Sigurno je, bar na prvi pogled, delovalo arogantno, isforsirano, pa možda i neiskreno kada je američki pisac Džek Keruak 1948. u jednom momentu skovao termin „Beat Generation“ želeći da najefektnije opiše tek stvoreni kulturni pokret kome je sâm pripadao, a koji su činili mladi intelektualci i umetnici stasali na ulicama Njujorka u godinama nakon Drugog svetskog rata.

Nazvati sopstvenu generaciju „umornom“ i „odbačenom“ – jer engleska reč „beat“ upravo to znači – moglo je delovati kao usiljeni pokušaj novog naraštaja da živi boemski, buntovnički i nekonvencionalno, sve i da za to nema dobrih razloga. Međutim, i vreme i konkretna dela pokazaće da se pripadnici „beat“ generacije nisu pretvarali u svom revoltu, nego da su se s razlogom izdvojili od mase i suprotstavili joj se samim svojim stvaralaštvom. Može se čak reći da je, u ovom slučaju, kontroverzan termin i dobrovoljno svrstavanje na stranu autsajdera doprinelo da pokret postane još jači.

Nije samo reč „beat“ u Keruakovom izrazu delovala pretenciozno, nego je i sâm pojam „generation“ trebalo da unapred naglasi kako se radi o jednoj značajnoj grupi ljudi spremnoj da svojim hrabrim i šokantnim potezima uspostavi nove tendencije i ostavi neizbrisiv trag u savremenoj američkoj književnosti. Sa druge strane, naziv „Beat Generation“ opet je mogao izgledati kao suvišna aluzija i veštačko povezivanje sa nekadašnjom „izgubljenom generacijom“, maltene kao puko kopiranje načina života onih umetnika koji su pripadali jednoj minuloj epohi.

Podsećanja i poređenja radi, „izgubljenu generaciju“ činili su američki pisci nastanjeni u Parizu nakon Prvog svetskog rata, a termin je prva upotrebila Gertruda Stajn, mada je zaživeo zahvaljujući romanu Sunce se ponovo rađa Ernesta Hemingveja. Osim Hemingveja i Gertrude Stajn, ovom su krugu pisaca pripadali i Tomas Sterns Eliot, Ezra Paund, Frensis Skot Ficdžerald – imena koja su nesumnjivo ostavila traga u svetskoj književnosti, uprkos tome što su njihovi životi neprekidno bili prožeti porocima, avanturama i aferama – a možda baš zbog toga.

Dakle, prvo što predstavnike „bitničke“ književnosti (ne baš srećno skovan srpski termin) povezuje sa „izgubljenom generacijom“ jeste činjenica da su se oba pokreta formirala u godinama nakon sukoba svetskih razmera, samim tim i nakon velikih promena. Pritom se ne misli samo na političke i socijalne promene, nego mnogo više na promene koje se, nakon takvih prelomnih događaja, javljaju na duhovnom i psihološkom planu pojedinaca, što je svakako najbitnije za nastanak novog umetničkog pravca.

I zaista, da Džek Keruak (1922–1969) nije imao ličnih nesuglasica i nedoumica sa pronalaženjem sopstvene pozicije u posleratnom američkom društvu, pokret „beat“ verovatno nikada ne bi bio takav kakav je bio. Ipak, iako se Keruak smatra tvorcem naziva, za promovisanje samog pokreta najzaslužniji je Džon Klelon Holms (1926–1988), koji je 1952. objavio roman Go istovremeno kad i manifest „Ovo je ’beat’ generacija“ (tako je Holmsov roman značajan za „beat“ genaraciju onako kako je Hemingvejev roman Sunce se ponovo rađa bio značajan za „izgubljenu generaciju“).

Pored Keruaka i Džona Holmsa, kao tvorci njujorškog „beat“ pokreta uzimaju se Vilijam Barouz (pseudonim Vilijem Li, 1914–1997) i Alen Ginzberg (1926–1997), a značajan su doprinos dali i Gregori Korso (1930–2001), Lisjen Kar (1925–2005), Herbert Hunke (1915–1996), Nil Kasadi (1926–1968), kao i Barouzova supruga Džoun Volmer (1923–1951) i Keruakova supruga Edi Parker (1922–1993). Pokret je imao i ogranak u San Francisku, gde su Keruak, Ginzberg, Korso i Kasadi takođe živeli neko vreme.

Jedna od najbitnijih osobenosti „beat“ književnosti jeste i brisanje granica između realnosti i fikcije, odnosno unošenje brojnih autobiografskih elemenata u dela, a kako su i sami životi pisaca bili obeleženi brojnim kontroverzama, uz gotovo neizbežno konzumiranje droga, naglašene seksualnosti i drugih niskih poriva (Ginzberg je, na primer, javno isticao svoju homoseksualnost i konzumiranje LSD-a), pa i neretkih prelazaka na drugu stranu zakona (Hunke je bio sitni kriminalac, Korso je u zatvoru napisao svoju poeziju, Barouz je pod uticajem alkohola i droge ubio svoju ženu, a Kar je bio osuđen za ubistvo u samoodbrani, dok je tom prilikom Keruak odležao deo kazne kao saučesnik u prikrivanju zločina), otuda su i njihove knjige predstavljale jedan težak krik bunta, često i destrukcije (antikapitalistički i antiimperijalistički stav), pa i pesimističkih pogleda na budućnost (Barouz je predvideo da će sida tek biti veliki problem), ali su ovi ljudi istovremeno bili i neumorni hedonisti koji su tragali za nekim novim smislom, što se najbolje ogleda u interesovanju za egzotične religije poput hinduizma i zenbudizma.

Pored već pomenutog Holmsovog romana Go, kao značajnija dela „beat“ književnosti izdvajaju se Ginzbergova kontroverzna poema Urlik i Barouzov naučnofantastični nelinearni roman Goli ručak, ali se i danas kao najpoznatije i najreprezentativnije delo uzima Keruakov roman Na putu, gde dvojica prijatelja Sal i Din (zapravo su to Keruak i Kasadi) putuju kroz Ameriku autostopom, pritom odbacujući dominantne standarde i shvatanja, a istovremeno tražeći smisao u umetnosti, seksu, drogama, džezu... Činjenica da je roman napisan 1951, ali da je objavljen tek 1957, i to u ispravljenom i cenzurisanom izdanju, samo ide u prilog svim prethodnim tvrdnjama koje definišu pomenuti književni pravac kao previše šokantan u očima tadašnjeg društva. Ipak je roman nakon objavljivanja dobio pozitivne kritike, a i stekao je kult među mladima, te su na taj način pripadnici „beat“ generacije definitivno postali poznati široj javnosti. Inače, Keruak je ceo roman Na putu napiao kao jedan pasus lišen strogih gramatičkih pravila, i to na jednoj rolni papira dugoj 36 metara – ta je rolna prodata 2001. na aukciji za 2,43 miliona dolara!

Međutim, koliko je ovo delo postalo popularno, toliko je bacilo senku na druga takođe značajna dela istog pokreta, pa čak i na sva ostala dela Džeka Keruaka, koji više nikada nije ponovio takav uspeh, te se razočaran vrlo brzo povukao iz javnosti.

Ako bi pripadnike „beat“ generacije, uprkos svim nekonvencionalnostima, trebalo ipak svrstati i ukalupiti u određeni književni pravac, može se reći da su svi oni, manje ili više, bili pod nesumnjivim uticajem evropskog egzistencijalizma, dok im sama dela uglavnom pripadaju modernizmu, mada sa primesama postmodernizma, kao što je konkretno slučaj sa romanom Na putu.

Ne samo zbog Keruakovog povlačenja i smrti 1969, nego i zbog sve slabije književne produkcije ostalih pripadnika „beat“ generacije, ovaj se pokret maltene sâm od sebe raspao, ali je zato udario temelje novim pokretima naredne generacije, od kojih će svakako najvažniji biti hipi-pokret i kontrakultura. Nesumnjivo je veliki značaj „beat“ književnosti za docniju seksualnu revoluciju i uopšte za popuštanje cenzure u američkoj javnosti, a i čuvena generacija koja je izražavala bunt protiv vijetnamskog rata mogla je mnogo toga da crpe iz dela Keruaka, Ginzberga, Barouza.

Ako ne drugačije, dovoljno je navesti značajna imena koja su svoje uzore videla u „beat“ piscima, da bi bilo jasno koliko je fenomen zvani „Beat Generation“ ostavio traga, čim se njegovim sledbenicima smatraju književnici Majkl Murkok, Norman Spinrad, ali i muzičari Bob Dilan, Tom Vejts, članovi grupe The Doors...

Autor: Dušan Milijić

Jajoi Kusama je konceptualna umetnica i spisateljica, rođena u Japanu 1929. godine. Njene radove možete prepoznati po psihodeličnim notama, konstantnim ponavljanjem jarkih tufni i minimalizmu. Takođe, prepoznaćete je i po vrlo upečatljivom stajlingu, sa drečavo crvenom perikom i krupnim tamnim očima.

Opus njenih dela i instalacija podrazumeva skulpture, filmove, kao i knjige, ali i fotografiju. Svojevremeno se bavila i dizajniranjem odeće. Posedovala je radnju u Šestoj aveniji gde je prodavala ekscentričnu odeću koju je sama krojila i šila. Najupečatljiviji odevni predmeti koje je izlagala su imali rupe na mestu grudi, zadnjice ili genitalija. Takođe, dizajnirala je venčanicu za dvoje povodom izložbe „Homoseksualno venčanje” godine 1968. Uporedo sa tim, izradila je slične haljine u koje je moglo da stane nekoliko osoba, za grupni seksualni odnos. Eksplicitno je izražavala svoju (a)seksualnost preko odeće koju je nosila, ali to nije radila da bi veličala seks i strast u kojoj bi trebalo da uživa. Naime, Kusama je tvrdila da se plaši seksualnog odnosa. Kada je bila dete ušla je u sobu svojih roditelja kada je njen otac imao odnose sa ljubavnicom. Godinama je apstinirala i iskazivala svoju seksualnost kroz odeću koju je nosila.

Svoju karijeru je započela serijom slika baziranih na apstraktnom ekspresionizmu pedesetih godina u Njujorku. Fokusirajući se pak na izradu skulptura i instalacija, Kusama postaje jedna od prvih umetnica koja se bavila avangardnom umetnošću i pop-artom. Kritičari njene radove doživljavaju veselim i razdraganim, međutim njene slike su posledica njenog psihičkog oboljenja. Kroz halucinacije, koje inače doživljava od svoje desete godine, Jajoi Kusama izražava svoj unutrašnji nemir tačkama i jarkim bojama. Bavljenje umetnošću je jedino oslobađa od bolesti, kako napominje u svakom intervjuu.

Tokom života u Americi jedva je sklapala kraj s krajem bezuspešno pokušavajući da proda neki od svojih radova. Njena umetnost nije bila prihvaćena, iako je uticala na mnoge pop-art umetnike tog doba. Kusama se nevoljno vratila u Japan i njegov konzervativni mentalitet. Bolest i halucinacije su postale još snažnije i netrpeljive, s obzirom na to, odlučuje da se sama prijavi u duševnu bolnicu u Tokiju, gde i danas živi. Uprkos tome što je hospitalizovana, svojom voljom, nikada nije prestala da se bavim umetnošću. Dozvoljeno joj je odlaženje u njen atelje nedaleko od bolnice jednom dnevno, kao vid terapije i borbe protiv opsesivne neuroze.

Paradoksalno, počinje da zarađuje na svojim radovima tek kada je počela da živi u duševnoj bolnici. Njeni radovi postaju cenjeni i opšte prihvaćeni od strane kritičara, čak i u konzervativnom Japanu tih godina. Počela je da sarađuje i sa dizajnerskom kućom Luis Vitton. Čak su izložili njene radove u Muzeju moderne umetnosti, u Njujorku, istom muzeju u kojem su joj trideset godina pre zabranili da održi performans.

Jajoi Kusama je 2014. godine proglašena za najpopularnijom umetnicom na svetu. Ponovo oživljeni interesi za nju i opus njenih radova u njoj bude samo inspiraciju i želju da stvara više. Nedavno, Kusama je osnovala fond za širenje njene umetnosti kada je više ne bude.

”I think I will be able to, in the end, rise above the clouds and climb the stairs to Heaven, and I will look down on my beautiful life.”

