Kada im kažemo da je to naš lifestyle, oni nam se smeju. Kada im kažemo da korake po izlasku iz kuće, do autobuske stanice brojimo 1,2,3 – 5,6,7, gledaju nas kao da smo sa druge planete. Ali, kada i oni prvi put prepoznaju klave u pesmi i uhvate ritam, neprocenjiv osmeh i zadovoljstvo ne mogu da sakriju. Baš kao ni mi.

Kada sam odlučila da krenem da plešem, imala sam samo 8 godina. Želela sam da plešem moderan ples, jer je bilo kul da znaš da plešeš neki moderan ples. Latino-američki plesovi me nisu nešto privlačili, jer sam smatrala da ih samo „stariji ljudi“ plešu i da oni nemaju tu neku iskru, varnicu, nešto što ih pokreće. I dan danas ja volim da đuskam uz stranu muziku i i dalje stoji da bih volela da naučim da igram brejkdens, ali sam svoje srce ostavila na drugom mestu. Na Kubi.

Srce je odlučilo da prošeta do države i arhipelaga u severnim Karibima, između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Odlučilo je samo da prošeta, ali i da ostane. Sa glavnim gradom Havanom, sjajnim obrazovnim sistemom, zdravstvenom zaštitom i naravno, sa onim što mami osmeh na lice svakome – plesom – salsom, ko ne bi poželeo da ostane tamo?

Ja sam osetila Havanu u Beogradu na jedan veoma spontan način. Naime, u septembru 2015. godine, krenula sam na besplatne sportske aktivnosti preko organizacije SOFA i to baš na salsu. Sve se poklopilo – mesto održavanja je odgovaralo, tajming takođe, a još sam ubedila i „novopečenu“ drugaricu, koju sam upoznala na prvom danu fakulteta, da pođe sa mnom (sada mi je najbolja drugarica!). I tako smo krenule, ne znajući šta nas čeka, osim činjenice da možemo da igramo 4 sata nedeljno. Međutim, to je više od igre. To je, kako sam rekla već, lifestyle – način života.

Muzika je spoj tradicionalnih afričkih, kubanskih i ostalih latino-američkih ritmova koji su preneti sa Kube i Portorika do Njujorka, u procesu migracija između 1940. i 1970. godine. Naime, i na Kubi i u Portoriku je salsa glavni ples, stoga se tu vodila polemika „čiji je on zapravo“. Plesni koraci koji se igraju u kubanskoj salsi, potiču od kubanskog sona, ali imaju uticaj i ostali kubanski plesovi, poput mamba, ča-ča, guarača, rumbe itd. Ona je na Kubi dobila i novi oblik u grupnom plesu – Rueda de Kasino, gde se od parova oformi krug, a oni potom igraju uz pomoć osobe koja objavljuje svaku sledeću figuru. U Ruedi je veoma bitno da svi funkcionišu kao jedno. Postoje i različiti stilovi u salsi – kubanski, portorikanski, kolumbijski, Njujork stil itd. U početku se termin „salsa“ koristio za ceo spektar različitih karipskih plesova – za rumbru, son montuno, mambo, ča-ča itd., a potom, kada je došao u Njujork, u nedostatku izraza za nove plesove koji su se tada pojavili, dobio je svoje značenje kako za ples, tako i za muziku.

Koliko god da malo znaš o salsi (ili pak da ništa ne znaš), svejedno je. Kada staneš ispred ogledala, u tu famoznu liniju, nema povratka – svi ste tu jednaki i krećete od osnovnog: od brojanja 1,2,3-5,6,7, od spuštanja u kolenima, od „mekanog gaženja“, od ritma koji hvataš korakom, kukovima, rukama. I ovo osnovno, znaj, nikada neće biti „naučeno“; ono se stalno usavršava, menja i vežba. To je čar plesa – svakom novom vežbom, ti otkrivaš gde grešiš, što te tera da budeš bolji.

A potom, kada kreneš da igraš u paru, nemoj da ti bude glupo. Ni kada igraš sa poznatom, a posebno ni kada igraš sa „apsolutno nepoznatom osobom“. Da se razumemo, u salsi nema „apsolutno nepoznatih osoba“ – tu smo svi jednaki, sa istim osmehom i koracima koje nam inspiriše ista muzika, isti ritam i isti cilj, a to je da uživamo dok igramo. Dakle, nemoj biti tremaroš. Posebno ne ukoliko si muškarac. Istina je da dečko u salsi treba da vodi devojku, ali bitno je da i dok vodiš kroz osnovne korake, budeš siguran u sebe. To doprinosi lepšem osećaju, lepšem izgledu same figure i naravno, osmehu na njenom licu. Takođe, ja stvarno ne znam odakle taj urbani mit i legenda da muškarci ne plešu. Da, oni plešu i oni treba da plešu! Meni bude mnogo drago kada shvatim da na žurci svaka osoba ima svog partnera. Pritom, to su svi oni odvažni muškarci koji su odlučili da se ne uklope u većinu. To se ceni!

To je i jedan potpuno novi, a opet poprilično stari, način komunikacije među ljudima. Možda smo i mi u početku mislili da „salsa sigurno nije za nas“, ali ples povezuje ljude. Taj nivo intimnosti, poverenja, energije, zaista smatram da nigde ne može da se oseti, sem na plesnom podijumu. Zvuči kao kliše, ali kroz vekove i vekove ples je povezivao ljude; uostalom, zar nisu prvi ljudi kroz ples izražavali svoje emocije, potrebe i osećaje?

Pritom, ti si deo jedne velike porodice. Na svakoj velikoj salsa žurci u Mikseru, gde se pritom svi uvek gurkamo, čepamo, jer nam „ogroman podijum nije dovoljan“, često se zaustavim da pogledam u ljude oko sebe i da pročitam sreću u njihovim koracima i osmeh koji im igra u očima. Neprocenjiv je taj osećaj kada znaš da oko tebe sve vrvi od pozitivne energije.

Već godinu dana igram salsu.
Već godinu dana mi noge zabride posle svakog treninga, svake žurke i svake vežbe.
Već godinu dana se družim sa ljudima, koji su mi sada dobri prijatelji.
Već godinu dana stvaram neverovatne uspomene.
Već godinu dana radim ono što volim. I „ono“ voli mene.

„Donde sea como sea cuando sea pero con salsa.“

Autorka: Milana Veljko

Fotografija je preuzeta odavde.

Ako si ljubitelj/ka horora pomešanog sa humorom koji naiđe taman kada se dovoljno uplašiš da skočiš sa kreveta kako bi uključio/la svetlo onda je ovo prava serija za tebe. Ova američka serija kreatora Erika Kripke svoje prvo emotovanje je imala davne 2005. godine. Do sada je snimljeno čak dvanaest sezona.

Glavnu ulogu tumače Jensen Ackles koji igra lika po imenu Dean Winchester i Jared Padalecki koji igra Sema Winchestera. Naime, Sem i Dean su rođena braća koja su primorana da počnu da se bave porodičnim poslom kako bi pronašli svog nestalog oca. A njihov porodični posao je kako bi Dean rekao: ,,Saving people, hunting things, you know the family business." Da, klasični junaci koji rizikuju svoj život kako bi spasili nevine ljude. Osim, što ih oni spašavaju od raznoraznih duhova, demona, paganskih bogova, veštica i mnogobrojnih čudovišta za koja ne bi ni pomislio da postoje. Ono što je zanimljivo u seriji je da svaka natprirodna stvar protiv koje se oni bore zaista potiče iz verovanja nekog od naroda bili to Indijci, Amerikanci, Španci pa čak i Balkanci. Takođe ova serija svoje uporište nalazi i u biblijskim pričama - onim koji su se dogodili ali i onim koji, po verovanju, tek treba da se dogode pa se u kasnijim sezonama u ovoj seriji pored Lucifera pojavljuje i Bog lično. Raznorazni likovi prolaze kroz ovu seriju ali uz Sema i Deana najduže su se zadržali u njoj anđeo Kastiel (Misha Collins), njihov otac John Winchester (Jeffrey Dean Morgan), čovek koji je Semu i Deanu poput oca Bobi Singer (Jim Beaver) i popularni kralj pakla Krouli (Mark Sheppard). Kako serija teče dalje uvidećeš kako moćni padaju, najjači plaču i najslabiji se uzdižu. Naučićeš da očekuješ neočekivano i zamislićeš se da li se ova borba između dobra i zla zaista dešava dok ti živiš potpuno normalnim životom. Borba koju ova dva brata vode nije samo fizička nego i psihička i što dalje ulaziš u seriju vidiš koliko su u stvari kompleksni odnosi u porodici i shvatićeš koliko je ljubav među članovima porodice jaka. Zapitaćeš se takođe koliko daleko si ti spreman da odeš da bi spasio onog koga voliš i još važnije čega bi se odrekao zarad onog koga voliš. Ova serija zaista ima uobičajenu temu jer prisustvo natprirodnog u današnjici je svakodnevnica, verovao u to ili ne, ali ono što nju razlikuje od ostalih je veoma zanimljiva priča koja se kroz sezone sve više razvija i sve više te zainteresuje i poruka koju ona nosi. A ako te zanima koja je to poruka - neću ti reći, svako je doživi na drugačiji način tako da ćeš to morati da saznaš sam/a gledajući upravo ovu seriju.

