ti previše toga bude otkriveno o filmu, stani sa čitanjem ovog teksta (spoiler alert).

Radi se o kultnom ostvarenju iz 1996. godine, koje je, između ostalog, Ewana McGregora lansiralo u orbitu glumačke slave.

Šta je, zapravo, Trainspotting? Kao prvo, film je rađen po motivima romana škotskog pisca Irvinea Welsha i bukvalnom prevodu bi naziv označavao „opažanje vozova“. Režiju je preuzeo tada izutetno talentovani, sada po svom talentu već odavno čuveni Danny Boyle.

Radnja se odvija u Edinburgu i prati mladog Marka Rentona, heroinskog zavisnika, potpuno operisanog od bilo kakvih životnih ambicija ili zadovoljstava koje ostvarene ambicije mogu doneti, čak i onih najsvakodnevnijih. Sve to Marku i njegovim prijateljima nadomešćuje heroin. Suštinski, radnja filma nije u prvom planu ovde; iako to nije tako očigledno, u prvom planu su unutrašnje stanje Marka i međuljudski odnosi koje, u tom vrtlogu heroina, gradi (bolje rečeno, ruši) sa svojim prijateljima.

Iako su postojala tumačenja da film doprinosi glorifikaciji narkomanije, nije potrebno previše se udubiti i shvatiti da to nije tako. Iako režiser ne šalje jasnu poruku o svom stavu prema heroinu i heroinskim zavisnicima, to se više može gledati kao njegova nenametljivost u pogledu ličnog stava i dopuštanju da gledalac samostalno doživljava sve događaje koje radnja filma nosi, bez ikakvog vida sugestije. Poruku, ipak, sasvim jasno može svako da vidi iz sleda događaja: u prvom delu filma se vide dobri provodi i raspoloženja izazvani efektom heroina, negde na sredini Markova kriza odvikavanja i pokušaja da svoj život dovede u red; a na samom kraju se vide urušeni međuljudski odnosi, duboko ugrožene šanse da se život nakon odvikavanja vrati u normalu i smrt izazvana heroinom.

Bez ikakvih sugestija ili podsticaja na nekonzumaciju heroina, zaključak se da izvesti. Prikazani su i sjaj i beda heroina, pritom, bez imalo patetike; ovo je jedan od najduhovitijih filmova koje ćete pogledati: obiluje crnohumornim scenama, duhovitim dijalozima i iskričavim monolozima. Rentonov „Choose Life“ monolog je možda i najviše doprineo kultnom statusu ovog ostvarenja, a trejler za nastavak (najavljen za sledeću godinu) nam najavljuje monolog izgovoren u istom tonu, samo prilagođen novom vremenu.

Sam kraj filma prikazuje Marka kako je, na kraju, pobegao od ljudi koje je nekada smatrao prijateljima, a zapravo, sve što ih je držalo na okupu i jeste bila konzumacija droge. I tu je kraj, nedorečen i podstiče vas da se zapitate: šta li se kasnije desilo? Zato, u martu sledeće godine očekuje se nastavak ovog filma, gde se ista glumačka ekipa okuplja, dvadeset godina posle.

Film je izazvao pre dvadeset godina burne reakcije, prvenstveno zbog uočljivog odstupanja od holivudskih standarda koji su važili za filmove A produkcije, od kojih je, bar po meni, jedan najuočljiviji: ne nameće gledaocu jasnu poruku, već mu dopušta da je donese sam. Pored toga, ne postoje heroji, već pre bi se reklo anti – heroji, koji vas mogu mnogo čemu naučiti kroz svoje greške. Takođe, ima jedan od najboljih saundtreka, na kojima se nalaze New Order, Fatboy Slim, Blur, Iggy Pop...

Zato, dok neki od nas željno iščekuju nastavak, svakom ko nije gledao prvi deo, preporučujem da ga odgleda što pre. Na nastavak doživljaja Marka i njegove ekipe neće morati dugo da čeka.

Ocena: 10/10

Autorka: Tijana Papović

Fotografija je preuzeta odavde.