Yayoi Kusama

Autorka: Teodora Janković

Fotografija je preuzeta sa Artsy.

Pesnikinja Olena Plančak-Sakač (1961) dobitnica je druge nagrade na 18. Međunarodnom festivalu poezije održanom u Melniku (Bugarska). Nagradu je dobila za pesmu “Zidovi”, originalno napisanu na rusinskom, maternjem jeziku pesnikinje. Olena Plančak-Sakač aktivno se bavi radom na promociji i očuvanju rusinskog jezika: od 1988. uređuje rubriku za kulturu i obrazovanje časopisa “Ruske slovo”, a na rusinskom jeziku piše literarnu i pozorišnu kritiku, poeziju i prozu. Svoje radove do sada je objavljivala u „Ruskom slovu“, „Svetlosti“, „Literarnom slovu“, „Novoj misli“, „Dnevniku“, „Tragu“, „Studia Ruthenica“ i u slovenačkom e-časopisu „Provinca“. Prošle godine objavljena joj je knjiga  na rusinskom jeziku „Šitko“/„Sito“ ("Ruske slovo", Novi Sad). Živi u Novom Sadu.

Šta za Vas znači nagrada  na Međunarodnom festivalu poezije u Bugarskoj?
Ova međunarodna nagrada iz Bugarske me je iznenadila i vrlo obradovala. Prvi put sam poslala svoje pesme na jedan međunarodni festival poezije i nagrada je bila za mene veliko iznenađenje. Nagrada mi je  dala neku vrstu satisfakcije, potvrdu da je to što pišem ipak nešto vredi, da je prepoznato i izvan mog kruga dobrih prijatelja. Najviše sam se obradovala što će moje pesme sada živeti na još jednom jeziku, jer su tri od pet poslatih na konkurs prevedene na bugarski jezik. Poeziju sam pisala u svojoj mladosti, kao studentkinja književnosti. Međutim, vremenom sam odustala, jer toliko je mnogo dobrih pesnika, pa mi se činilo da to što ja pišem nije dovoljno dobro... Ipak, upoznajući neke pisce, kroz naša dopisivanja i druženja, počela sam ponovo da pišem pesme i osmelila sam se da ih pokažem prijateljima piscima, koji su me podržali i ohrabrili. To je bio moj novi početak u pisanju poezije. 

Zašto ste odabrali  da pišete na rusinskom?  Da li pišete na još nekim jezicima i kako se ti procesi razlikuju?
Zapravo, ja pišem dvojezično, na srpskom i rusinskom jeziku. Rusinski je moj maternji jezik, a srpski je jezik mog obrazovanja. U oba jezika sasvim se dobro osećam, i na oba jezika mogu da pišem. Nekada pesmu napišem prvo na srpskom, a nekada na rusinskom, a zatim je ponovo uobličim u onom drugom jeziku -  prepevam tj. To je vrlo zanimljiva avantura, avantura duha, kojom se pesma prilagođava ili transformiše u dva jezika... Rusinski jezik je istočnoslovenski, dok je srpski jezik južnoslovenski, ali i Rusini pišu ćirilicom koja je vrlo slična ukrajinskom ili ruskom jeziku, pa čak pomalo i bugarskom.

Šta za Vas predstavljaju knjige? 
Knjige su moja ljubav od detinjstva. Oduvek sam volela da čitam knjige. Imala sam kod kuće mnogo dečijih slikovnica, zatim ono Prosvetino izdanje od 100 dečijih knjiga… U biblioteku sam išla od malena i do danas mi je čitanje najveće zadovoljstvo. Knjige volim, one su moj hobi, moj poziv, jer sam završila studijsku grupu za Jugoslovenske književnosti i srpski jezik, i moja velika ljubav.

Kako su putovanja uticala na oblikovanje Vašeg pesničkog stila?
Putovanja mnogo znače, jer tada učite ubrzano... Ona vam šire vidike, čine vam zadovoljstvo, oplemenjuju vas, pa i inspirišu... Putovanja su jako važna zbog iskustva, da biste mogli da upoređujete, da se neposredno, iz blizine divite onome sto je ostalo iza velikih civilizacija... Ti tragovi, ti palimpsesti su piscu potrebni da uroni u dubinu, da se obogati doživljajem i da uspostavi kontakt, da pokuša da shvati smisao življenja, smisao stvaranja... Putovanja me gotovo uvek inspirišu da napišem ili pesmu ili putopis...

Šta Vas još inspiriše?
Pa, mogu da kažem da me inspiriše gotovo sve oko mene, od malih do velikih tema. Inspirišu me knjige, umetničke slike, muzika, filmovi, interesantni razgovori, putovanja; inspiriše me svakodnevni život, jer stvarati, pisati je jedan divan proces koji ispunjava, oplemenjuje, i koji vas troši, ali sve je zapravo u davanju... To je smisao življenja.



Razgovarala: Jovana Georgievski

ZIDOVI

U očima tuga, u rukama zavežljaj,
između juče i danas nada
ona umire čekajući...

Bezdomnost sadašnji trenutak,
sećanja iz navike
na daleko toplo sunce i zrele urme
život spržen u pustinjskim olujama...

Niču ograde, zidaju se 
čvrsti bedemi do neba
videće se kao kineski zid sa Meseca...

Iza zidova strogo kontrolisani vozovi
uzalud je sada Askin ples,
novi kauboji osvajaju svet...

Indijanci gube bitke,
brišu se tragovi
sele se narodi, nestaju države,
puno je Sredozemno more utopljenika...

Nema svetionika da obasja put,
utihle su molitve,
ušuškani u svoju svakodnevicu ne primećujemo
nestaje sloboda... Zidovi nadohvat ruku...

Sve što danas smatramo dijelom svakodnevnice jednom je moralo biti novo i do tada neviđeno – od štamparija preko televizora do interneta. Kažu da je najveći ljudski izum točak, ali za mene će naočale definitivno ostati najveće otkriće ikada, s obzirom na moju dioptriju. Međutim i one su okrugle baš kao i točak, a prije njih ljudsko oko je okruglo. Gdje ljudi pronalaze inspiraciju za izume? Da li je čovjek, ljudsko tijelo, najbolja inspiracija? Možda je inspiracija previše apstraktna, ali različite ljudske potrebe, odnosno nedostaci predstavljaju osnov za razvoj novih ideja, a naročito onih najneobičnijih.

Protetička šaka

Mark Stark je izumio protetičku šaku koja funkcioniše isto kao i električna, samo što je mnogo ekonomičnija. Ideju za ovaj poduhvat dobio je kada je njegov prijatelj ostao bez šake, pa je ovaj izum posvetio njemu sa željom da njegov prijatelj novom šakom može podjednako dobro da se služi baš kao i prije nego što ju je izgubio. Šaka je napravljena sa minamlnom količinom plastike pa je zato veoma laka. Stark je na ovom projektu radio oko sedam godina, a projekat je vrijedio između 17 i 18 000 dolara.

Krevet koji štiti od zemljotresa

Vang Vensi je konstruisao krevet tako da sa svih strana ima ormane u kojima stoji voda, konzervirana hrana i sve ostalo što mu može pomoći da preživi nekoliko dana poslije potresa. U slučaju da dođe do zemljotresa iznad kreveta se spušta ploča koja čovjeka štiti od svih materijala koji padaju sa plafona. Kinu je u proteklih nekoliko godina zadesilo mnogo zemljotresa, a samo u onom iz 2008. poginulo je oko 87 hiljada ljudi. Ovaj neobični izum može dobro doći običnim ljudima u ne tako običnim uslovima.

Tamagoči   

Tamagoči je jedna od najpopularnijih igračaka devedesetih godina. Napravljena je u obliku jajeta sa ugrađenim privjeskom za ključeve koji je bio programiran da bude kućni ljubimac. Uređaju su vlasnici davali ime, a pritiskom na dugme hranili ga, stavljali na spavanje, čistili za njim i sl., a kućni ljubimac se vremenom mijenjao u zavisnosti od toga kako se vlasnik o njemu brinuo. Tvorac ovog izuma bila je japanska firma Bandai koja je prodala čak preko 70 miliona Tamagočija.

LG Twin Dupla veš mašina

Mašina koja ima dva bubnja, jedan ispod drugog, koji mogu da se pune istovremeno. Takođe, povezana je na wi-fi, pa može da se uključi i ako je osoba na svavim drugom kraju grada, a pri tome dobija obavještenje kada je odjeća spremna za sušenje. Cijena ove mašine iznosi 1 700 dolara.

Pametna saksija

Pametna saksija sama zalijeva cvijeće i u nju je ugrađena keramička posuda kapaciteta od dvije litre. Ona raspolaže sa informacijama o 8 000 vrsta biljaka pomoću kojih određuje da li je i kada datoj biljci potrebna voda. Cijena ove saksije iznosi 200 dolara.

Zanimljivosti o nekim izumima koji su danas dio naše svakodnevnice

Prvi bumerang izmišljen još prije 10 000 godina.

Aparat za šećernu vunu izmislio je zubar. Paradoks?

Ručni sat nastao je 1904. godine.

Leonardo Da Vinči izumio je makaze.

Bobmonice Pez nastale su 1927. godine.

Za poznato piće Coca Cola dr Džon Pemberton je napravio recepat 1886. godine u Atlanti.

Kolica sa jednim točkom izumljena su u Kini.

A koji je tvoj omiljeni neobični izum?

Autorka: Kristina Topić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Jedni ih porede sa modernim hijeroglifima i smatraju da su budućnost moderne komunikacije, dok drugi pak smatraju da nazadujemo vraćajući se opet neartikulisanim znacima. Jedno je sigurno, nema ravnodušnih. Emoji su napravili pravi bum! Da li znaš da 90% ljudi ne razlikuje emodžije i emotikone? Iako na prvi pogled deluju slično, postoji razlika. Emotikon potiče od spoja engleskih reči emotion što znači emocija, osećanje i icon što znači znak, simbol. Emotikoni su nastali 19. septembra 1982. godine, a njihov tvorac, profesor Skot Felman, koristio ih je sa namerom da uverljivije iskaže šalu. Emotikoni su tipografski prikazi izraza lica koja se dobijaju korišćenjem tačaka, zapeta i crtica na tastaturi.

Za većinu inovativnih stvari u vezi sa modernom tehnologijom zaslužni su Japanci. Pa ne čudi podatak da je tvorac emodžija upravo Japanac, softverski inženjer Šigetaka Kurita, koji je dizajnirao prvih 176 emodžija. Emodži je naziv za sliku karaktera. Emodži je nastao u okviru kompanije NTT DoCoMo. Njegovi originalni emodžiji klasifikovani su kao umetnost i nalaze se u muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Već 1999. godine slikovne poruke postaju deo masovne komunikacije i ubrzo postaju svakodnevan način komunikacije. Prve slike su bile mnogo veće od teksta i tada je na mreži bilo oko 80 miliona korisnika, a njihov broj je brzo rastao. Iz tog razloga, inženjeri kompanije NTT DoCoMo otkrili su način da emodži stane u jedan karakter. Dnevno se putem raznih aplikacija za ćaskanje pošalje preko 6 milijardi emodžija. Marketing platforma Emoji objavila je 2015. godine Emoji Report u kom je iznela detaljnije informacije o upotrebi emodžija u kojem se ističe da emodžije koristi čak 92% korisnika interneta!

U Velikoj Britaniji 72 % ljudi uzrasta između 18 i 25 godina izjavilo je da im je lakše da izraze svoja osećanja kroz emodži slike, nego reči. Istraživači sa Univerziteta Mičigen analizirali su preko 427 miliona unosa poruka preko Kika Emoji Keyboard. Istraživanja su pokazala da je smajli koji plače od sreće najpopularniji, srce je na drugom mestu, a smajli sa srcima u očima na trećem. Planetarnu popularnost emodžija pokazuje i činjenica da je 2015. godine Oksfordski rečnik za reč godine proglasio simbol, a ne reč. Da li takva situacija treba da nas zabrine?