Uz nju ćeš osetiti mnogo emocija - ljubav, tugu, bes, plakaćeš i smejaćeš se sa junacima, a devojke će posebno obradovati vest da su glavni junaci, kako bi moja baka rekla, veoma prijatni za gledanje. Osim na njih, navućićeš se i na pesmu grupe Kansas - Carry on, my wayward son koja se uvek pušta u uvodnoj špici poslednje epizode u sezoni i koja je, bez obzira na seriju, odlična pesma za svakodnevno slušanje koja će ti uliti snagu i naterati te da dobiješ sve bitke u svom životu. Ako mogu Sem i Dean, što ne bi i ti?

Jednom kad kreneš sa gledanjem serije svaka epizoda je prekratka i uvek može još, zato kreni što pre u svoju Supernatural avanturu, odmori se uz ovu seriju, a ja ti želim da ti avantura što duže potraje i da zaista uživaš u njoj.

Autorka: Milica Zubac

Fotografija je preuzeta odavde.

Slovenski narod je pre tri hiljade godina bio samo pleme i etnička grupa o kojoj se saznalo relativno kasno zbog nedostatka istorijskih spisa. Sloveni su deo indoevropskog naroda, a pored njih kao narod razvili su se i Kelti, Italici, Iliri, Venedi, Germani, kao i drugi. U Stare Slovene spadaju svi slovenski narodi u doba pre preuzimanja hrišćanstva. Oni su verovali i poštovali božanstva prirode, verovali su da na sve oko njih deluju bogovi i druga natprirodna bića. Kao Grci i Rimljani, Stari Sloveni su verovali u vrhovno božanstvo, boga bogova. Određena plemena su verovala u vrhovnog boga Peruna, neki u Svaroga, dok su drugi verovali u Svetovida.

Perun je bio bog groma i oluje, verovalo se da udara i kažnjava nepravdu. Bio je opisan kao odrastao čovek, duge brade sa gromom i strelama u ruci. Biljka perunika je nazvana po ovom bogu, takođe se naziva i bogiša kao božija biljka. Svetovid je bio bog sa četiri glave, svaka glava za jednu stranu sveta. Bio je bog koji vidi sve. Verovali su da zna kako prošlost tako i budućnost. Svetovidu su se svake godine prinosile najbogatije životinjske žrtve, i to iz svih slovenskih krajeva. Žrtvu su morali da prinesu i strani trgovci da bi uopšte dobili dozvolu da trguju na teritoriji Slovena. Pored vrhovnog božanstva postojali su i drugi bogovi, na primer Veles, Triglav, Dajbog, boginja Vesna, kao i Morana… Veles je bio bog životinja, plodnosti i života. Bio je Gospodar šume i verovali su da se pojavljuje najčešće u telu medveda, iako je mogao da se pretvori u bilo koju životinju. Kod Slovena Dajbog predstavlja boga Sunca i vatre. Veruje se da je „najstariji sin” Svaroga, pa ga zato još nazivaju i Svarožić. Pretpostavlja se da je Dajbog iliti Dabog plemenski bog Srba, bog kome su najviše poklonjeni i od koga očekuju zaštitu. Za Vesnu, ili kako su je još nazivali Živa, verovalo se da je ona boginja proleća i plodnosti. Donosila je novo jutro i rađanje života. Predstavljali su je kao rumenu i bujnu, izgledala je kao proleće u ljudskom obliku. Dok sa druge strane, boginja Morana predstavlja dolazak zime, smrt i propadanje. Morane su se plašili zbog njene duge crne kose, ispijenog i mrtvog lica, kao i vučijih kandži. Njena tri glavna aduta su bila smrt, zima i tama. Postojao je i običaj „spaljivanja Morane” za koji bi narod napravio lutku nalik njoj sa ciljem da pomognu Vesni da dođe što pre i da donese proleće.

Danas Sloveni zauzimaju veći deo Evrope, kao i veliki deo Azije. Današnji slovenski narodi se dele na Južne Slovene (Srbi, Slovenci, Makedonci, Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci i Bugari), Istočne Slovene (Belorusi, Rusi i Ukrajinci) i na Zapadne Slovene (Poljaci, Slovaci i Česi). Sloveni su danas genetski znatno raznovrsniji i kulturno uzdignutiji. Religija je podeljena na pravoslavnu veru, katoličku veru, muslimansku veru, a u nekim krajevima i na protestantsku veru. Jezička bliskost je najizrazitija kod današnjih Slovena. Pisma koja upotrebljavaju su ćirilica i latinica. Većina Slovena koriste jedno od ova dva pisma dok Srbi, Crnogorci, kao i Goranci koriste i latinicu i ćirilicu.

Ako vas interesuje više o ovoj temi možete se priključiti grupi Staroslavci na facebook-u, ili ako već znate o ovome koliko-toliko na facebook-u takođe možete naći stranicu Slavorum ili Scenic Depictions of Slavic Life koje će vas dobro nasmejati. Obećavam!

Autorka: Teodora Janković

Fotografija preuzeta odavde.

Svaka generacija dvadesetog veka nosila je ime prema nekim događajima ili tipičnim osobinama koje su je obeležile. „Bejbi bumeri“ naziv je za ljude rođene posle Drugog svetskog rata. „Generacija x“ ili „Izgubljena generacija“ su nazivi za one rođene šezdesetih i sedamdesetih godina, a tako se približavamo i milenijalcima. „Generacija y“, kako se milenijalci drugačije nazivaju, jeste poslednja generacija dvadesetog veka. Milenijalci su svi oni koji su rođeni početkom osamdesetih pa sve do ranih dvehiljaditih. Da, da, svi smo mi milenijalci!

Pojam milenijalac je izveden je iz reči milenijum, jer sa dolaskom 21. veka čovečanstvo je ušlo u treći milenijum. Milenijalci su ljudi 21. veka, ljudi novog milenijuma. Zvuči grandiozno, ali šta zapravo znači biti čovek novog doba? MIlenijalci se opisuje kao egoistična narcisoidna generacija okrenuta samoj sebi. Nemoguće ih je videti bez telefona, sve dokumentuju na društvenim mrežama, dugo žive sa roditeljima i dozvoljaju im da ih izdržavaju. Tvrdi se da oni samo dižu veliku frku, a od stvarne akcije ništa!

Ovo su samo neke predrasude koje vladaju o milenijalcima. Prava slike je prilično drugačija. Treba uzeti u obzir da su milenijalci mladi ljudi koji tek treba da se suoče sa životom i daleko je od toga da su okrenuti samima sebi i lenji, jer za većinu danas popularnih i najuspelijih društvenih mreža odgovorni su upravo milenijalci.

Osnivač nasušnog nam Fejsbuka, Mark Zuckerberg, je milenijalac. Rođen je 1984. godine, njegova kompanija se procenjuje na 15 miliona dolara!  Zuckerberg zazuzima 321. mesto na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi u Americi i ujedno je najmlađa osoba ikada koja je ušla u prvih 400.

Malala Yousafzai najmlađa je osoba u istoriji koja je dobila Nobelovu nagradu za mir. Malala je borac za ljudska prava. Ona se zalaže za pravo devojčica na obrazovanje u Pakistanu, a njeno zalaganje uspelo je da skrene i pažnju svetske javnosti na ovaj problem. Sa samo 19 godina Malala je primer da mladi mogu da menjaju svet i da se za isti svet bore.

Cristiano Ronaldo, napadač Real Madrida, sa ponosom nosi titulu najboljeg fudbalera na svetu. Pored toga što je fudbalski broj jedan, Ronaldo je proglašen i jednim od najhumanijih sportista prošle godine. I da, Ronaldo je milenijalac, rođen je 1985. Na listi uspešnih sportista milenijalaca svakako se još moraju naći i Novak Đoković i Andy Murray.  Teniski asovi i rivali, obojica su milenijalci, rođeni 1987.

Svet klasične muzike pod svojim okriljem ima još jednog milenijalca. Svetski poznati violinista, Nemanja Radulović, pleni svojim nastupima. Njegove virtuozne izvedbe Baha, Mocarta i Čajkovskog nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Radulović svira na violini staroj više od 250 godina.

Šou biznis je polje koje je mladima najviše na usluzi. Muzičari i glumci koji su trenutno na top listama uspešnih uglavnom su milenijalci.  Glumica Emma Watson proslavila se u ulozi Hermione u filmovima o Hariju Poteru, ali pored glume bavi se i zaštitom ljudskih prava. Ona je bila Ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, a zalaže se za prava žena i obrazovanje devojčica u Africi.  Keira Knightley se može pohvaliti veoma značajnim ulogama koje su zahtevale veliko glumačko umeće. Već sa 22 godine se sjajno pokazala u filmu  „Iskupljenje“ („Atonement“), a nekoliko godina kasnije briljirala je i u ulozi Ane Karenjine.  Alicia Vikander, balerina koja je postala glumica, proslavila se ulogom u filmu „Ex Machina“, a za ulogu u filmu „Dankinja“ („The Danish girl“) dodeljen joj je Oskar. Oskarovac - milenijalac Eddie Redmayne takođe se istakao u filmu „Dankinja“, a igra i glavnu ulogu u novoj priči o čarobnjačkom svetu „Fantastične zveri i gde ih pronaći“.  