Jedni smatraju da nazadujemo, zato što sve manje komuniciramo pisanim rečima. Za svaku reč postoji određeni emodži i čitavu poruku mogu da čine simboli. Drugi smatraju da su emodžiji put ka budućnosti. Da emodžiji ne služe samo za dopisivanje, već i unapređivanje poslovanja dokazala je kompanija Burger King koja je kreirala sopstvene emodžije. Odličan primer efektivnosti upotrebe emodžija u marketinške svrhe pokazali su McDonald's i Coca Cola koji su bili među prvi kompanijama koje su pokrenule takav vid marketinga. Dobar primer je i Domino's pizza koja je omogućila svojim korisnicima da poruče picu postovanjem odgovarajućeg emodžija sa hashtagom #Easy Order na Twiterru ili slanjem emodžija u poruci. Naravno, emodžiji nisu baš pogodni za svaku vrsti komunikacije.

U Los Anđelesu 2016. godine urađen je mjuzikl o emodžijima, a u našim bioskopima od ovog meseca možeš pogledati i film o emodžijima The Emoji Movie.

I, koji je tvoj omiljeni emodži?

Autorka: Mima Ryan

Deo podataka preuzet je sa ovih sajtova:

http://www.consultin.ba/znacaj-emotikona-u-marketingu/

http://www.racunalo.com/android-emoji-i-emoticon-sve-sto-biste-trebali-znati-o-njima/

https://englishteachermarina.wordpress.com/category/jezicke-zanimljivosti/

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Serija američke produkcije „13 reasons why” brzo je postala popularna među mladima. Priča ove serije bazirana je na istoimenom romanu Džeja Ašera, izdatog 2010. godine. Tema je veoma škakljiva, ali nažalost veoma prisutna u našim životima. Naime, reč je o vršnjačkom nasilju i o tome do koje granice takvo nasilje može da ode. Cela priča je svakako potresna i uznemiravajuća.

Hana Bejker, koju tumači Ketrin Langford, je izvršila samoubistvo i ostavila trinaest kaseta koje otkrivaju razloge za ovakav postupak. Iz njenog ugla priče na svakoj kaseti je po jedan krivac smešten u odgovarajući kontekst. Klej Džensen, njen prijatelj i mladić koji prvi dobija kasete na slušanje, pokušava da shvati i doživi svaki detalj priče. Slušajući njen glas preko vokmena zamišlja svaku situaciju kroz koju je Hana prošla. Proživljavajući njena iskustva Klej počinje da gubi razum, postaje ljut na svoju okolinu želeći da naudi svakom od potencijalnih krivaca.

Hana je prošla kroz torturu - tračevi, etiketiranje i seksualno zlostavljanje. Na audio snimcima koje snima pre samoubistva prepričava svaki događaj od prvog momenta kada ju je neko povredio, verbalno ili fizički pa do trenutka kada odlučuje sebi da oduzme život.

Vršnjačko nasilje je tema kojom svakodnevno treba da se bavimo. Koliko god je snažno i emotivno ova priča prenesena u seriji, verujem da bi takva tema trebalo da bude ogoljenija. Ono što čujemo, vidimo i doživljavamo u školama svakodnevno ne sme da bude tabu tema.

Mladi danas znaju da budu veoma okrutni jedni prema drugima, a često i prema sebi samima. U fazi odrastanja i emotivnog sazrevanja u modernom svetu teško je ne biti samokritičan i bežati u neku sigurnu zonu. Baš u toj fazi kada smo emotivno nezreli i neprihvatljivi sami sebi, lakše je glumiti nekog drugog dok ne pronađeš pravog sebe, nego biti iskren prema nekome i otvoriti se. Paradoksalno je da se uz sve te društvene mreže osećamo usamljeno, zar ne?

Pored ove serije, volela bih da vam preporučim knjigu Ričarda Nelsona i Džudit Gelas „Moć da se spreči samoubistvo”. Kao i serija, knjiga se bavi temom depresije i odrastanjem u modernom dobu. Namenjena je svima, za nekog ko želi pomoć, ali i nekoga ko želi da pomogne dragoj osobi.

Autorka: Teodora Janković

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Postoji ona čuvena floskula „Vreme će pokazati“. Ako želimo da u potpunosti sagledamo nešto što je bilo, trebalo bi pustiti da to vreme proteče pa da tek onda, sa bezbedne distance, analiziramo pređašnje događaje.

Generacija rođena osamdesetih danas se uveliko bori sa trećom decenijom. Čini se da je ciljna grupa novog hita kuće Netflix poprilično jasna.

Osamdesete su bile mesto sastanka najboljih horora. Stecište dobrih autora i producenata je naravno bio Holivud koji je dao šansu Karpenteru, Spilbergu i naravno velikom Stivenu Kingu. Može se reći da je prva sezona (8 epizoda) pravi mali omaž navedenim stvaraocima.

Cela slika osamdesetih je tu, kolorit, razvijanje tehnologije, BMX, automobili te epohe, poslednji odsjaj rokenrola, postpank i pojava elektronske muzike. Vreme odigravanja je baš pre nego što su video igre uzele maha, klinci su istraživali okolinu, znali svaki pedalj svog gradića, ljudi su se poznavali, tračevi su bili aktuelni.

Dramaturški posmatrano, serija je pravo malo remek delo ispisano gledljivim rukopisom svojstvenom Karpenteru i Spilbergu. Sve je jednostavno, ako raskrstite sa prizemnošću i pustite mašti na volju.

Mali Vil već u prvoj epizodi, posle partije uzbudljive društvene igre, misteriozno nestaje, naočigled svih, čak i naivnog gledaoca. Istraga je trostruka. Najintenzivnije i najstrastvenije Vila traže tri drugara, Lukas, Majk i Dastin inače odigrani previše šarmantno. Njih trojica čine neverovatan spoj. Lukas je prizeman, pribegava logičkim zaključcima. Majk je čist emotivac, pa u korelaciji ova dva lika često možemo videti sukob racio vs. emocio. Dastin je sveznalica i ponekad se čini da je tu da klinačko fantaziranje približi publici, a u stvari je „plavi šlem“ služi da pomiri prethodnu dvojicu i da pravilno obradi informacije.

Drugu istragu koja je striktno intuitivna vode majka nestalog Vila (sjajna Vinona Rajder) i lokalni šerif zanimljivog profila. U početku prikazivan kao lokalna lola, dok se kroz razvoj serije, suptilnim fade-back prikazuje njegova lomljiva prošlost. Može se reći da šerif u potpunosti prepustio zajednici, jer je sa svojim životom završio. Vilova majka, paranormalno komunicira sa svojim sinom i to preko električne energije. Tvorci serije su se u potpunosti posvetili zvucima, dolaska i nestanka električne energije.

Treća istraga je traganje nečeg što motri na sve nas, a to je država. Suveren koji pazi na svoje stanovništvo, spreman je da pribegne malim zlodelima za blagostanje čitave zajednice. Država se oslikava kroz uniformisana lica državne bezbednosti koja sabotiraju istragu lokalnog šerifa. Sve te zloće, dovedene od strane apsoluta, borave u misterioznoj laboratoriji u kojoj se stvara oružje protiv komunista. Država je predstavljena u negativnom kontekstu, a za to postoje itekako veliki razlozi, krijući se u epohi koja se oslikava.

Sjedinjene Američke Države stvarale su virtualne neprijatelje, pretvarajući svakog stanovnika u paranoida, aktuelizirajući svoju spoljnu, osvajačku politiku. Oružje i moć države, otelotvoreno je u liku neverovatne devojčice Eleven, koja je oružje družine dečaka.

U pozadini ovog sukoba interesa, gledamo ljubavni trougao, Džonatan-Nensi-Stiv. Džonatan (omiljeni lik publike može se reći) je stariji brat nestalog Vila kome je nametnuto da se stara o porodici. Između Džonatana i Nensi se osećaju varnice, ali Nensi bira društveno određenu ulogu, punu poroka i provoda. Na kraju tog ćorsokaka stoji Stiv, glavni frajer u školi, koji Nensi ponižava u više navrata.

Nova sezona, najavljena je za 27. oktobar, verovatno donosi borbu sa novim čudovištem, Hidrom. Ona se pojavljuje u zadnjoj epizodu u novoj kampanji društvene igre.

Vil je takođe misteriozan jer nije raskrstio sa svojom prošlošću. Kraj serija mnogo podseća na radnju kultnog filma Alien.

Stranger things, predstavlja pravo osveženje u serijskom obilju današnjice. Potrebno je nešto pitko, a ponovo dovoljno komplikovano da zaokupi našu pažnju.

Autor: Bogdan Panajatovski

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Sredinom devedesetih godina video igre doživele su pravi bum. Grafika i priče postajale su sve kvalitetnije, a igre su privlačile sve veći broj ljudi. Dva najjača konkurenta u ovoj kategoriji bili su naravno Nintendo i Sega. Već tada se javila potreba za uređajima koji će igrača preneti u svet igre i stvoriti potpuno realno iskustvo. Nintendo, koji je danas jedan od  najvećih proizvođača konzola i video igara, kreirao je uređaj koji možemo smatrati pretečom današnjih vr uređaja. Ova konzola zvala se Virtual boy i prva je tehnologija ove vrste koja se masovno proizvodila, međutim daleko je od onoga što danas nazivamo virtuelnom realnošću.

VR je skraćenica za virtuelnu realnost, a od 2016. godine ova tehnologija počinje da zauzima sve više prostora u industuriji zabave, ali nalazi i svoju primenu u medicini, arhitekturi, psihologiji, a koristi se i u vojne svrhe. Odrednica virtuelna stvarnost odnosi se na kompjuterski izmenjen ambijent koji osoba doživljava stavljanjem vr uređaja na glavu. VR uređaj sadrži par sočiva, ekran koji odašilje sliku i senzore koji prate pokrete glave i tela. Postoje razne vrste uređaja, neke sa integrisanim ekranima kao što je Oculus rift i uređaji sa sočivima, a ono što odašilje sliku je pametni telefon. U ovu vrstu spaga Google cardboard  i Samsung VR gear.

Oculus rift prvobitno je bio namenjen tržištu video igara. Ovaj gedžet omogućava igračima da potpuno utonu u svet igre. Sve one igre koje su zasnovane na pogledu iz prvog lica sada imaju mnogo veću draž i pružaju sasvim drugačiji osećaj. Senzori prate pokrete glave za čitavih 360 stepeni, a kašnjenja su minimalna. Ovaj uređaj još uvek je u razvoju, ali već sam prototip pokazuje sjajne rezultate. Igrači su prihvatili novu igračku, a kompanije koje proizvode video igre spremno su dočekale ovu inovaciju.

Pored video igara VR uređaji uzeli su učešće u vojnim treninzima, te se koriste za simulacije letova i druge vežbe. U psihologiji koriste se za lečenje raznih fobija i anksioznosti. Uz pomoć ovih spravica uspešno se leči strah od visine, skučenog prostora, gužve i druge vrste fobija.

Ova tehnologija se još uvek razvija, ali sve velike kompanije ulažu mnogo novca u njen razvoj. Inovacije koje donosi još uvek se ne mogu u potpunosti predvideti, ali uspevamo da ostvarimo ono što je smatrano fantastikom pre samo dvadeset godina.

Budućnost nam stiže velikom brzinom, a o tome šta će se sve desiti u malo daljoj budućnosti pisali smo ovde.

Autorka: Bojana Cvejanov

Izvor naslovne fotografije: pixabay.com

Najzad jedan poetski šah-mat kakav nam je svima potreban!

Omađijani parfemima, sendvičima, kafom, cigaretama, šopingovanjem, jogom i ljubavnim romanima, navikli na svakidašnje uobičajenosti, odjednom naiđemo na reči koje su postale tako nesvakidašnje: „Hvala ti. Volim te.“

U Heleninim pričama osetićemo svu čar ljubavi satkane od nesputane slobode, ali ne od slobode koja znači nezavisnost i usamljenost, nego od slobode koja povezuje i spaja.

Ko je Helena Himel? Književnica ili junakinja poetske proze?

I jedno i drugo, ona je i autor i junak svojih priča, ne samo kad piše u svoje ime, nego i kad govori u ime svih onih nemoćnih bića koja se nazivaju ljudima i koja u sebi tako uporno skrivaju najdublje osećaje.

Ali, i svi mi pojednako junaci smo njenih priča, u svakoj ćemo pronaći makar delić sebe, pa ćemo se čuditi kako nismo imali hrabrosti da to isto sami kažemo mnogo ranije, ali ćemo istovremeno biti srećni što nas je baš Helena preduhitrila, a ne neko drugi.

I kad govori u ime svih, Helena to ne čini kao svi, jer svako bi rekao: „otvori četvore oči“, dok Helena mirno kaže: „Zatvori oči!“, znajući da se srcem mnogo bolje vidi. U Heleninim pričama, čuveni citat iz „Malog Princa“ nije obična fraza, on dobija jedan viši smisao i udahnjuje mu se novi život.

Svako bi da okrene novi list i odmah ga ispuni do poslednjeg reda, a Helena strpljivo okreće novu stranicu i – ostavlja je praznu, čime je ustvari rekla sve.

Tišina je njeno najopasnije oružje.

Nema kod Helene teoretisanja i filozofiranja o sreći, nego se daje konkretan recept za nju, baš onako kako se daje recept za svaki napitak od kojeg će nam biti bolje. Helenine priče nisu fantastične, ne dešavaju se na Mesecu niti u paralelnom univerzumu, nego onde gde je sasvim normalno sresti srodnu dušu, u prodavnici sportske opreme, u supermarketu, u jednoj beogradskoj ulici, pa i na društvenim mrežama.

Junaci Heleninih priča nisu natprirodni niti su izvan ovog sveta, naprotiv, oni su tako obični, ponekad i trapavi, što ih upravo i čini još zanimljivijim.

I kad je najteže, Helena nas teši da ni zvezdama nije ništa bolje nego nama: na nebu su skupa, a izgledaju tako usamljeno. Ipak, Helena nas neće odvesti do tih zvezda, nego će njih dovesti k nama, da bi svako, bez oklevanja, mogao reći: „Jednu zvezdu, molim“.

Zna da je u velikoj opasnosti, jer tako dobro razume svakoga, ali Helena i ne ume da bude drugačija!

I zato jeste drugačija.

Autor: Dušan Milijić

Izvor naslovne fotografije: pixabay.com

Sinoć je u 19 časova u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu održan panel pod nazivom „50 godina od Leta ljubavi“.

Govornici panela su ljudi koji menjaju svet. Panelisti su bili osnivač i direktor Exit festivala Dušan Kovačević, Ajzak i Šon, pripadnici Standing Rock-a, borci za zaštitu životne sredine i pripadnici plemena Sijuksi kao i motivacioni govornik Nik Vujičić.

Prošlo je 50 godina od kad su se mladi ljudi iz Hejt Ešburija (San Francisko) okupili jednog leta i slobodom govora, ali i umetničkim performansima izrazili svoja osećanja kao i političke stavove dok su njihovi bližnji bili na frontu. Nasuprot „Letu ljubavi“ postoji i „Dugo toplo leto“ koje je bilo odraz svega onoga što je loše u društvu. Pokret je vrlo brzo narastao na 100 000 pristalica, a Šon i Ajzak su nam ispričali sve o svojoj borbi. Naime jedna naftna kompanija gradi naftovod, cev puca i zagađuje njihovu vodu. Posečene su im šume, oduzeti domovi, ali i jezik i kultura. Oni kao odgovor na datu situaciji organizuju mirovne proteste protiv kompanije. Zašto? Zato što znaju da nasilje rađa nasilje!

Zašto je ovo važna tema? Zato što to uskoro može biti i slika tvoje sredine. Ako se ne zaustavi, vrlo brzo i slika cele planete. Dušan Kovačević se nadovezao na ovu priču izjavom da će do 2020. godine nestati 2/3 biljne i životinjske populacije Srbije. Takođe, jedan Exit održan je pod sloganom (R)Evolucija bez R, zato što je svaka revolucija iza sebe ostavila pustoš koja se godinama nije mogla popraviti. Milione dece bez očeva, žene bez muževa i majki bez sinova.

Nik Vujičić nas je sve kupio svojom zaraznom energijom. Govorio je o ljubavi i oprostu. Nije dovoljno samo reći oprosti, već i opraštam ti. Pomenuo je da kao i drugi, nije savršen otac, ni savršen suprug, da zna da pogreši i da je to ljudski, ako iz te greške nešto naučiš.  Da se u životu okrenemo onim pozitivnim ljudima koji donose pozitivne promene i za koje se vredi boriti.  

Vreme je za promene. Ne, ovo nije poziv da se priključite nekoj lokalnoj političkoj partiji, već da promenimo način razmišljanja, počnemo misliti na druge, a ne samo na sebe kako bi budućim pokolenjima stvorili lepšu budućnost.

Za one koje su propustili panel mogu pogledati sinoćnu atmosferu na ovom linku.

Iz Srpskog narodnog pozorišta - Mima Ryan.

Fotografija je preuzeta sa sajta Radio televizije Vojvodine.

Došlo je leto i pred nama su napokon sunčani dani. Sve je već isplanirano, dogovor sa društvom za bazen sutra stoji, kupaći je spreman, dobro raspoloženje je tu, sta može poći loše po sunčanom danu? Osim, kada ujutru ustaneš i shvatiš da i nije baš tako sunčano i da će svakog trenutka pasti kiša. Poprilično ti pokvari raspoloženje, zar ne? A onda se odjednom osetiš pospano i odlučiš da se ipak vratiš na spavanje, otkažeš dogovor i prepustiš se čarima kreveta.

No, ne brini se, sudeći prema istraživanjima, to je potpuno normalna reakcija. Kada ljudski organizam nije previše izložen sunčevom svetlu dolazi do pojačanog lučenja melatonina, hormona koji ti daje osećaj pospanosti. Takođe, hladnije vreme te i pojava snega dovodi do fizičke neaktivnosti. Usled povećanja melatonina, a samim tim osećaja iscrpljenosti postajemo lenji i sve što želimo je da dan provedemo u krevetu. Naučnici preporučuju da u tim situacijama uradiš par vežbica ujutru kako bi ti krv opet prostrujila telom i kako bi ti mogao da obaviš normalno sve svoje fizičke aktivnosti. Dakle, 15 minuta vežbanja ujutru i već ćeš se osećati bolje. Takođe, kišno vreme uz sebe nosi neki vid depresije jer biti zatvoren u kući zbog lošeg vremena je poprilično dosadno, te su naučnici sa Univerziteta u Masačusetsu tvdre da ljudi tada više jedu i preporučuju da, kako bi izbegao gojaznost, umesto grickalica uzmes neku voćku. Efekat sitosti je isti, a tvom telu će prijati. Iako vetar i loše vreme mogu dovesti ljude u loše raspoloženje istraživanja su pokazala da su odlični za studente i učenike. Razlog za to je jednostavan – manje izlaze, više uče, te im ocene bude u proseku za 12% bolje nego kada je vreme sunčano.

Dakle, zaista jeste tačno da  vreme utiče na raspoloženje, ali da nije ključno za to kako ćeš se osećati. Iako je dokazano da su u zemljama gde je vreme pretežno lošije, poput Velike Britanije, Skandivanskih zemalja, Holandije iz svih navedenih razloga život dosta depresivniji, ljudi izlaze na kraj sa tim, jer svaki organizam je prilagodljiv na sve situacije i sasvim lako će se izboriti sa lošim vremenom bez ikakvih vidova depresije ili anksioznosti. Prema tome, kada sledeći put ustaneš i vidiš da je napolju loše vreme, nasmej se i prošetaj, u inat svemu, o tome kako ćeš se danas osećati odlučuješ samo ti.

Mnogi će reći da kada se ujutru probude i vide sunčan dan da odmah budu srećniji. I da, zaista jeste tako. Sunčeva svetlost u nama budi hormon sreće te samim tim budemo mnogo zadovoljniji. Ali kao i kod previše hladnog vremena i prevelika vrućina te može učiniti nervoznim. Razlozi za to su svima poznati – kad je previše velika temperatura naš organizam gubi više tečnosti koju nije uvek lako nadoknaditi te dovodi do pojačanog osećaja umora a samim tim dovodi i do gubitka apetita koji se opet odražava na izdržljivost i snagu tvog organizma. Prema tome, ni ljudi koji žive na Mediteranu nisu preterano srećniji od onih koji žive u hladnijim zemljama jer ni sunce ni kiša u velikoj meri nisu preterano dobri po nas. Takođe dolazak sunčanih dana ne samo da te mami napolje nego dovodi do povećane potrošnje novca. Pa ko još odoli makar jednom sladoledu po sunčanom danu?

Kada je temperatura napolju prijatna, a dan sunčan, britanski naučnici tvrde da ljudi zaista budu srećniji. Samopouzdanje se podigne i nekako postanemo odvažniji i skloniji avanturama što nam svakako izmami osmeh na lice. Takođe tokom leta, dan duže traje te samim tim provodimo više vremena napolju što za rezultat ima pojačanje memorije i podsticanje kreativnosti.

Na kraju, vreme utiče na naše raspoloženje u onoj meri koliko im mi dozvolimo. To će najbolje potvrditi oni ljudi kojima je promena vremena skoro pa svakodnevnica – piloti, stjuardese i aviomehaničari. Svako od njih kaže da je uticaj vremena na osobu individualna stvar, da se ne može generalizovati, da se svakome desilo da ga kiša rastuži, sneg iznervira ili sunčan dan nasmeje ali da se ne treba tome tek tako predati već se uvek boriti da se osećaš najbolje što možeš. Uz dobro društvo pored tebe i malo fizičke aktivnosti svaki dan vreme ti ne može ništa.

Autorka : Milica Zubac

Informacije preuzete sa :

- https://www.bustle.com/articles/113278-6-scientific-ways-weather-affects-your-mood-so-you-can-adapt-your-mind-and-body-through

- https://psychcentral.com/blog/archives/2014/08/29/can-weather-affect-your-mood/ 

Autor fotografije je tpsdave.

Taman se odmorismo od onih čuvenih pitanja „Gde ćeš za Novu? Gde ćeš za Prvi maj? Šta ćeš obući za maturu?“ Sada sledi pitanje „Gde ćeš za leto?“. Ovom pitanju se posebno raduju čak i oni koji ne znaju gde će za leto.

Za osnovce i srednjoškolce sledi dvomesečni raspust, za radne ljude slede godišnji odmori, a ako nisi ni u jednoj grupi, onda ti svakako sledi letnje leškarenje u nekom trenutku. Neki su već odavno uplatili aranžman u agenciji ili isplanirali odmor u privatnoj vikendici sa roditeljima ili prijateljima, a ima i onih koji  čekaju da prođe sezona, bude manje gužve na plaži i cene padnu.

Onima koji su rezervisali na vreme, čestitam! Obavili ste polovinu posla, ali ostalo je još dosta toga da se uradi.  

Sve one koji nisu to uradili, bilbordi, reklamne kampanje na televiziji i društvene mreže odavno mame slikama egzotičnih destinacija. Želja sve više raste, a  još ako tome dodamo plus trideset na vrelom asfaltu, gotovo da neprekidno razmišljamo o parčetu plavog raja.

Naravno, većini je želja da se osoli i rashladi na nekoj egzotičnoj plaži i napuni baterije za predstojeće obaveze. Dobro, ne mora biti baš Kostarika, Majami, Jamajka , Kuba, ali bitno da je neka plaža... Kad smo kod tog čuvenog letovanja, uvek možeš razmotriti i neku destinaciju u Srbiji, možda ne mora baš da bude more. Ima toliko lepih destinacija i u našoj zemlji o kojima smo već pisali. Njih bi novčanik verovatno bolje podneo. Mada, na kraju, svi nekako donesemo ponekad nimalo racionalnu odluku – daj da odem negde na more, a novčanik će to nekako podneti, kao i do sada.

Nego, vratimo se na letnje pripreme. Prvo na pamet pada priprema tela. Tokom zime smo nakupili puno toksina usled masne i začinjene hrane, pa smo već s proleća krenuli s detoksikacijom i pripremom tela za laganu odeću i bikini. Bolna tačka pripreme. Neki već vajaju figuru u teretani ili negde napolju, a neki su verovatno već i odustali od tog poduhvata. No, nije sve izgubljeno ima još vremena da se stvari srede. Nema više izvlačenja kako nemaš vremena zbog škole ili nečeg trećeg. Raspust je. Sad ti je ponestalo izgovora. Navuci patike, pozovi  društvo, šetajte, igrajte odbojku, badmiton, vozite bicikli - to će pokrenuti organizam i bez napornih vežbi. Naravno, prilagodi ishranu temperaturama, unosi u organizam što više voća i povrća, laganih čorbica i salata.