Muzička scena ne zaostaje za filmskom. Justin Bieber, Adele, Ariana Grande, Beyonce, Drake svi oni već u svojim rukama imaju bar po jedan „Gremi“ i ne zaustavljaju se! Sve je više muzičara koji ne završavaju karijeru nakon jednog hita već zaista ostaju u žiži i stvaraju hit za hitom. Adele ima najviše nomincija za „Gremi“ ove godine, a za petama joj je Beyonce. Simpatični Ed Sheeran je sa svojom gitarom obišao svet i ugrejao mnoga srca.

I ovako bismo mogli u nedogled. Ovi ljudi i drugi koji nisu pomenuti dokaz su da milenijalci tek treba da pokažu šta sve mogu i za šta su sposobni. Naravno, svaku generaciju pratile su određene predrasude, ali „pecke“ koje milenijalci dobijaju malo su nepravedne, jer oni svojim delovanjem na raznim poljima pokazuju koliko su sposobni i inspirisani svetom u kom žive.

Autorka: Bojana Cvejanov

Fotografija je preuzeta odavde.

U egipatskoj prestonici, koja se već izvesno vreme nalazi pod pritiskom teških ekonomskih uslova, kriminala, otvorenog nasilja na ulicama i terorističkih napada, pojavilo se nešto razigrano, sveže, šareno i neustrašivo. Taj kontrast turobnim i sivim ulicama Kaira ovekovečuje svojim objektivom fotograf Mohamed Taher. O čemu je tačno reč?

Projekat „Ballerinas of Cairo“ su pokrenuli gorepomenuti fotograf i grupa mladih balerina iz egipatske prestonice. Taher je vizuelno bio prvenstveno ispirisan sličnim projektom „Ballerinas of New York“, međutim, sam efekat, koji je pojava slobodnih i razigranih balerina mogla da izazove, bio je intenzivniji i svakako rizičniji u sredini kao što je današnji Kairo – ili bi izazvao vrlo burne reakcije konzervativne islamske zajednice, ili oduševljenje onih koji čeznu za utehom i da im bilo šta odagna strah i agoniju, od kojih im je svakodnevica sačinjena. Srećom, preovladalo je ovo drugo.

„Postoji veliki problem za žene na ulicama Kaira“, navodi Taher za The India Express, „i ima mnogo seksualnog uznemiravanja. Tako da je ovo samo jedan od slojeva projekta.“

Pokušao je da estetikom pobedi strah i za sada mu ide odlično!

Misao vodilja samog Tahera je svakako bila da pruži podršku ženama, koje se, kao stanovnice ovog grada, često osećaju ugroženo. Svakako da podaci koji govore da se broj seksualnih uznemiravanja, silovanja i drugih prestupa, pojačavaju strah kod žena koje se u toj sredini nalaze.

Ali, ovaj projekat nije predviđen da se s njim isključivo žene poistovećuju. On, pre i iznad svega, unosi vedrinu u grad, za koji se čini da je istu davno izgubio, zbog svih političkih nedaća. Takođe, pokazuje da balet nije rezervisan samo za višu klasu (koju su ranije mahom činili stranci), trg Tahrir i Kairsku operu. Balerine inostranog porekla (između ostalog, i pet srpskih balerina) su još 2011., kada je Arapsko proleće obuhvatilo Egipat, napustile ovu drevnu zemlju. Projekat „Balerine iz Kaira“ je revitalizovao moć umetnosti, slobodnog pokreta, uma i duha, te omogućio egipatskim balerinama koje su tu ostale, da se na nežan način bore protiv šerijatskih dogmi.

Prve fotografije i video sadržaji postavljani na Instagram su se proširili munjevitom brzinom, a broj pratilaca je u porastu iz dan u dan. BBC je, zbog izražene estetike i poruke koja prati ovaj projekat, kao glavnu parolu izveštaja o ovome izabrao rečenicu „Dance the fear away“.

Autorka: Tijana Papović

Fotografija je preuzeta sa zvaničnog instragram nalog projekta „Ballerinas of Cairo“.

Autor fotografije: Mohamed Taher

Danas je petak 13. Da li već imaš neke negativne misli nakon ove rečenice?

Šta ti predstavlja petak i broj 13? Od kada se plašimo ovog broja i dana i zašto? Da li postoji razlog za to ili je samo uzaludan strah? Koji je stručni naziv za ovu pojavu i kako je karakterišu? Ovo su samo neka od pitanja na koja ću pokušati da dam odgovor.

Kažu da je sam broj 13 neprijatan, pa čak i baksuzan. Juda koji je izdao Hrista bio je 13. za stolom. Kada se rodila princeza, car je u kuću pozvao suđaje da donesu sreću bebi, ali imao je samo 12 tanjira od zlata, tako da nije pozvao 13. suđaju koja je kasnije prorekla princezi da će umreti na 15. rođendan. Isto tako, postoji verovanje da kada ideš u goste za slavu ili rođendan, nikako ne sedneš na 13. mesto jer je „baksuzno“.

Mnogi ljudi izbegavaju da bilo šta rade na ovaj dan, ne idu na sastanke i ostaju u svojim kućama, strahujući da im se napolju nešto ne desi. Ako je suđeno desiće se i u kući, kao i onom dečku koji nije otišao na ekskurziju jer se plaši da leti avionom, a ubila ga je uramljena slika koja je pala sa zida.

Postoje razni strahovi - fobije, a strah od broja 13 naziva se „triskadekaphobia“, a „paraskevidekatriaphobia“ je strah od petka 13.

Da mnogi ne vole broj 13 dokazuje i to da pojedini hoteli i bolnice nemaju sobu sa ovim brojem, a veliki neboderi 13. sprat zovu 12A ili se na taj sprat ne useljavaju stanovnici. Poznata trka Formula1 nema auto sa ovim brojem, od kada su dva reli vozača poginula u udesu na trci. Takođe, pojedine železničke stanice, aerodromi, autobuske stanice nemaju peron 13, niti sedište sa tim brojem.  

Broj 13 vezan je za samog đavola, veštice uvek formiraju grupu od 12 članova, a 13. je vođa đavo. Neka verovanja iz Biblije su da je Kain ubio svog brata Avelja baš u petak 13. i da je Eva tada dala Adamu smrtonasan zalogaj jabuke, kada se desilo njihovo proterivanje iz raja.

„Sklad prirode je 12. Broj 12 se smatra „savršenim brojem“. Ima 12 meseci u godini, 12 zodijačkih znakova, 12 apostola, a dodavanjem jedinice narušio bi se ovaj drevni sklad“.

Od ovih kontraverznih mitova najviše zarađuju filmska industrija, koja radi razne horor filmove na tematiku ovog dana i datuma. Dobar horor film je „Petak 13“, a čak i film „Strava u ulici brestova“ ima povezanost sa „paklenim petkom“.

Na zahtev francuskog cara Filipa IV, 13. oktobra 1307. desilo se hapšenje svih Templara i uništenje njihovih dobara spaljivanjem, oni su bili optuženi za jeres, homoseksualne nagone i mnoge druge izopačenosti.

U Velikoj Britaniji petak 13. dugo je bio dan za vešanje i izvršenje smrtnih kazni i egzekuciju okrivljenih.

Najčešće ljudi negativnim mislima na ovaj dan trpe neki strah, uplašeni su i nedovoljno obazrivi, te lako upadaju u neke nevolje koje posle pripisuju „nesrećnom danu“, a u stvari su sami krivi za to što se desilo. Da li se ti plašiš ovog datuma? Šta misliš o tome što doček Srpske nove godine pada 13. januara baš u petak? Kakva će nam biti 2017. godina i da li to zavisi od nas ili od sudbine? Možemo li da utičemo na sudbinu i da je menjamo? Odgovor je ne, ali svoje misli i osećanja svakako možemo. Ostavljam te da mozgaš malo i razmišljaš o ovome do sledećeg petka 13. koji će biti 13. aprila 2018. godine. „Ti si sam krojač svoje sudbine”.

Autorka: Katarina Ninković

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Nakon što se proslavi upis na fakultet (više puta, nije mala stvar biti student), useljenje, preseljenje, nakon što se uspešno savlada trećina gradiva za prvi kolokvijum, trećina gradiva za drugi kolokvijum dok trećina lebdi u vazduhu poput „spremio sam dve trećine, ostalo ću naknadno, ja sve to znam“, dolazi prvi ispitni rok o kome si od starijih studenata čuo ali nisi imao prilike da se sretneš s njim. Postoji mogućnost da sve to već odavno shvataš veoma ozbiljno, knjige su podvučene, ma sve puca ko zapeta puška. Naravno, tu je i druga opcija, prvi ispitni rok ti je poput medveda s čijim čeljustima pojma nemaš kako da se izboriš.