Sunce prži, plus trideset i pet, verovatno se na vrelom asfaltu osećaš kao u Sahari, obliva te znoj, želiš što pre da se rashladiš posežeš za flašicom hladne vode. To je velika greška. Iako deluje kao da ti je sada najpotrebnije, tvom organizmu činiš medveđu uslugu. Zbog sudara tople i hladne mase, možeš osećati glavobolju, mučninu, ali i izazvati gorušicu u stomaku. Ipak, preporuka je da se pije bar dve litre vode dnevno, nakon što se organizam malo ohladi od naporne fizičke aktivnosti. Naravno, ako možeš kloni se sunca od 11 do 17 časova i obavezno koristi kremu sa zaštitnim faktorom, ako ne želiš da pocrveniš kao rak. 

Za devojke je važno da leti izbegavaju tešku šminku i kozmetičke proizvode na bazi alkohola. Takođe, kosa se leti brže masti, stoga je treba prati blagim šamponima i mlakom vodom. Ako želiš da hidriraš kosu, onda napravi masku od četiri kašike kokosovog/maslinovog ulja i dve kašike meda i nanesi na vlažnu kosu. I leti je našoj kosi potrebna hidratacija, kao i zimi.

Za devojke kupaći kostim predstavlja najveći udar za novčanik pred leto, a važno je i da on bude dobro izabran, u skladu sa figurom. Ako si od onih devojaka koje žele da iskažu svoje atribute tj. da grudi izgledaju veće kupaći postavljen sunđerom, na karneriće, volane i široke mustre pravi je izbor za tebe. Ako želiš prikriti salce nakupljeno tokom zime, odaberi  jednodelni ili šareni kupaći. Kupaći koji ima veći izrez na butinama izdužiće te, a ako pak želiš da ti kukovi izgledaju uže odaberi onaj kostim koji je visoko sečen na butinama. Ne zaboravi da će pogleda i dobacivanja uvek biti. Bitno je da se ti osećaš dobro u onom što nosiš. Ovog leta možeš poneti i mantil za plažu, šorc sa visokim strukom i crop top, s ovom kombinacijom nema greške.  Naravno tu su i mačkaste naočare. Koliko god izgledala zanosno s puštenom kosom, leti je veži da ti se ne bi slepila od znoja. Čak iako kod sebe nemaš gumicu, uveži maramu u kosu, ukrotiće neposlušne pramenove, a i super će izgledati. Kao i do sada mini suknja je letnji hit, stoga se odvaži i probaj neku u jarkoj boji. Tu su naravno lagane pantalone širokih nogavica, a lagana majica ili košulja upotpuniće kombinaciju. Akcenat je i na golim ramenima. Na velika vrata vraćaju se i tropski dezeni.

A ako ove godine ne ideš na more, uvek su tu bazeni i plaže u okolnim gradovima koje su  spremile bogat program. Jedna od njih je i novosadski štrand, koji će uskoro okupiti sve posetioce Exit festivala.

Gde god da provodiš ove letnje dane želim ti da ga iskoristiš najbolje što možeš. Nabaci osmeh, okruži se pozitivnom energijom i upijaj sunce.

Autorka: Mima Ryan

Izvor naslovne fotografije: pixabay.com

Kad se govori o letnjim dešavanjima na istoku Srbije, verovatno mnogi najpre pomisle na Zaječarsku gitarijadu, koja je ranijih godina uglavnom bila organizovana krajem jula ili početkom avgusta, ali je ove godine održana znatno ranije: od 29. juna do 1. jula, verovatno da se ne bi vremenski poklopila sa nekim isto tako značajnim manifestacijama koje se održavaju u drugim krajevima Srbije.

Ipak, leto je pred nama, pa će se dešavanja tek nizati. Opšte je poznato da se u Srbiji tokom letnjih meseci održava veliki broj raznoraznih manifestacija iz gotovo svih oblasti, za neke se može reći da su kulturnog, za neke da su čisto zabavnog karaktera, ali je činjenica da uvek privuku publiku bez obzira na tematski okvir ili na muzički žanr koji forsiraju.

Bacićemo pogled na to šta jugoistočna Srbija ima da ponudi u naredna dva-tri meseca i koja su to dešavanja koja bi mladima mogla biti zanimljiva iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ne očajavajte ako ste propustili Gitarijadu u Zaječaru, jer već za nekoliko dana, 7. jula, počinje Festival kulture mladih Srbije u Knjaževcu, na kome će svoje koncerte održati Parni valjak i Ivana Peters (Negative); sem toga, i ljubitelji narodne muzike moći će da uživaju, jer najavljen je dolazak jedne od najvećih estradnih zvezda naših prostora – Lepe Brene. U okviru Festivala raspisan je i konkurs za filmska ostvarenja, kao i pesnički konkurs „Timočka lira“, a poslednji segment festivala biće održan posebno, krajem avgista, kada će se amaterska pozorišta takmičiti na smotri PRKOS (Pozorišna revija kreativnog osmišljavanja sveta).

Manifestacija vredna pažnje svakako je Međunarodni studentski festival folklora, koji se održava u Nišu od 16. do 21. jula, a koji okuplja predstavnike studentskih ansambala iz Srbije i inostranstva. To je još jedna prilika da domaći studenti ostvare kontakte i kulturnu razmenu sa studentima iz drugih zemalja, a ove godine svoj dolazak su najavili ansabli iz Rumunije, Turske, Bugarske, Belorusije, Makedonije...

Poslednjih godina sve je popularnija Belmužijada u Svrljigu, prvenstveno osmišljena kao nadmetanje u pravljenju domaćeg specijaliteta belmuža, ali sa mnogo propratnih aktivnosti, poput Sabora gajdaša, nastupa folklornih udruženja, izbora najlepše rukotvorine domaće radinosti i celovečernjih koncerata, uglavnom narodne muzike. Ove godine Belmužijada traje od 4. do 6. avgusta, a koncerte će održati Goca Tržan i Dragana Mirković, što će sigurno privući publiku iz okolnih gradova, a kao i uvek, najviše se gostiju očekuje iz Niša.

A svega nekoliko dana docnije, upravo će se iz Niša čuti potpuno drugačiji zvuci, jer će od 10. do 13 avgusta na niškoj Tvrđavi biti održan 34. Internacionalni niški džez festival NIŠVILLE, na kome će 130 koncerata, na 12 stejdževa, izvesti ukupno 700 izvođača. Moguće je uzeti samo komplet ulaznica, po ceni od 2500 dinara. Bez obzira na činjenicu što džez sigurno nije popularan kao rok ili folk muzika, Niš iz godine u godinu pokazuje i dokazuje da je dostojan ovog festivala, a i kvalitet, i sastav bendova, najzad i sama publika – zaista su dobili internacionalni karakter.

Južna Srbija može se pohvaliti i uspešnom manifestacijom klasične muzike, jer se u Vranju, tokom skoro mesec dana, od 28. jula do 22. avgusta, organizuje PIANO SUMMER, jedinstveni nekomercijalni projekat koji okuplja vrhunske pijaniste iz dvadesetak zemalja, ali prvenstveno s ciljem da se promoviše i u svetu afirmiše domaća klasična muzika. Jedna od zanimljivosti svakako je Piano maraton, koji se održava na gradskom šetalištu da bi se klasična muzika nesputano predstavila najširoj mogućoj publici. Klaus Šilde, Konrad Rihter, Majkl Lesli, Ivan Jevtić, Aleksandar Vujić – možda ova imena ništa ne znače širim masama, ali eto prilike da se to promeni.

Letnji meseci u Srbiji poznati su i kao vreme filmskih festivala, a Filmski susreti u Nišu poznati su kao jedini domaći festival u potpunosti posvećen glumcima i njihovim dostignućima tokom prethodne godine. Ovaj se festival održava na Letnjoj pozornici niške Tvrđave, uglavnom krajem avgusta i traje oko nedelju dana, a publika ima prilike da svake večeri vidi po dva filma, dok je finalno veče rezervisano za svečanu dodelu nagrada.

Iako nemaju nikakve veze jedan sa drugim, obično se desi da niški Urban-fest počne čim se završe Filmski susreti, pa tako deluje da smo sa filmske umetnosti preko noći prešli na pozorišnu umetnost. Urban-fest jeste smotra amaterskih pozotišta, što samo po sebi ne mora biti posebno zanimljivo, ali ako kažemo da se svake večeri predstave održavaju na drugoj lokaciji u gradu, i to na otvorenom prostoru – eto pravog objašnjenja kako je ovaj festival postao jedinstvena kulturna atrakcija. Ove godine, Urban-fest održava se od 1. do 5. septembra.

Tokom prve polovine septembra Niš se može pohvaliti i čuvenim muzičkim festivalom NISOMNIA, kada se iz niške Tvrđave čuju elektronski tonovi brojnih di-džejeva, ali i zvuci pop-roka domaćih i stranih zvezda.

A baš je taj period obično rezervisan i za dve gurmanske manifestacije – da se i poslednji letnji dani iskoriste za provod i jačanje takmičarskog duha.

U gomili „ijada“ koje su iz godine u godinu sve brojnije, leskovačka Roštiljijada ipak se i dalje ističe kao najvažnija među njima. Smatra se da oko pola miliona ljudi poseti ovu sedmodnevnu manifestaciju, koja je postala svojevrsni brend Leskovca, a kao i kod svih sličnih događaja, takmičenje u pravljenju pljeskavica opet je samo još jedan povod za zabavu, koncerte, karnevale...

Kao što je Leskovac grad roštilja, Niš bi trebalo da bude grad bureka, jer se i danas tačno zna ime čoveka koji je, još u tursko doba, prvi doneo u Niš originalni recept za burek (taj se recept, inače, razlikuje od recepta za sarajevski burek). Pošto se ipak ne bi moglo reći da je burek prva asocijacija za Niš, to je pokušala da ispravi manifestacija Dani bureka (obično je bila održavana tokom avgusta ili septembra), ali prošle godine došlo je do nesuglasice između pekarâ i organizatorâ, pa manifestacija nije održana. Za sada se još uvek ne zna hoće li Dani bureka biti održani ove godine, ali šteta bi bilo da se prekine sa tom tradicijom, jer bi upravo burek mogao da postane brend grada Niša.

Možda bi se organizacija – ne samo Dana bureka, nego i drugih manifestacija – mogla poboljšati ako bi i turistička ponuda bila ozbiljnija, ako bi publika unapred mogla da se upozna sa programima i da ima tačne informacije o svim dešavanjima, ali i o gradu u koji dolazi. Baš zbog toga je niško udruženje građana „Zeleni ključ“ rešilo da organizuje volonterski kamp od 31. jula do 11. avgusta, pri čemu će zadatak volontera biti da snimanjem na terenu sakupe foto materijal za izradu novih brošura, kako bi se na taj način zainteresovanim gostima pružio bolji uvid u turističku ponudu Niša i okoline. Ovo je zaista zanimljiv način da se spoje lepo i korisno: ne samo što ćemo saznati nešto novo, nego ćemo, upravo svojim radom, pružiti mogućnost drugima da to isto saznaju.

Autor: Dušan Milijić

Autor fotografije je quinntheislander.

Stiglo je leto, raspust je tu, a samim tim i mnogo slobodnog vremena koje valja ispuniti! Ako živite u Novom Sadu ili planirate posetu ovom gradu evo sjajnih dešavanja koje ne smete propustiti! 

Kome nije muka od mozganja, pravac u malu salu Zanatskog doma, jer će tamo biti održano predavanje pod nazivom Darvin pada pred izumima akademika Veljka Milkovića. Veljko Miljković govoriće o izumiteljskoj moći čoveka i kako je um ono što je sačuvalo ljudsku vrstu od istrebljenja i „prevario“ Darvina i njegovu poznatu teoriju. Predavanje će biti održano u četvrtak, 22. juna u 18 sati, mala sala Zanatskog doma, Trg Marije Trandafil broj 14.

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog će 22. juna (četvrtak) biti domaćin predavanja Priča kustosa i TV film: Nedeljko Gvozdenović – serijal Slikari i vajari. Tema predavanja je istoimena TV emisija, potkrepljena sećanjima autora. Početak je zakazan za 19 sati u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, Trg galerije broj 2.