Možda ti prvi ispitni rok izgleda kao nešto veliko, raskošno, uvod u zvanje koje bi trebalo da imaš nakon završenog fakulteta. Mada, pitaš se, zašto onda stariji student ne izgleda raskošno nego kao neko ko noćima nije spavao, a danima jeo? Stariji studenti znaju o čemu pričamo. Nema lakiranja noktiju, brijanja, friziranja, ulepšavanja, ma nema ni osnovnih potreba. Sve staje. Tu su sto, stolica i knjiga. Sveto trojstvo i ti, kojeg trojstvo iskušava. Prioni.

Da bi poprimio taj „student look“, koji imaju tvoje starije kolege i konačno rekao kako si postao student jer si položio prvi ispit, mora se proći nekoliko faza u vidu gorepomenutih kolokvijuma i sakupljanja bodova, te korak po korak savlađivati prepreke. A prepreka je mnogo. Te danas ti nije baš do učenja, te baš eto danas cimer/ka dovela neko društvo, a ko će pa da se cima po ovom Sibir vremenu napolje do čitaonice, a da ne pominjemo da može da se desi da se razboliš ili tako neki realan problem, pa šta ćemo onda.

Kao neko ko je na prvom kolokvijumu kao brucoš dobio dvojku (na nekim fakultetima su ocene na kolokvijumima od 1 do 5) i slavio kao da je odbranio doktorsku disertaciju, pouzdano tvrdim da nije mala stvar položiti prvi kolokvijum. Za mene je to bilo traumatično iskustvo s obzirom da je asistent imao doskočice poput „ako ne položite ovaj kolokvijum razmislite da li ste sposobni za fakultet“ uz pominjanje Brankovog mosta, ne kao turističke atrakcije, dok su izbezumljena lica budućih akademskih građana pokušavala da se nasmeju mada nikako nisu mogla. Od pedesetak  ljudi u grupi, bila sam jedna od troje njih koji su „uspešno“ položili pa je to bio još veći razlog za slavlje i još veći jer mi je falilo pola boda za trojku. Nakon tog položenog kolokvijuma znala sam da mogu sve. Samopouzdanje je poraslo, želja za učenjem takođe jer sam dokazala i sebi da ja to mogu. Nije me bilo briga što sam dobila ocenu koja nikako ne pokazuje moje znanje. Bila sam svesna toga da me strah sprečio da razmišljam i znala sam da će sledeći put biti bolje jer sam sada videla kako stvari funkcionišu i da, bez obzira koliko znaš i vrediš, ukoliko dozvoliš sebi da te trema i nedostatak samopouzdanja parališu, tokom celog života zadovoljavaćeš se sitnim stvarima koje nisu pokazatelji tvojih mogućnosti. Onda je došao drugi kolokvijum, sve stvari su bile na svom mestu, bilo je i pravog razloga za slavlje i to je dalje značilo da mogu da osetim čari januarskog ispitnog roka.

Dakle, šta raditi? Kako se spremiti za iskušenje gorepomenutog svetog trojstva? Kad krenuti sa panikom i ima li zaista potrebe za njom? Mingl za tebe razbija mitove i rekla-kazala priče i nudi ti prave savete kako da se pripremiš. Pripazi, u pitanju su prave stroge pripreme, a onda možeš zaista reći da nećeš ispitni rok dočekati nespremno. Ne garantujemo veliku prolaznost, ali važno je da se prođe, zar ne?

Jedna od stvari koju moraju znati budući prvi polagači u januarskom ispitnom roku je da se tada odraste. Preko noći. Bukvalno. Pre nego što sam postala student, Nova godina je za mene bila najlepši praznik, radovala sam se proslavi, druženju, iću i piću. Prva akademska Nova godina je izgledala otprilike ovako: „Imam ispit za devet dana, neka ove ruske salate i izlaska večeras, moram da pročitam 65 strana Uvoda u pravo“. Pečenje i torte više nisu imali isti ukus a jedan sitan glasić u glavi je pokušavao da mi objasni da je ipak onu trećinu trebalo da pročitam ranije, a ne da novogodišnji praznici trpe zbog mog preteranog slavlja oko položenih kolokvijuma i kojekakvih bednih izgovora i odlaganja.

Spremanje ispita ume da bude iscrpljujuće, te bih želela da naglasim da je jako važno ignorisati priče poput „ja sam taj ispit od X strana spremio za dva dana“. Kao prvo, to sasvim sigurno nije istina, osim ako ispit ne podrazumeva 10 strana teksta o malom zeki iz šume koji brine za svoje male zečiće. I to je pitanje da li se može spremiti za dva dana. Kao drugo, čak i da taj neko zaista jeste spremio taj ispit za dva dana, pitanje je koju ocenu je dobio odnosno kako ga je spremio, koliko je predznanja imao i na koji način pristupa učenju. Najzad, ova priča zvuči kao „u moje vreme“ priče. Znaš ono – „ja sam u tvojim godinama u moje vreme radio“, „ja sam u tvojim godinama u moje vreme imao ______ (dopuni)“. Dakle, standardno i nepotrebno preuveličavanje. Posledica toga je da počinješ da sumnjaš i u sebe i u svoje znanje jer kako je neko tamo uspeo, a ti nisi, mora da je on jako pametan a ti jako glup kao i niz drugih stvari koje nekome ko prvi put izlazi na ispit padaju na pamet. Ne može se ispit spremiti za dva dana, ne veruj onima koji se stalno žale da ništa ne znaju i ne iznenađuj se kako su do juče plakali jer nisu naučili sve a onda čudom dobili najvišu ocenu „jer su to izvukli iz malog mozga, a nikad pre nisu čitali“.

Sledeće što moraš da znaš je da je vreme tvoj najgori ili najbolji prijatelj. Zavisi kako se postaviš prema njemu. Ako učiš redovno, onda ti ostaje dovoljno vremena za obnavljanje (što većini studenata bude problem jer obično ostanu noć pred ispit da ponove 800 strana neke knjige misleći kako je to moguće, uz Eye of the tiger koja treba da ih motiviše. Onda dođu do 256. strane a od onog Rokijevog duha ni traga.).  U suprotnom, velika je verovatnoća da ćeš početi sa panikom, sa ispijanjem kafa i kojekavih guarana u kombinaciji sa koka kolom i nesom (jer si čuo od onih starijih studenata da tako treba), a to ništa neće pomoći, jer je mozak premoren i odbija saradnju.

Na kraju, drži se sledećih kratkih saveta:

- Izoluj se kako znaš i umeš kad želiš da učiš, isključi telefon, ne proveravaj Facebook, nema te.

- Naspavaj se, jedi dovoljno (ne previše da ti se ni spavalo), budi na toplom (ne previše, iz istih razloga kao i za hranu), i to su osnovni kriterijumi za uspešan rad tvog mozga. Ako fali nešto od ta tri, tvoj mozak će usmeriti svu energiju da ti ukaže na nedostatak osnovnih uslova za rad.

- Primeni tehnike učenja koje su bile uspešne u srednjoj školi, gradivo je gradivo, bez obzira na nivo obrazovanja.

- Kad dostigneš nivo učenja kad možeš da objasniš sve svojim rečima i razumeš koncepte, nađi se sa nekim kolegom/koleginicom da zajedno pređete teže delove gradiva. Pomoći će ti ako čuješ kako je neko drugi to razumeo, a možda i razjasniti delove oko kojih nisi najsigurniji.

- Napravi sebi mini podsetnike za svako pitanje, ili određeni deo, na taj način ćeš uvek imati svoje asocijacije. Ne koristi tuđe, jer neće raditi posao za tebe.

- Veče pred ispit obnovi samo najvažnije i najteže delove u najkraćim crtama. Lezi na vreme, naspavaj se i opusti koliko možeš.

Jutro pred ispit je rezervisano za pripremanje srećne garderobe, hemijske ili ogrlice i sređivanje sopstvenih misli.

Budite odmorni, opušteni, sve ste naučili i savladali, uzdajte se i u sreću da biste dobili pitanja koja su vam legla, mada, s obzirom da nosite neki od srećnih predmeta, sreća je zagarantovana (lično iskustvo, Nirvana majica).

Mingl ti želi sreću i naravno zna se kako se proslavlja prvi položeni ispit – ugodi sebi najbolje što možeš.

Autorka: Kristina Milošević

Ako Daleki istok ima dugu tradiciju, onda u njoj mora postojati i književnost, koja, ako ništa, unosi neobičnosti u naše čitalačko iskustvo. Da, ali to onda treba da bude nešto kratko, ne mnogo komplikovano i da se pročita u dahu. Rju Murakami! Dobra definicija svega pobrojanog u jednom imenu i prezimenu. Obožavan u savremenoj japanskoj kulturi, nalazi se na vrhu književne ljestvice i još malo iznad, jer za njega strani kritičari kažu da je renesansi čovjek za postmoderno doba.  

Audicija

Što ne nađeš sebi novu ženu, ćale? Način je na koji nas Murakami uvodi u svoju priču, jer usamljenost više nema smisla, jer život mora nekako dalje da se kotrlja. Ali ženu nije lako naći, barem ne onu koja bi ispunjavala uslove srodne duše, a da se pritome sve desi na prvi pogled. Pa dobro! Audicija je pravo rješenje, ali onda ne može biti ljubav na prvi pogled, ali svakako, biće na prvi pogled fotografije koju prijavljena dostavi. E pa, to bi već moglo proći. Da, život je tako jednostavan, da prosto sve što zamisliš, ostvari se. Tražiš ženu. Više njih dođe. Ti odabereš i gotova stvar. To je ona strana priče za koju Aojama (glavni lik i mladoženja) suštinski zna da je jedino istinita, ali drugoj strani –  kandidatkinjama bilo bi previše brutalno servirati takvu priču, jer prave brutalnosti dolaze tek na kraju romana. Zato Aojami pomaže njegov prijatelj producent, te oni raspisuju šatro kasting za glavnu glumicu filma. Pa da, sad sve izgleda primjerenije. Naročito onda kada Aojama pronađe pravu, jer baš tada će se, eto, ispostaviti da sponzori ne žele da podrže prvobitni projekat za film. I to je još jedna strana priče namijenjena za kandidatkinje, pardon, kandidatkinju. Asami, od svih ima, možda, najveći potencijal za glavnu ulogu Aojaminog filma tj. života tj. srodne duše. Samo što i ona iza sebe krije svoju stranu priče, za nju tako jednostavnu i dobro shvatljivu, a za njega, Aojamu, potpuno mističnu i nerazumljivu. Zato njena priča do samog kraja i ostaje zatamnjena strana iza koje se krije opsesija ludaka. To je opet neka druga strana koju Aojama o kandidatkinji(ama) ne zna ili ne želi da zna, pa misli da je život još uvijek preko audicije savršeno jednostavan. A onda obrt, o kojem odbijam da pričam, jer to već valja pročitati onako po murakamijevski, sa dozom njegove dinamike, te suptilno izraženog horora i jeze.

Autorka: Kristina Topić

Fotografija preuzeta odavde.

Zašto je važno da čitamo? Dobro pitanje. I sama sam ga postavila mnogo puta, dok su moji vršnjaci dobijali popularne igračke, a ja većinom knjige ili slagalice. Odgovor je uvek bio isti - zato što je važno i koristiće ti kad odrasteš. Sa šest godina roditelji su me učlanili u biblioteku i dobila sam svoju prvu člansku karticu. Naravno, dok nisam naučila da čitam i sama tražim knjige koje odgovaraju mom ukusu, za moj književni ukus bila je zadužena mama koja se trudila da svaku knjigu pretvori u pustolovinu. Tokom godina,  moja ljubav prema knjigama je rasla, a vremenom police je preplavila gomila knjiga i sad mi treba prostor za nove.

Naravno da sam više volela one rekreativne, onu beletristiku, koju sam čitala u slobodno vreme nego one većinom dosadne lektire koje nam nameću u školi. Ako pak ne voliš da čitaš, onda te možda neće ni interesovati šta imam da kažem. No, ja ću svejedno navesti razloge zbog kojih je bitno da čitamo, bez obzira na to koliko malo vremena imamo na raspolaganju. Na Minglu smo već pisali o ovoj temi na malo drugačiji način, pa možeš da pročitaš neke lične utiske o tome šta knjiga predstavlja pravom fanu čitanja i o tome kako mi čitamo.

Na početku ću se poslužiti rečenicom jednog velikog čoveka, Wernera Herzoga, koji kaže: „Oni koji čitaju poseduju svet, a oni koji gledaju televiziju gube“. I ovo je zaista tačno. Televizija guši našu maštu, ne dozvoljava nam da nešto sami zamislimo, oslikamo i doživimo. Televizija sve servira na gotovo. Da ne zalazimo uoopšte u to koliko na televiziji ima nekvalitetnog programa poput rijaliti programa i ostalih zaglupljujućih sadržaja, gde se svi međusobno vređaju i svađaju. Ima i kulturnog sadržaja, poput neke dokumentarne emisije, raznih kvizova, ali ih ima u znatno manjoj meri u odnosu na ovaj nekvalitetni. Čitanje je potpuno druga priča, naravno da ćemo korisnije informacije izvući iz nekih knjiga, enciklopedija i poučnih članaka. Sami ćemo zamisliti pejzaže koje nam knjige opisuju, oslikaćemo likove, bolje razumeti istoriju, nauku i svet. Čitanjem širimo vidike i putujemo iako smo sve vreme u toplini svoga doma. Za razliku od filma u knjizi sam/a možeš maštati o izgledu glavnog lika, njegovim životnim saputnicima, slobodnom vremenu i komičnim situacijama u kojima se nalazi. Za potrebe filma sve ti je to servirao neko drugi. Pošto se ukusi razlikuju možeš da se i razočaraš, jer je kod tebe glavni lik bio nešto simpatičniji, viši i delovalo je nekako magično, dok je na filmu ta magija nestala.

Da li ti se nekad desilo da se dok čitaš, povežeš s glavnim likom? Jeste? Ne brini, sve je u redu. Naučnici sa Univerziteta u Bafalu navode da identifikovanjem sa likovima iz knjiga možemo iskusiti osećaj povezanosti s drugim ljudima i stvoriti osećaj empatije (saosećanja s drugima). Našao/la si zanimljiv članak ili odlomak nekog dela i toliko postao/la opčinjen/a da si odmah dobio/la želju da i ti promeniš svet? Dobro, ne moraš odmah toliko daleko da ideš. Za početak, proradio je kliker i konačno imaš hrabrosti da ostvariš svoje ciljeve. Magija? Trik? Nije u pitanju bilo šta od toga, već moć čitanja koja te transformiše, pomaže ti da sazriš i definišeš svoje ciljeve.

Dok si čitao/la, verovatno si naišao/la na bar jednu nepoznatu reč koja je obeležena zvezdicom a a njeno objašnjenje se nalazi na kraju strane u tzv. fusnoti. Eto, to je još jedan razlog zašto je čitanje važno. Čitanjem obogaćujemo rečnik - istraživanja pokazuju da 15% svih reči koje naučimo tokom života  naučimo baš putem čitanja.

Kad čitaš saznaješ nove stvari, a i mozak počinje brže da radi. Stoga, čitanje je najbolja hrana za mozak. Takođe, osobe koje svoje slobodno vreme provode igrajući interaktivne igrice i čitajući, imaju za oko 32% manju stopu pada kognitivnih funkcija (zajednički naživ za bilo koju  saznajnu psihičku aktivnost poput opažanja, pamćenja, mišljenja, učenja, rasuđivanja...), ali i za  oko dva i po posto manji rizik od Alchajmera. Fascinantno, zar ne?

Čitanje popravlja raspoloženje. U jednoj naučnoj studiji u Velikoj Britaniji ispitanici su bili izloženi aktivnostima koje izazivaju anksioznost, a potom bili pušteni da se bave nekom slobodnom aktivnošću poput čitanja, igranja igrice ili slušanja muzike. Najbolje rezultate u smanjenju anksioznosti postigli su ispitanici koji su nekoliko minuta čitali. Kod njih je nivo stresa opao za čak  67%. Prema istraživanjima sa klinike Mayo, oni koji čitaju pred spavanje  su rasterećeniji i mogu brže utonuti u san, jer na spavanje odlaze sa lepim i umirujućim mislima.

Nadam se da  sam te bar malo uverila zbog čega je važno da čitaš, i da ćeš se pronaći  u nekom od mnogobrojnih književnih žanrova.

P.S. Ne zaboravi - kad jednom uploviš u svet književne magije tvoj mozak će uvek želeti još, a i ništa lepše od knjige pored kamina i šolje toplog čaja da te zagreje u ovim hladnim danima. Ako pak putuješ negde, naoružaj se strpljenjem i tonom knjiga, vreme će toliko brzo proći da nećeš ni osetiti gužvu u putu.

Autorka: Mima Ryan

Izvor naslovne fotografije: pixabay.com

Često se događa da nakon što se završi raspust ili putovanje osetimo neraspoloženje koje se još naziva i postpraznična depresija. Ovo stanje može se opisati kao opšte smanjenje blagostanja i produktivnosti, kada se završi odmor.

Malo konkretnije, ono što osećaš može biti anksioznost, umor, iritabilnost, nagle promene raspoloženja, glavobolje, manjak sna ili preterana potreba za spavanjem, promene apetita, povećanje ili gubitak telesne težine, manjak koncentracije, povećanu želju za osamljivanjem, kao i gubitak interesovanja za nekada tebi zanimljive aktivnosti. Sama pomisao na to da treba da se vratiš u staru rutinu može biti veoma neprijatna i stresna. I pored toga, ovaj osećaj možeš lako da predbrodiš uz malo posvećenosti, uvida i brige za sebe.

Na vreme se navikni da ustaješ ranije. Bilo da ideš na putovanje ili si za raspust ostao/la kod kuće, potrudi se da zadržiš navike, iako možda ne moraš da ustaješ na vreme. Ovo će ti biti od velike pomoći kada obaveze opet pokucaju na vrata. Bilo bi dobro da izbegavaš alkohol i kofein tri do četiri sata pre nego što legneš u krevet, biće ti lakše da zaspiš.