Astronomsko društvo Novi Sad  poziva sve sumnjivce ali i one koji veruju u vanzemaljce na predavanje Stefana Mihića. Fermijev paradoks iliti gde su vanzemaljci? je pravo predavanje za četvrtak uveče, zakazano je za 22. jun u 20 sati u prostorijama astronomskog društva, Petrovaradinska tvrđava broj 11.

Ako želite da proslavite kraj školske godine ili ispitnog roka i da se dobro proveselite onda pravac na Trg Slobode! Od 20. do 24. juna u Novom Sadu se održava Tamburica fest, kao i prethodnih godina posetioci će moći da uživaju u muzici i plesnim tačkama. Satnicu i listu izvođača možete pogledati na ovom sajtu.

Subotu uveče, 24. jun rezervišite za patike i zaboravite na letnju žegu jer se sprema Noćni maraton. Besplatni trening održaće se na Đačkom igralištu u trajanju od sat vremena, sa početkom u 18:45. Više o Noćnom maratonu možete saznati na fejsbuk stranici događaja.

U utorak, 27. juna u svečanoj sali Matice srpske koncert će održati pijanistkinja Ivana Ćojbašić. Na repertoaru su dela Baha, Hajdna, Čajkovskog i Geršvina. Koncert počinje u 19 sati, Matica srpska, u ulici Matice srpske broj 1.

Organizacija Atelje uvek ima zanimljive radionice, od kurseva jezika, preko kaligrafije I predavanja o drugim kulturama. Predlažemo vam da sami pogledati šta spremaju u narednom periodu i odaberete ono što vas najviše interesuje na fejsbuk stranici organizacije.

Nemojte biti lenji, izađite vrućini na megdan (uz kremu sa zaštitnim faktorom i bočicom vode, dabome) i procunjajte gradom, otkrijte šta se sve dešava, mi smo vam malo pomogli.

Carpe diem! 

Autorka: Bojana Cvejanov

Nekada su ljudi nevoljno robovali jedni drugima i davali sve od sebe da se to promeni. A danas... danas svi dobrovoljno robuju društvenim mrežama. Neprimetno su se uvukle u naše živote i kako se čini potpuno preovladale njima. Da li je osvanuo dan, a da ti prva aktivnost nije bila provera naloga na Fejsbuku, Instagramu i ostalim mrežama?

„Niko nije lep kao na Instagramu, ni srećan kao na Fejsbuku” - fraza koju si bar jednom čuo. Lepota je svakako u oku posmatrača i o tome ne treba diskutovati. Ali ono što nam je svima zajedničko je upadanje u kalup koji nameće društvo i pretvaranje da smo nešto što nismo.

Zašto to radimo? Zato što rade i svi drugi. Zato što imamo potrebu da namećemo drugima svoju sreću i svoju lepotu, zato što tako bežimo od loše svakodnevnice, od nesigurnosti i skrivenog osećaja niže vrednosti. Ako ne otvorimo oči širom da bi ispale previše krupne, ako ne napućimo usta da bi ispala što deblja, ako ne skinemo majicu i držimo vazduh kako bi se što bolje videle pločice mesecima kovane u teretani, ako ne stavimo filtere da se ne vidi trag na licu - nismo dovoljno dobri. Ako se ne uslikamo sa deset ljudi mi nemamo prijatelje. Ako se ne tagujemo na splavu, plaži, restoranu onda nismo ni bili. Ako nemamo profil na društvenoj mreži mi ni ne postojimo.

Prva asocijacija na lepo jelo u restoranu više nije : „Jedva čekam da probam“ nego „Ajde da uslikam da svi vide gde ja jedem, da bi želeli da i oni to rade.“ Prva asocijacija na sliku nije uspomena na lep trenutak nego deljenje svoje egocentričnosti sa svima. Ako nema komentara ispod slike u kojima prijatelji opisuju tvoju lepotu i na statusima pišu hvalospeve tvojoj inteligenciji, ti onda to ni nisi.

Pre pomame za društvenim mrežama depresija je bila samo reč, nešto što je visilo u vazduhu, opipljivo ali ipak predaleko. Danas, sve više ljudi je u depresiji. Zašto? Zato što po ceo dan gledaju svoje "srećne prijatelje". Nije to lako. Imaš problem a svuda oko tebe su samo srećni i nasmejani ljudi. Kako njima to uspeva, a tebi ne?

E pa evo odgovora - ni ne uspeva im. Šta više, velike su šanse da se osećaju baš kao i ti.

Sudeći prema istraživanjima naučnika jedan od pet ljudi se oseti depresivno kada vidi kako drugi ljudi lepo žive. Ovi podaci dovode do brojke od sedam miliona ljudi koji se konstantno osećaju loše jer sve što rade je upoređuju svoj život sa drugima. Isti broj ljudi se oseća loše kada na društvenim mrežama vide da nekim ljudima bolje ide posao, da su diplomirali pre njih, da su se venčali, dobili dete itd. Gledajući sve to u njima se razvija kompleks niže vrednosti, osećaj da nisu dovoljno dobri i da nikada neće ni biti. Ono što ne shvataju je da savršenstvo ne postoji. Čak i da neko dostigne svoj idealni život budi siguran da se mnogo namučio da do toga dođe.

Takođe, 56% ljudi je priznalo da uhodi putem društvenih mreža svoje bivše ljubavi, bivše prijatelje i to je postalo potpuno normalno. Ali zamislite samo, u vreme pre društvenih mreža, to bi bilo jednako kao da nekome stalno sedite ispred kuće i gledate kroz prozor. Sad ne zvuči tako kul, zar ne?

Čak 7% ljudi je priznalo da nikada neće objaviti svoju sliku ako je prethodno ne obradi u fotošopu ili ne doda bar po neki filter. A zamislite tek brojku onih koji to nikada neće ni priznati.

Kako je moguće da smo pored toliko društvenih mreža, sve više usamljeni? Od kad se to prijateljstvo pokazuje komentarom ispod slike a ne dolaženjem do mene u tri ujutru jer mi je prijateljski zagrljaj potreban?

Na kraju dolazimo do zaključka da ti srećan život neće doneti društvene mreže. Jer ipak kad ostariš nećeš se sećati Instagram i Fejsbuk profila ljudi koji su ti nebitni već uspomena koje sam stvaraš. Uspona i padova. Smeha i suza. Osvojenih vrhova, izgubljenih ratova. I uostalom najlepši osećaj je kada ustaneš ujutru i budeš ponosan sam na sebe, zadovoljan svojim životom. Kada dostigneš to, kada ugrabiš vreme i uđeš na svoj profil i pogledaš nečiju sliku na kojoj se hvali onim što poseduje pomislićeš samo jedno: „Koga je briga?“

Autorka: Milica Zubac

Autor fotografije je geralt.

Deo informacija preuzet sa :

http://www.huffingtonpost.co.uk/entry/social-media-depression-happiness_uk_57055d97e4b0e9cdf8df671a

https://www.youtube.com/watch?v=GXdVPLj_pIk

http://www.medicaldaily.com/it-was-perfect-life-social-media-18-year-old-instagram-star-says-she-was-addicted-360034

Tvoja mašta nema granica i često sediš i zapisuješ svoje misli? U glavi imaš pregršt likova o čijoj sudbini ti odlučuješ? Smeh, suze, tragedije, drame sve je tu, zaključano u dubini i jedva čeka da ugleda svetlost dana? Ako si se prepoznao u ovome, čestitam, ti si režiser.

Neko poput tebe je još od detinjstva imao san da bude baš to što danas i jeste. Nemanja Mladenović, student IV godine Akademije umetnosti, je mladi režiser čiji je film osvojio nagradu u Holivudu i živ dokaz da kad nešto mnogo želiš možeš to i da dobiješ.

Nemanja je pristao da podeli sa portalom Mingl šta je to što je njega inspirisalo da se bavi režijom, odakle mu ideje za svoje filmove i koji su mu planovi za budućnost.

Mingl: Kada si tačno shvatio da je režija ono čime želiš da se baviš u životu?

Nemanja: Počeo sam još od 10. godine da pratim filmove i da skupljam kolekciju filmova. Uvek me je fasciniralo sve na filmu, od glume, režije, muzike, zvuka… I počeo sam o tome dosta da razmišljam i da pišem neke svoje kratke priče. Ali mislim da sam po završetku srednje škole čvrsto odlučio da je režija nešto čime želim da se bavim u životu. Snimio sam par kratkih amaterskih filmova pre fakulteta i dosta sam čitao knjiga o filmu i gledao da se što više informišem. Dve godine nakon toga sam upisao režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu.

Ideju za njegov film „Maestro”, inače nagradjen na Hollywood International Moving Pictures Film Festivalu, dobio je direktno od umetnika. Naime, Nemanja je primetio da su mnogi naši vrhunski umetnici na kraju karijere završili na ivici egzistencije zaboravljeni od strane društva.

Zanimalo me je kako to da se društvo ne brine o nekim ljudima koji su ostavili duboki trag u kulturi i to je tužna realnost mnogih umetnika koji su posvetili svoj život profesiji - navodi Nemanja.

Mingl: Koja je tvoja poruka društvu i da li smatraš da si uspeo da je preneseš?

Nemanja: Hteo sam filmom da skrenem pažnju na to kako se naše društvo ne odnosi najbolje prema kulturi i umetnicima i da je to veliki problem kod nas. Ja se nadam da sam uspeo barem delić toga da prikažem kroz film.

Očigledno je da je Nemanja uspeo u tome jer su njegovi filmovi više puta nagrađivani, čemu se on i nadao, ali priznaje da obzirom na veliku konkurenciju to nije očekivao.

Mingl: Ovo nije prvi tvoj film koji je dobio nagradu, pored njega tu su filmovi „Ćud” i „Reservoir Dogs”. Šta je tačno to što je tebe inspirisalo da ih napraviš?

Nemanja: Za dokumentarni film „Ćud” me je inspirisao čovek koji je svestan posledica koje donose njegovi poroci ali i njegova svesnost da prosto ne može da se promeni i ne može da pobegne od sebe. „Reservoir dogs” je jedan od mojih omiljenih filmova, pa sam ja probao da kroz humor za jedan minut napravim rimejk i provučem neke delove filma i od njih napravim nešto komično.

Mingl: Da li radiš na još nekim projektima i ako radiš koji su to projekti?

Nemanja: Sada sam trenutno u montaži novog kratkog igranog filma. U pitanju je psihološki triler koji prikazuje mračne strane ljudske ličnosti koje se manifestuju na neočekivan način. Posle toga planiram da snimim jedan dokumentarni film a sledeće godine možda dugometražni igrani film.

Mingl: Šta imaš da poručiš onima koji žele da krenu tvojim putem?

Nemanja: Moji profesori često govore - režija je način života a ne profesija. Ja mislim da je to stvarno tačno jer ja stalno zapisujem neke ideje, kad vidim nešto zanimljivo, na primer zalazak sunca, odmah pomislim kako bi to dobro izgledalo na filmu - recimo za sam početak filma ili sam kraj. Subjektivni prikaz objektivne stvarnosti je po meni definicija za režiju. I mislim da ako neko to voli ne treba nikada da odustane od toga. Mislim da su za režiju i napredovanje ključne sledeće stvari: samokritika, upornost i maksimalna posvećenost tome što radimo.

Nemanja u daljem planu ima da nastavi master studije u inostranstvu ali želi da filmove snima u svojoj rodnoj zemlji Srbiji. Svakako da od njega možemo očekivati pregršt novih filmova i ko zna, možda on baš bude novi Steven Spielberg.

Razgovarala: Milica Zubac

Autor fotografije: Nemanja Mladenović

Danas nastavljamo naše putovanje kroz istoriju omiljenog napitka. Verujem da dok ovo čitaš pored sebe imaš šoljicu čaja ili kafe. Uz nju neretko započinjemo dan, sklapamo prijateljstva i vodimo važne razgovore. Znaš li da je čak 60% osoba emotivno vezano za određenu šoljicu i kad je okrnjena od silne upotrebe ne usuđuje se da je baci, a čak 38% ljudi odbija da posluži drugima neki napitak  u svojoj omiljenoj šoljici. Fascinantno, zar ne? Na Minglu smo već pisali o nekim svojstvima kafe, a ovim tekstom ćemo samo zaokružiti priču ili bar pokušati, jer kafa samo otvara nove teme za razgovor. Kafa nije samo ritual, već je napitak koji  povezuje kulture i ruši socijalne razlike, a pored nafte predstavlja najdragoceniju robu.