Zdrave navike. Drži se svoje rutine vežbanja na odmoru i na taj način ćeš ostati u formi, ali ćeš i otkloniti višak stresa i umora. Kada se odmor završi, a ti nastaviš da vežbaš, tvoje telo će imati osećaj fizičke stabilnosti. Nećeš ni osetiti posledice postpraznične depresije. Za radoznale, vežbanje takođe pospešuje lučenje endorfina koji ti pomaže u borbi sa depresijom. Važna stavka jeste i ishrana. Moraš jesti zdravu hranu, jer u suprotnom vežbanje nema smisla. Hladno vreme je kao stvoreno za tople supe i tople salate. Endorfin možeš da pospešiš i pomoću hrane kao što su banane, živina, mlečni proizvodi i grašak.

Vitamin D. Kako bi se prirodno stvarao, potrebno je dovoljno sunca, tačnije, potrebno je da UV indeks bude 3 ili više. Manjak ovog vitamina može imati veze sa tim što se loše osećaš, a nekada, kao što je to trenutno slučaj, sunca ima malo, pa samom tim i Vitamina D u tvom organizmu. Razmisli o suplementima u vidu šumećih tableta. Ovo je dobra zamena za nezdrave sokove. 

Odvoj par dana da se privikneš. Pogotovo ako planiraš da putuješ negde, vodi računa o povratku. Daj sebi par dana da se privikneš na svakodnevnu rutinu nakon ludovanja na odmoru. Takođe, ako je to moguće, svoju radnu nedelju počni u utorak. Tako ćeš preskočiti mučni ponedeljak, a vikend je na samo par dana od tebe.

Uživaj u iskustvu i uspomenama. Način na koji razmišljaš takođe utiče i na to kako se osećaš. Neće se desiti preko noći, ali svakako da ćeš videti pozitivne posledice ako se fokusiraš na sve one lepe događaje sa raspusta, umesto što ćeš kukati o dosadnoj svakodnevici. Budi zahvalan/na na onome što imaš i imaj na umu da ima ljudi koji sebi to ne mogu da priušte. Nakon putovanja, potrudi se da neke nove sitnice uključiš u svoj svakodnevni život, a koje imaju veze sa istim. To ne mora da bude magnet na frižideru, već možeš da naučiš da skuvaš novo jelo ili da govoriš novi jezik, bar na nekom osnovnom nivou. Poveži odmor i sa svojim obavezama uz pomoć različitih nalepnica za sveske ili hemijskih olovaka, na primer.

Razmotri svoj život. To što se osećaš loše možda nema veze sa odmorom, već sa tim što se jednostavno ne osećaš ispunjeno i srećno u svojim “cipelama”. Ako je tako, vreme je da napraviš neke promene. Daj sebi par dana da se privikneš, a nakon toga će ti biti jasno u čemu je problem.

Ono što te podseća na kuću ili na obaveze. Ako na putovanje nosiš stvari koje te podsećaju na dom, ili kod kuće na vidno mesto staviš nešto što te podseća na obaveze osećaćeš se mnogo manje prepadnuto kada te zapljusne realnost. Šolja za kafu u koferu ili knjiga na stolu su mali potezi, ali će pomoći.

Očekivanja. Obaveze još nisu počele, ali ti već počinješ da se nerviraš? Pozovi drugare ili izađite na kafu i pričajte o svemu što vas čeka. Osećaćeš se mnogo spremnije nakon tog razgovora, zato nemoj da razbijaš glavu i uništavaš svoj odmor pre vremena. Fokusiraj se na sve pozitivne stvari koje dolaze posle praznika. Posle ludovanja, sada konačno imaš vremena za sebe, da se opustiš i odmoriš.

Planiraj sledeći odmor. Iako možda i neće biti uskoro, planiranje sledećeg odmora ili putovanja pomoći će ti da se privikneš na staru rutinu tako što će ti pružiti entuzijazam i nešto novo čemu ćeš se radovati. Zadrži pozitivan pogled i planiranje proširi i na druge zanimljive događaje koji su pred tobom.

Okruži se ljudima. Osećaćeš se mnogo bolje ako budeš među ljudima. Tokom odmora, raspusta ili putovanja verovatno si veći deo vremena provodio/la u krugu porodice i prijatelja. Zato je najpametnije da, i sada kada su obaveze pred tobom, nastaviš u istom duhu i provodiš kvalitetno vreme sa onima koje voliš.

Na osnovu ovoga, trebao bi da ti je barem malo jasnije zašto se osećaš potišteno i depresivno, a to je samo po sebi jedan veliki korak ka otklanjanju istih. Glavu gore, sledeći odmor je iza ćoška, a do tada uživaj u svakom trenutku i zabavljaj se!

Autorka: Ana Ivanov

Fotografija preuzeta odavde.

Geekovi, ljudi koje opisuju kao opsednute nekim hobijem, sa uobičajenim lošim značenjem osobe koja je asocijalna, čudna i uglavnom obučena bez stila. Ipak, drugo, pozitivno značenje podrazumeva osobu koja stremi da poboljša znanje za sopstveno dobro.

Ono što je zanimljivo je da je ova reč kao i termini vezani za nju nekada značili sasvim drugo. Nekad je ta reč, zavisno od jezika, značila budala, klovn, pa čak i cirkuska nakaza, iliti eksponat za freak show.

Geek kultura je kultura koja se širi munjevitom brzinom, i danas postoji toliko raznovrsnosti među njima da ne mogu sve da se izbroje. Jedan dobar primer je, iako stereotipizirani, američki sitkom 'The Big Bang Theory'. U toj seriji likovi se zanimaju za nauku, veoma su pametni, pomalo naivni, ali zanimljivi ljudi koji jednostavno ne znaju kako će sa ljudima koji nisu kao oni.

Postoje ljudi koji ne odobravaju takvu kulturu, misleći da je ona nešto ružno, mada je to samo njihovo lično mišljenje. Baš zbog ljudi koji nisu upoznati sa ovom kulturom, mada nije problem samo u tome što ne znaju već i što ne žele da saznaju, dešava se maltretiranje i povređivanje. Ali, to je već druga tema, tako da se nećemo na njoj zadržavati.

Danas su različiti nazivi za geekove, što je američki izraz, na britanskom anorek iliti boffin, na japanskom Akiba-kei ili otaku (mada postoji mala razlika, jer se Akiba-kei odnosi isključivo na osobu koja voli da ide u Akihabaru, deo Tokija u kome se prodaje anime, manga i elektronski gadžeti, dok je otaku uopšten naziv).

Danas postoji i modni trend koji se zove Geek chic koji nalaže nošenje prevelikih, uglavnom crnih naočara, bagastih ili pantalona na tregere, džempera ili kardigana na pruge itd. Postoji dosta poznatih ljudi koji su isprobali ovaj stil, pa čak i igrači američkog fudbala, oponašajući Stiva Urkela.

Danas je verovatno najpoznatiji primer geeka Mark Zukerberg, osnivač Fejsbuka. Neki ljudi kažu da će geekovi naslediti zemlju jer dolazi doba elektronike, a samim tim i potreba za mozgovima koji će svime time da upravljaju. Da li će se ovo stvarno desiti, videćemo, ali sada sve je neizvesno.

Autorka: Marija Jović 

Fotografija je preuzeta odavde.

Ima mnogo serija o kojima svi pričaju i verovatno je svaka od tih vredna gledanja. Ali ima jedna koja je zaista fascinantna i specifična po svojoj radnji. Ako ne voliš sci –fi, onda svakako ova serija nije za tebe, ali ako je drugačije, onda ostani da vidiš o čemu pričamo.

Naš odabir za preporuku ovaj put je serija Westworld. Definišu je kao američku sci – fi western seriju. Tvorci serije su Lisa Džoj i sjajni Džonatan Nolan, brat Kristofera Nolana. Braća Nolan su poznata po svom talentu, a svi koji vole filmove The Prestige, The Dark Knight, The Dark Knight Rises i Interstellar, znaju o čemu je reč.

Vratimo se na seriju. Ona je zasnovana na istoimenom filmu iz 1973. godine i krenula je sa emitovanjem oktobra 2016. godine na HBO. Gledaoci su do sada imali priliku da vide prvih 10 epizoda, koje čine prvu sezonu. Druga sezona je najavljena, ali je ne očekujemo u ovoj godini.

Radnja serije je smeštena u Westworld, tematski zabavni park, sa temom, pogodićete – divljeg zapada. Zabavni park je u vlasništvu korporacije Delos i naravno ima svog mastermind-a, na kojeg ćemo se vratiti. U parku žive roboti androidi, koji se nazivaju domaćinima. Oni upravo to i jesu, domaćini koji dočekuju goste koji posećuju zabavni park i uživaju u njemu. Cela caka je u tome što gosti u parku mogu da rade šta žele, bez straha od osvete domaćina, budući da su ovi programirani tako da ne mogu ništa uraditi gostima. Već pretpostavljate da su heroji radnje jednako androidi, gosti, kao i zaposleni u Delosu.

Ko je mastermind? Mastermind je fenomenalni Entoni Hopkins, u ulozi Roberta Forda. On je osnivač i kreativni direktor Westworld-a. Nema potrebe reći koliko je ovaj glumac sjajan. Njegova uloga je veoma kompleksna i radnja se prilično vrti oko njegovog lika i njegovim odnosima sa drugim likovima u seriji.