Prvi zapisi o kafi datiraju u legendi o etiopijskom pastiru koji je primetio da njegove koze postaju „živahnije” kada obrste nepoznati grm. Pastir se kasnije i sam uverio u blagodeti novootkrivene biljke, koju je podelio sveštenicima u samostanu, a oni su je koristili da bi se održali budnim za vreme molitvi. Kafa pomešana sa  životinjskom masti, bila je dobar izvor energije za duga pešačenja.

U IX veku, kafa je prešla Crveno more i odomaćila se u Arabiji, gde je središte trgovine kafom postala Moka (po kojoj jedna vrsta kafe nosi ime).Arapi su strogo čuvali tajnu kafe, a svaki pokušaj krađe praćen je smrtnom kaznom. Ipak, Indusi su uspeli da prokrijumčare nekoliko zrna i sami počnu uzgoj kafe u Indiji. Indija je danas poznata po filter kafi koja je najpopularnija na jugu zemlje, a priprema se dugim kuvanjem uz pomoć specijalnog metalnog filtera.

Dvojica Sirijaca 1555. godine prvi put donose kafu u Carigrad. Kafa je ubrzo postala omiljeni napitak Turaka, ali i deo socijalne kulture. Uz kafu su se vodili razgovori, sklapali dogovori, a zbog postojanja dokolice vlasti su čak odlučile da zabrane konzumiranje kafe. Ipak, polovinom XVI veka otvara se prva kafana u Istanbulu. Nekako mi je uvek bio čudan izraz turska kafa, jer su u svakoj seriji Turci bili poznati po ispijanju čaja.Turska kafa često je začinjena cimetom ili karanfilićem, a ona tradicionalna služi se u ibricima uz ratluk. Običaj je da se kafa pije dugo, sa merakom. Kod nas je popularna turska kafa ili "domaća", a pritom se ne misli se na vrstu kafe već naziv, jer je kafa na naše prostore stigla preko Turaka. Karakteristika ove kafe je bogati crni talog koji ostane u šoljici ili džezvi nakon ispijanja kafe, a takođe u kafu se mogu dodati mleko i šećer. Ovaj ritual ispijanja kafe karakterističan je za narod Balkana.

Prodor kafe u Evropu počeo je Osmanskim osvajanjem. Kafa se najpre pojavila u Evropi na jugu kontinenta, tako što su je mletački trgovci dovezli u Veneciju zajedno sa duvanom. Venecija je predstavljala važnu trgovačku stanicu, a 1645. godine u Veneciji je otvorena prva kafana , a potom i u Milanu,Torontu i Đenovi. Kako je kafa dolazila iz muslimanskih zemalja,  konzervativni italijanski vernici tražili su od pape da je zabrani, jer su je smatrali pićem nevernika. Pre zabrane, papa Kliment VIII zahtevao je da proba kafu, i opčinjen njenim ukusom odustao je od zabrane. Italijani vole da popiju espreso s nogu iz tri gutljaja, bez šećera. Nepristojno je  predugo se zadržavati  za šankom i zauzimati mesto drugima. Neki od  najvećih svetskih proizvođača kafe potiču iz ove zemlje. Ne čudi podatak da je Italija na desetom mestu po broju ispijenih kafa godišnje.

Zbog turskih pohoda na Beč, krajem XVII veka omogućeno je da se veći deo Evrope upozna s kafom. Prva kafana u Beču otvorena je 1683.godine i to baš od strane jednog Srbina. Bečke dame su brzo prihvatile ritual ispijanja kafe. Danas Austrijanci vole da uživaju u Wiener Melange – vrsti kapućina koji je bogato ukrašen mlečnom penom.

Na zapad kontinenta kafa je stigla posredstvom holandskih trgovaca. U Engleskoj,prva kafana  otvorena je 1650. godine u Oksfordu, a do 1675. otvoreno je više od 3000 kafana u Engleskoj. Irska kafa specifična je po načinu pripreme a predstavlja mešavinu kafe i viskija. Ovu kafu prati i jedna stara legenda. Naime, jedne hladne zimske večeri u Limeriku su stigli Amerikanci koji su zatražili jaku kafu kojom bi se ugrejali. Ostatak priče već znate.

Francuzi  uz kafu najviše vole da konzumiraju kroasane ili sendviče. Obožavaju da piju espreso veći od 30 ml, a takođe je popularna i caffe au lait. Kafa je postala popularnija od vina u Francuskoj i čaja u Engleskoj. Nemci toliko drže do ritala ispijanje kafe te u ovoj zemlji postoji posebna reč koja označava trač partiju – kaffeeklatsch. Nemci ne biraju vreme da uživaju u svom omiljenom napitku, a uz njega obično vole da konzumiraju i neki slatkiš, te u svakom gradu postoji veliki broj lokala u kojima se služe kafa i kolači.

Stanovnici skandinavskih zemalja važe za najveće konzumente kafe na svetu, a prednjače Finci koji godišnje popiju više od 1500 šoljica kafe. Norvežani vole da uživaju u svom omiljenom napitku čak i kad planinare, a u njihovom rancu uvek ćete naći termos s kafom ili plinsku bočicu. Svež vazduh, prelep pogled i šolja kafe da upotpuni atmosferu, kud ćeš lepše.

Najveća količina kafe popije se SAD-u, koje su ujedno jedne i od najvećih proizvođača kafe.  Amerikanci vole da konzumiraju espreso, ali i druge napitke na bazi espresa, poput kapućina. Za njih ne postoji određeno doba dana za uživanje u omiljenom napitku. Prvi Starbaks otvoren je  1971. godine, a danas u svetu postoji preko  23.000 ovih espreso barova.

Evo još nekih zanimljivih činjenica o kafi:

- Afrika je poslednji kontinent koji je usvojio uzgajanje kafe, iako je to kontinent odakle je počela svoje putovanje. Krajem XIX veka, prve plantaže zasađene su u Tanzaniji i Keniji;

- Bah  je jednu svoju kantanu posvetio kafi;

- Dok je pisao Ljudsku komediju, Balzak je popio preko 50.000 šoljica kafe.

- Godine 1675. engleski kralj je naredio zatvaranje svih  kafana zbog sumnje da se u njima kuju zavere protiv njega;

- Najskuplja sorta kafe je kafa Luwak – izuzetno je retka, godišnje se proizvede mala količina kafe, 100 g se prodaje za 75 američkih dolara, dok se u Kalifornijskim kafićima prodaje za 5 dolara po šoljici, kako bi što veći broj ljudi mogao da je proba.Pravi se na ostrvima Sumatra, Java i Sulavesi, na kojima žive cibetke koje su dugo godina smatrali štetočinama, jer su se hranile plodovima kafe, sve dok naučnici nisu otkrili  da su one zaslužne za specifičan ukus kafe.

- Dve najpoznatije vrste kafe su arabika i robusta. Arabika je rasprostranjenija na svetskim plantažama kafe i obuhvata 75-80% ukupne svetske  proizvodnje, dok ostalih 20-25% čini robusta. Arabika ima veći stepen kvaliteta, osetljivija je na klimatske promene smatra se da vodi poreklo iz jugozapadnih predela Etiopije. Dostiže visinu do 5 m, potrebno je 7 godina da plod potpuno sazri. Robusta potiče iz centralnog dela Afrike i zapadnog  dela podsaharske oblasti, stabljika dostiže visinu do 10 m, potrebno je 10-11 meseci, da bi zrna sazrela. Vijetnam je svetski proizvođač robuste, dok je Brazil arabike.

Prema podacima Euromonitor Internationala između 75% i 100% populacije SAD-a, Meksika, Brazila, Norveške, Švajcarske i Finske pije kafu.Danas kafa može da se konzumira na svakom mestu, obogaćena raznim dodacima, samo još društvo da se skupi i šoljica razgovora može da počne. A koja je tvoja omiljena kafa?

Autorka: Mima Ryan

Deo informacija je preuzet sa ovog sajta.

Autor fotografije je Couleur.

Da li si igrao/la folklor? Koje su ti omiljene igre i nošnje? Kada je nastao folklor? Još mnogo toga i po neka zanimljivost u redovima koji slede.

Folklor je uopšteno ime za umetost koja u ustaljenim tradicionalnim oblicima živi u narodu. Ova umetnost prelazi od starijih na mlađe. Narodna kola danas i pre pedeset godina imaju isto ime ali se razlikuju. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost. Proučavajući folklor mnogi naučnici rekonstruišu duhovnu vrednost i kulturu, odnosno prošlost naroda.

Imamo puno lepih i starih običaja i treba da ih sačuvamo i negujemo. Narodna igra, pesma, nošnja, kultura - dragocen su deo našeg nacionalnog kuturnog izražavanja u širem smislu. Narodni običaji i narodne igre su spoljašnji izraz našeg nacionalnog duha po kome smo prepoznatljivi među drugim narodima i treba da ih sačuvamo i da je razvijamo kao svoju nacionalnu posebnost.

Folklor je bitan čuvar i promoter našeg kulturnog indentiteta i bogate baštine. Amatersko stvaralaštvo najbolje izražava duh jedne etničke zajednice kroz folklor i to je jedan od razloga zbog čega treba ulagati u takav vid stvaralaštva. Folklor kao igra je odraz duhovno i emotivnog stanja svakog pojedinca u skupini izvođača, a duhovnost i emotivnost folklornog izvođača se formiraju i putem vrednosti tradicije koje prenosi određena igra.

Svaki narod ima svoju nacionalnu igru. Kroz nju on demonstrira svoj duh, ideale, snove. Istovremeno igra predstavlja narod i vrednosti tog naroda, njegovu kulturu. Narodne igre su takođe i slika tog naroda na svetu. Ansanbli putuju po svetu na raznim manifestacijama i takmičenjima gde predstavljaju sebe, ali i uče o kulturama drugih naroda, sklapaju prijateljstva koja traju zauvek. Ako želiš da najbolje upoznaš neki narod pogledaj njegove nacionalne igre, vidi narodnu nošnju.

Srpska nacionalna igra je kolo. Kolo predstavlja povezanost ljudi, igrači su upućeni jedni na druge i razumeju se, jer da nisu povezani ne bi bilo igre. Igrači u kolu su povezani u lanac i svaki od njih svojoj igri dodaje po nešto ovo, ali sve njih vodi isti ritam. Ritmovi muzike razlikuju se od mesta do mesta ali za sve njih je isto da poštuju kult zajedništva.

Srpska nošnja zauzima važno mesto u kulturi naroda i zato je za mnoge ponos da je nosi. Ako si i ti među njima idi u najbliže folklorno udruženje i počni da igraš. U Valjevu je najpoznatije KUD „Abraševć“ i KUD „Izvor“. Delovi nošnje su najčešće: jelek, anterija, opanci, suknja, čakšire, pojas, čarape, čakšire kod muškaraca. Nošnja se razlikuje od mesta i nasleđa tog dela Srbije.

Izraz folklor nastao je sredinom prošlog veka, ubrzo se proširio po svetu. Kolo ima više načina igranja zavisno od mesta. Moravac, Užičko ili Žikino kolo igra se u osnovi šest koraka, tri koraka desno pa tri u mestu, zatim tri koraka u levo pa se sve ponavlja. Vlaško kolo igra se sa osam korka, četiri koraka u desno, zatim dva u mestu pa jedan levo i još jedan u mestu. Čačansko kolo je najzeže od svih jer ima dvanaest koraka, tri u desno pa tri u mestu, dva u levo pa dva u mestu, jedan u levo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za ovo kolo se još kaže da se igra na 3, 2, 1.

Autor: Katarina Ninković

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Kafa i čaj su postali neizostavni deo našeg života. Uz šoljicu čaja ili kafe se prave planovi, vode važni razgovori i započinju prijateljstva, a neretko se donose male i velike odluke. Danas ću te povesti na putovanje kroz istoriju čaja, uzmi brzo šoljicu tvog toplog napitka u ruke i putovanje može da počne.

Čaj potiče iz Kine. Legenda kaže da je kineski car Shen Nung 2737.god pre Hrista pre pića kuvao vodu, listić sa obližnje grane se odlomio i upao u vodu koja je ubrzo postala tamnije boje, radoznali car je probao i ostao oduševljen novootkrivenim napitkom. Veruje se da su među prvima čaj konzumirali budistički monasi koji su ga koristili kao napitak meditacije koji pospešuje telesni mir i budi duhovnu energiju. Indijski yogiji su, da bi ublažili gorak ukus crnog čaja, uz mleko dodavali  med, cimet, đumbir, karanfilić, dok su tibetski monasi smatrali da ih so i maslac u čaju mogu održati budnim. Čaj se ubrzo iz Kine širio preko Japana, Arapskih zemalja, Holandije, Rusije, Engleske i Amerike preko kojih je dalje rasprostranjen po svetu. Svaka zemlja ispijanje čaja pretvara u pravi ritual. Tri osnovne vrste čaja su crni, zeleni i oolong.

U Kini ispijanje čaja predstavlja pravi ritual, a ceremonija za konzumiranje čaja je posebna - koriste se minijaturni delovi i male šoljice iz kojih se čaj ispija iz tri gutljaja sa tri prsta koji simbolizuju balans uma, tela i duha. Napitak se najčešće priprema sa oolong čajem i planinskom vodom bez dodatka. Svaka vrsta čaja podrazumeva specifičan pribor i set za pripremu. Najčešće se koriste beli, žuti, crni i zeleni čajevi. Po načinu pripreme ritual ispijanja čaja u Indiji sličan je onom u Kini. Za razliku od Kine, Indija je karakteristična po mashala čaju koji se sastoji od crnog čaja u kombinaciji sa cimetom, đumbirom, muskatnim oraščićem, biberom, karanfilićem i kandominom. Ako se kod nekog Indusa zateknete u jutarnjim satima, čaj će biti među prvim đakonijama kojim će vas poslužiti, jer ga najviše konzumiraju u jutarnjim časovima.  Za Japance priprema čaja predstavlja pravi ritual, koji traje više od jednog sata, priprema se u bambusovim posudama i metlicama, gde se mešaju voda i sprašeni čaj. Služi se u porcelanskim posudama. Za većinu stranaca to je neshvatljiv proces. U Pekingu gost u znak zahvalnosti ustaje i obema rukama prihvata šoljicu čaja. Ako želi još čaja, ne sme ispiti ceo napitak, već ostaviti malo u šoljici, a ako pak ispije ceo napitak to je znak da ne želi više (sličan običaj vlada na jugu naše zemlje samo što se odnosi na aperitiv ili hranu). Uz čaj obično služe čajni keks.

U Maroku se tradicionalno konzumira čaj gunpowder koji potiče iz Španije, a u osnovi je kineski zeleni čaj s dodatkom nane. Priprema se tako što se listići čaja preliju ključalom vodom  i ostave da odstoje 15-ak minuta. Kad se ocedi začini se listićima nane, a zbog svog oporog ukusa služi se uz veliku količinu šećera. Uglavnom se pije vruć, služi se  u visokim staklenim čašama i sipa se s visine, kako bi se temperatura čaja prilagodila temperaturi tela. Sličan ritual ispijanja čaja postoji i u Tunisu.

Za Turke je karakteristično da čaj služe u malim staklenim čašama ispod kojih se nalazi metalni tanjirić, da ne bi opekli prste tokom konzumiranja. Turski čaj nosi naziv “rize čaj“ a ime je dobio po regiji u kojoj se uzgaja, koja se nalazi na obalama Crnog mora.

Za Rusiju je karakteristično da se čaj priprema u samovaru – metalnom kazančiću u kom se greje voda, a na vrhu se nalazi porcelanski čajnik u kom se pravi jak čaj. Ovaj način pripreme omogućava svakom ljubitelju čaja da sam odredi njegovu jačinu. Čaj ima specifičan ukus i miris, a obično se pije sa kriškama limuna i zaslađen džemom.

Britanci su u velikoj meri zaslužni za običaj ispijanja čaja. Portugalska princeza koja se udala za Čarlsa II u miraz je donela i sanduk čaja. Britanci su uvozili crni čaj koji je bio jačeg ukusa,  pa su uz med i šećer dodavali i mleko, po čemu su i danas poznati. Takođe, u ovoj zemlji nastao je izraz „čaj u pet“. Kišni dani na dvoru bili su veoma dosadni, trebalo je nečim prekratiti  vreme od oskudnog ručka do obilne večere. Vojvotkinja Ana Bredford nemogavši da dočeka večeru, tražila je da joj uz čaj donesu i krišku hleba. Od tada se bogata aristokratija nadmetala za što bogatiju trpezu, koja je bila izraz njihovog imovinskog stanja. Običaj ispijanja čaja ubrzo su prihvatili i obični građani.

U Americi se najviše konzumiraju hladni instant čajevi. Instant čajevi izrađeni su od suvih ekstrakta lekovitog dela ili sa dodatkom aroma. Pripremaju se kao Ledeni čajevi, mogu biti u prahu i granulama. Ledeni čaj prvi put se služio na svetskom sajmu St. Louis gde je Englez Richard  Blechynde sipao čaj u čašu sa kockicama leda, kako bi se rashladio.   

Velika Britanija je jedina evropska zemlja u kojoj više od 75% ljudi voli da konzumira čaj više nego kafu, a Rusija i neke zemlje Bliskog istoka takođe daju prednost čaju. U svetu se dnevno  popije približno 2,5 milijardi šoljica čaja.

Autorka: Mima Ryan

Deo podataka preuzet sa:

http://productivitytheory.com/tea-or-coffee-for-productivity/

http://plezirmagazin.net/soljicom-caja-kroz-svet/

U zemlji osmeha, sunca, sangrije, flamenka, fudbala, kakva osećanja bi se probudila u tebi da si tamo samo jedan dan? Da ti je podaren jedan dan u kraljevini, koja beleži 504.030 kilometara kvadratnih, a nebrojeno mnogo bogatstava, kako prirodnih, tako i kulturnih, šta je prvo što bi privuklo tvoju radoznalost? Da li bi se slučajno desila avantura i novo otkriće, van svih onih za koje čitavo čovečanstvo zna? Definitivno bi i onda bilo nečeg novog, nečeg vrednog pomena.

Kraljevina Španija je južnoevropska država, smeštena na jugozapadu kontinenta na Pirinejskom poluostrvu. Graniči se sa Portugalijom na zapadu, a sa Francuskom i Andorom na severoistoku. Okružuje je Sredozemno more i Atlantski okean, a i evropski deo Gibraltara se graniči sa njom. Deo Španije su i dva arhipelaga u Sredozemnom moru (Balearska ostrva) i u Atlantskom okeanu (Kanarska ostrva). Njen glavni grad je Madrid i on je jedini evropski grad koji ne leži ni na kakvoj vodi. Region (Madrid sa okolinom) ima oko 5 miliona stanovnika, dok sam grad Madrid, bez predgrađa, ima 3,1 milion stanovnika, što ga čini trećim najvećim gradom u Evropskoj uniji, posle Londona i Berlina. Španski jezik (kastiljanski) je zvaničan jezik, a pored njega, priznati regionalni jezici su i katalonski, baskijski i galisijski jezik. Očekuje se da španski jezik bude prvi jezik 50% stanovnika Sjedinjenih Američkih Država u roku od 50 godina.

Samo ime Španija vodi poreklo od reči "Hispania", što znači zemlja kunića. Kada pričamo o himni Španije, iako je u prošlosti postojalo nekoliko verzija teksta, ona nema reči od 1978. godine kada je prestala da se koristi verzija koju je za vreme svoje vladavine odobrio fašistički diktator Francisko Franko. La Marcha Real (Kraljevski marš) jedna je od najstarijih himni u Evropi. Njeno poreklo je nepoznato, a prvi put je pomenuta 1761. godine.

Ono što je svima mnogo zanimljivo i što pobuđuje interesovanje jeste španska gastronomija. Ćurosi, gaspaćo, paelja, samo su još jedan od načina kako da bliže upoznaš špansku kulturu. Najpoznatija je „paelja“, koja se sprema od pirinča i sitno seckanih komadića ribe, plodova mora, mesa i povrća, dok je nezaobilazni dezert „flan“ – krem od jaja preliven karamel-umakom.

Uz pomoć prijatne klime, bogatog kulturnog i istorijskog nasleđa, prelepih pejzaža i svetski poznatih i popularnih obala, ova zemlja je nadaleko poznata svima kao nezaobilazno turističko mesto. Kultura je usko povezana sa religijom, tako je sama Barselona jedan od godišnje najposećenijih gradova. U njoj je stvarao veliki arhitekta Antonio Gaudi, koje je svoje impozantno delo Sagrada Familija, ali i Kasa Mila i Park Guelj, ostavio ovom divnom gradu kao svoj lični pečat. U Španiji su živeli i stvarali i poznati slikari poput El Greka, Fransiska Goje, Salvadora Dalija, Pabla Pikasa, Dijega Velaskesa itd. Madrid poseduje Nacionalnu biblioteku, koja je najveća u zemlji sa više od četiri miliona dela, među kojima su i dela Servantesa, i Muzej Prado, u kojem se nalazi jedna od najvećih kolekcija umetničkih dela na svetu.

Ono što svakako treba da vidiš jeste Alhambru – “crvenu tvrđavu”, kompleks mavarske palate u Granadi, spektakularni vrh planinskog venca – Picos de Europa, gotsku Katedralu u Santjagu de Komposteli – koja svedoči o hrišćanskoj tradiciji ove zemlje, kao i gradove Valensiju (grad umetnosti i nauke) i Sevilju (andaluzijski biser). Poznata bazilika u Barseloni, Sagrada Familia, gradi se već oko 130 godina i predviđa se da će biti završena do 2026. Gradnju je 1882. godine otpočeo arhitekta Fransesk de Paula del Viljar, a godinu dana kasnije projekat je preuzeo i u potpunosti izmenio Antonio Gaudi. Ono što je još zanimljivo jeste da se najstariji svetionik na svetu, Herkulov toranj, nalazi u španskoj autonomnoj pokrajini Galiciji. Ovaj svetionik izgrađen je u prvom veku nove ere i još uvek je u funkciji. Zbog svoje važnosti Herkulov toranj postao je nacionalni spomenik u Španiji, a od 2009. godine je uvršten na UNESCO-vu listu svetske baštine.

Oko 44% maslinovog ulja na svetu proizvodi Španija, a ona je i jedina zemlja u Evropi koja proizvodi banane! Ono što još odlikuje Španiju i njene meštane jeste ljubav prema piću! U  Španiji na svakih 129 ljudi postoji jedan bar. Inače, Španci piju 11,2 litara čistog alkohola po osobi godišnje, što je skoro duplo više od svetskog proseka (6,2 litra). Najskuplji restoran na svetu se nalazi u njoj, na Ibici i zove se Sublimotion, gde večera košta 1.700 evra po osobi.

Španija je poznata kao zemlja koja organizuje najluđe i najspektakularnije festivale, kao što su trke sa bikovima, festival vatre i festival gađanja sa paradajzom. La tomatina, festival gde se ljudi gađaju paradajzom, nastao je 1945. godine iz čiste zabave, i od tada svake poslednje srede u avgustu, uz povremene zabrane od strane vlasti, stanovnici grada Bunjola u Valensiji bacaju hiljade paradajza jedni na druge. Pored ovih luckastih festivala, ovo je zemlja izraženog sujeverja, ali i ona koja veoma poštuje verske običaje. Ples, muzika, smeh, neizostavni su delovi svakodnevnice. Pored toga, dan jednog Španca ne može da prođe bez sijeste. Doslovni prevod jeste šesti čas dana, a označava dremku i odmor posle ručka.

Španija je jedna prebogata zemlja i šta god da odabereš da vidiš i posetiš, nećeš napraviti lošu odluku. Samo ćeš se vratiti još par puta da vidiš ono je propušteno, što opet neće biti loše, već fantastično iskustvo koje će ti samo izmamljivati osmeh na lice i upisivati nove uspomene u srce.

Od srca, za srce. Za neke nove vidike i jasniji pogled na svet.

S’ ljubavlju,
iz Španije.

Autorka teksta i fotografije: Milana Veljko