Serija se bavi kompleksnom temom čoveka kao stvaraoca novog nivoa inteligencije – veštačke intelegencije. Svakom androidu je data kompleksna ličnost, prošlost koja ih čini ljudskim i priča koja će da zainteresuje posetioce. Kada pročitate ovo, jasno vam je na koji način androidi postaju veoma važni heroji ove serije. Zatim, tu imamo i same goste i njihovu pozadinu. Gosti dolaze u park, slobodni od svih inhibicija. Mogu da siluju, ubijaju, love i muče – androide koji imaju lik čoveka. Ne postoje granice, sve je dozvoljeno i sve je zabava, jer to je zabavni park. Ipak, ovakva iskustva utiču na čovekovu psihu i na neki način pokažu novo lice čoveka. Zato se serija bavi i njima.

Najzad, ono što ova serija nikako nije, to je – laka za procesuirati. Ima onih standardnih momenata iznenađenja, s vremena na vreme. Radnja se kuva polako do poslednje dve epizode, i onda bam – sve odjednom. Na internetu su sve vreme kružile teorije i predikcije, pa ako ćeš krenuti da gledaš seriju, zaobiđi preterano istraživanje. Serija ti neće dati mira i mnogo toga ti neće biti jasno, dok ti odjednom sve ne bude jasno. Serija ima mnogo nivoa, koji ti se serviraju polako, taman kako treba. Dok ih prelaziš, ne možeš a da ne pomisliš, makar na sekund, da li je neko koga ja znam android? Da li sam ja android?

Autorka: Sanja Nasevski

Fotografija je preuzeta odavde.

Sigurno se sećate trenutaka dok smo bili klinci, mrak u sobi, baterijska lampa i pričanje strašnih priča. To su bila vremena.

Mrak je oduvek bio plodonosan. Deca koja su kao mala uživala mrak su, u neku ruku, maštovitija.

Tomas Ligoti, Amerikanac i možda i najbolji od svih aktuelnih pisaca horora, je kao mali, a zasigurno i kao odrastao mnogo vremena provodio u mraku. Mrak, Ligotijev početak i kraj, rodili su i delo „Nedovršeni posao“. Ovaj „korporativni horor“ kako ga naziva Booka, izdat je 2014. godine i može se reći da od tada kreće zamah horora kod nas.

Počela je da izdaje izvrsna izdavačka kuća iz Novog Sada- Orfelin, sa inspirativnim dizajnom i sa nekoliko kapitalnih dela iz sveta horora, kao što su Vrbe, Šaptač u tami, Zazviždi i ja ću doći...

Edicija „Žanr“ čiji je „Nedovršeni posao“ deo, prti taj put nesumnjivo najodlučnije. U prilog svemu ovome ide i činjenica da je Švedska akademija, Nobelovu nagradu dodelila Bobu Dilanu, što znači da će ubuduće obratiti pažnju i na žanrovsko pisanje, a da će učmala klasična književnost pasti u zapećak. (Ostalo je tu još nekoliko kandidata, Filip Rot, Murakami, Kormak Makarti, koji je, možda, baš zbog zamaha žanra i prestao da piše)

Elem, vratimo se mi hororu u Srbiji. Orfelin je studiozno počeo njime da se bavi, čak je izdao i delo Dejana Ognjenovića „Poetika horora“. Goran je živeo i doživeo vreme u kojima će mladi čitati i neki od njih odrasti na hororima. Sadašnji klinci itekako imaju priliku za to, nije im potrebna baterijska lampa sa početka teksta. Neki stariji su itekako ljubomorni na ovu mogućnost. ( autor teksta, na primer)

Što se tiče Nedovršenog posla, knjigu je sa engleskog preveo Goran Skrobonja, još jedan čovek koji istrajno prevodi, ali i piše horore.

Originalni naslov glasi „ My job is not yet done“, prevod je iskreno oduzeo misterioznost originalnog naslova i minimalizmom ga pretvorio u svršen čin. Ali posao, i te kako nije na kraju nedovršen, već itekako naš junak Dominio tek treba da završi posao.

Kompozicija je idelno objašnjena drugim naslovom „Tri priče o Korporativnom hororu“. Dileme svih čitalaca, koji pišu i pitaju se po forumima šta je kontroverzni Ligoti želeo da kaže poslednjom pričom „Mreža košmara“. Prva priča, najbolja od tri je naslovila celu knjigu, i može da stoji kao roman za sebe, jer ima 130 strana.

A sada o sadržaju, Dominio koji radi u maglovitom gradu u velikoj korporaciji. Njegov gazda je svojim ponašanjem doveo do samoubistva (ili ubistva) nekoliko ljudi. Dominio se bori sa njim, mentalni je to boks meč, ali Dominio ne uspeva da izdrži i pada pod uticaj mraka. Ceo kolektiv, ili kako ih glavni junak naziva, sedam svinja, radi protiv njega. On se trudi i radi za korporaciju, ali ga gazda Ričard uporno šikanira. Nedovršeni posao je plan Dominia da ubije svih sedam svinja, ali ga nešto (ne smem spojlovati) sprečava da to učini oružjem i nožem za skidanje jelenske kože. Nož za skidanje jelenske kože, fantastično i jezivo u isto vreme. Ostaje zarobljen u limbu, umire ali nekako ostaje živ (ne kao zombi) i pokušava da svoj plan istera do kraja, ali na putu mu stoji savest i nepobedivi Ričard, koji je jedan od najvećih manipulatora koje sam upoznao.

A da biste osetili atmosferu, prilažem odlomak:

„Nije bilo ničeg osim tame. Tekla je kao crna reka bez dna. I nije bila ograničena nikakvim obalama, beskrajna, uzburkana i bez ikakvog smera, bez izvora i odredišta. Samo tama koja je tekla u tami...“

„... Oduvek sam se plašio mraka. Sada je on bio svud oko mene, opak i zlokoban, bez oblika ili imena. A bio je i u meni, tako da nisam mogao da mu umaknem ni na koji način i bio sam paralizovan od straha. Ali to je polako počelo da se povlači - ta bezimena tama, to opako i zlokobno prisustvo na koje sam nailazio samo u najgorim košmarima - ponovo se sakrilo i dozvolio obličjima da se pojave kao na mutnoj mesečini, pustilo unutra one misli i osete neophodne za stvaranje sopstvenog bića. I kao da sam sve to sanjao, činilo se da sam bio odsutan čitavu večnost. I kao da sam sve to sanjao, činilo se da nisam bio odsutan ni za tren.“¹

Ligoti je pre ovog romana napisao još nešto (non fiction) što se može nazvati i kapitalnim. The conspiracy against the human race. To je teorija i praksa nihilizma, sa korenima jednako u Šopenhaueru i u Lavkraftu, kao i u izvornom budizmu. Ideja knjige je da je samosvesno postojanje u ovom svetu greška, da zahteva više patnje i muke nego što vredi, i da je svekolika egzistencija - kako to Ligoti definiše, Malignantly useless!²

Ko je gledao neprevaziđenu prvu sezonu HBO-ove serije „True detective“ prepoznaće flertovanje Ligotija i scenariste Picolata, otelotvorenu u liku Rasta Kola (Metju Mekonahi).

Kada oduzmemo Ligotiju zasluge za sve što je doneo ovom svetu, a to je nesumnjivo trenutno otrežnjenje (o da, osetićete ako pročitate), ostaje mu Nedovršeni posao, koji je napisan britko, oštro, hladno i precizno.

Čini se da se Ligoti nadovezao na rad Breta Istona Elisa, pisca kapitalnih dela „Manje od nule“ „Američki psiho“ i nenadmašive „Glamurame“.

Ali Elis je pisao u neko drugo vreme (90’), kritikovao je pop kulturu, nastajanje korporacija, bezličnosti. Ipak je prepoznao jezu iza svega toga. Ali različitost Ligotija i Elisa je ne samo u žanru, (Elis - depresivni triler, Ligoti - filozofski horor) već i u prepoznavanju problema. Ono na šta nas je Elis opominjao, desilo se itekako, i sada nam samo Ligoti objašnjava šta smo to postali i kako smo postali jedno veliko ništa. Kapitalizam je uništio sve ljudsko u nama.

^{1-Nedovršeni posao,Tomas Ligoti -Booka 2014, 63. strana}

^{2-http://cultofghoul.blogspot.rs/2014/03/the-conspiracy-against-human-race.html}

Nešto više od mesec dana nakon što je jedan najuspešnijih bendova u regionu, S.A.R.S, dobio veliko priznanje u vidu MTV EMA nagrade, u kategoriji Best Adriatic Act, imali smo čast da porazgovaramo sa bubjarem benda, Tihomirom Hinićem.

Bend je tim priznanjem ujedno i proslavio desetogodišnjicu svog postojanja, a pored naših dobitnika, kandidati su bili i Who See, Aleksandra Kovač, Elemental, Gramophonedzie, Frenkie, Lollobrigida i ostali.

Kao prvo, kako bi opisao osećaj povodom MTV EMA nagrade za Best Adria Act?

T: Ne mogu reći da je to bilo iznenađenje, zato što smo se svi u bendu potajno nadali da ćemo ovaj put dobiti tu nagradu s obzirom da nam je ovo treća nominacija, a i sami znamo koliko naporno smo radili proteklih deset godina i koliko koncerata i albuma stoji iza nas. U svakom slučaju ovo je za muzičara jedno od najvećih priznanja. I osećaj je zaista fantastičan.

Porazgovarali smo sa Tihomirom i o njegovoj ljubavi prema muzici i izboru muzike za životni poziv, kao i o nastanku benda i svim dešavanjima pre nego što je iko od nas još čuo za „Buđav lebac“.

Otkada počinje tvoja ljubav prema muzici?

T: Moja ljubav prema muzici počinje praktično sa mojim prvim koracima, jer otkako znam za sebe ne mogu bez muzike. Nisam ljubitelj tišine.

Kada si se odlučio da želiš da muzika bude tvoj životni poziv?

T: Sa 25 godina sam definitivno odlučio da želim da se bavim muzikom i da ne prihvatam više nikakve druge poslove, gazde, direktore i kojekakve samozvane vlasnike. Znao sam da je to mač sa dve oštrice i da je bilo lako moguće da ne uspem, ali me neuspeh nije zanimao kao opcija. Bio sam spreman skoro na sve samo, da to podrazumeva sedenje za bubnjem i bavljenje poslom koji volim.

Kako je nastalo ime benda?

T: To je priča ekipe okupljene ispred dragstora na pivu. Dilema je bila da li će naš gitarista svirati kao Satriani ako Satrianiju odsečemo ruku i začijemo je našem gitaristi. Bizzarro, ali to su priče ispred dragstora.

Takođe, porazgovarali smo i o životnim izborima koji se nalaze pred mladim ljudima, naročito onom delu omladine koja želi da se bavi muzikom i ostavi tzv. “klasične” poslove po strani.

Šta bi poručio mladima koji žele da izaberu muziku kao životno opredeljenje?

T: Uh, to je jako teško pitanje. Uspeh nije zagarantovan, naprotiv, izvesnije je da neće postići neki veliki uspeh, nego da će postati kao svoji idoli, barem kad je Srbija u pitanju. Sa druge strane, ukoliko čvrsto odluče da žele baš time i samo time da se bave i svu svoju energiju ustreme na to, šanse su velike. Moraju biti skoro pa fanatični, iskreni, ulagati veliki trud i gledati da napreduju u svakom pogledu kroz muziku.

Da li vaše pesme nose neke poruke mladima i ako da, koje?

T: Naše pesme nose poruke i mladima i starima. Od onih ljubavnih, pa do društveno socijalnih. Mir, ljubav, poštovanje, borba sa životom i za život, prijateljstvo itd.

U pomami kiča i šunda, čini se da je mladima u Srbiji često teško da nađu alternativu na domaćoj sceni, zbog čega se više okreću stranim izvođačima. Da nije, ipak, u potpunosti tako crno – belo, objasnio nam je i sam Tihomir, a i nagovestio je fanovima neke od planova, koji tek treba da se realizuju.

Da li smatrate da za mlade u Srbiji i dalje postoji kvalitetna muzička scena koja ima šta da im ponudi?

T: Kako da ne. Svakako postoji dosta dobrih i odličnih novih bendova, ali lepota muzike je i u tome što nije neophodno slušati samo mlade i nove bendove već treba slušati i one starije, jer oni svakako nose mudrost i iskustvo.

Na kraju, šta fanovi mogu da očekuju u bliskoj budućnosti od S.A.R.S-a?

T: Mogu da očekuju mnoštvo koncerata, još nekoliko spotova za pesme sa aktuelnog albuma, veliki beogradski koncert i verovatno još nekoliko iznenađenja koja ne želim da otkrivam.

Razgovara: Tijana Papović

Sigurno si se umorio/la od novogodišnjih aktivnosti i želiš da odmoriš u svojoj sobi gledajući neki dobar film. Mingl ti preporučuje da odgledaš baš ove filmove!

Jingle all the way,1996

Howard Langston (Arnold Schwarzenegger), zbog čestog odsustvovanja od kuće odlučuje da svom sinu Džejmiju (Jake Lloyd) nabavi popularnu igračku „TurboMan“. Howard nije ni slutio da je potražnja ove igračke daleko nadmašila proizvodnju, ali on odlučno nastavlja potragu i suprotstavlja se svima koji mu stanu na put.

Ova porodična komedija namenjena je svim uzrastima, i može te nasmejati do suza!

A Christmas Carol, 2010

Škrtog Scroogea, tri duha će odvesti na neverovatno putovanje koje će mu otvoriti oči, i on će shvatiti pravi smisao Božića.

Božićna Priča (A Christmas Carol) je animirani film čiju priču potpisuje engleski pisac Charles Dickens.

A Christmas Horror Story (2015)

Ukoliko želiš da odgledaš dobar praznični horor, preporučujemo ti baš ovaj film, u režiji Grant Harvey-a, Steven Hoban-a i Brett Sullivan-a.

Uloge: William Shatner, George Buza, Rob Archer

U pitanju je omnibus horor film sastavljen od četiri priče (i jedna povezujuća) ali ukomponovan na nestandardan način, priče se ne prikazuju odvojeno već isprepletano. Film je veoma dinamičan i zbog brzih promena fokusa 99 min nećeš pomeriti pogled sa ekrana!

Holiday Affair (1949)

Romantična komedija, u režiji Dona Hartmana. Glumci: Robert Mitchum, Janet Leigh, Wendell Corey, Gordon Gebert, Griff Barnett…

Božićna romansa mlade udovice i prodavca koji je uz njenu pomoć zaposlen.

Office Christmas Party (2016)

Kada mu sestra doktorica, zapreti da će zatvoriti odelje u kom on radi, menadžer odlučuje da napravi božićnu žurku, ali ta žurka ubrzo izmiče kontroli…

Božićna komedija u režiji Josh Gordonaa i Will Specka. Uloge: T.J. Miller, Jason Bateman, Jennifer Aniston, Kate McKinnon, Olivia Munn, Courtney B. Vance….

Postoji još mnogo prazničnih filmova, koje možeš pogledati na internetu, ovo je samo naša preporuka. Sasvim smo sigurni da će tu negde naći i standardni Love Actually.

Autorka: Dunja Banjac

Fotografija je preuzeta odavde.

Magija je svuda oko nas. Ona se oseća u vazduhu - kada prolaziš kraj ukrašenih kafića (koji kao da se takmiče koji će imati  „lepši prozor do ulice“), kada se zapetljaš u postavljanju svećica i kićenja svoga doma, kada pomažeš baki u pravljenju kolača, kada započne maraton Sam u kući filmova, kada prošetaš ukrašenim trgom svoga grada ili pak kada užurbano kupuješ poklone za svoje najbliže. Taj čin i sam gest donose više od jednog samo završenog i obavljenog posla. Donose radost, sreću, osmeh; mere jačinu prijateljstva, odanosti i ljubavi. A ti i dalje stojiš i ne znaš šta da kupiš? Svakome je u jednom momentu potrebna čarobna vila Inspiracija, stoga ću ti to danas biti ja!

Kako kažu, poklonu se u zube ne gleda. No, da se ne lažemo, kao što sam već rekla, poklon je određeno merilo, po kome se mnoge stvari lako zaključuju, a verujem da je i tebi smor kada za rođendan ili bilo koji drugi praznik dobiješ neki „šklj“ poklon. Ja se uvek vodim onim – koliko daš, toliko će ti se i vratiti, ali i samim tim da, koliko dobiješ, toliko i određene stvari shvatiš. No, ovo je sada druga tema za neko drugo, buduće razmišljanje uz šoljicu čaja.

Kada dođe do kupovine poklona, svi smo ograničeni određenim sredstvom koje nam, nažalost, upravlja životom – novcem. No, ova pomalo tužna činjenica ne treba da nas sputava u spremanju iznenađenja. I jedna čokolada sa mašnicom i efektivnom porukom nekome može da promeni i ulepša dan (ipak je stvar koja obraduje svaku osobu na ovoj planeti čokolada).

Dakle, kada pričamo o „nisko budžetnim“ poklonima, predlažem ti da svoju osobu odvedeš na klizanje. Osmisli neku priču, pozovi je na čaj do grada, a potom promeni pravac do najbližeg klizališta!

Klizalište u Beogradu je postavljeno na Trgu Nikole Pašića, kao i na Tašmajdanu! Ulaz je besplatan, a koliko se sećam, iznajmljivanje klizaljki je 150 dinara (ili 0, ukoliko imaš svoje!).

Klizalište Ledena šuma u Novom Sadu, koje se nalazi u Dunavskom parku, je jedna magična manifestacija ovog magičnog grada, stoga ukoliko si u blizini, verujem da će ovo biti poklon ne samo tvojoj osobi, već i tebi samom/oj. Često pored klizališta možeš da pronađeš štandove koji prodaju tople napitke, pa i čaj, stoga imaš opravdanje da ste zapravo i otišli na čaj!

Ono što zaista nikada ne može da prođe kao „loš poklon“ jeste knjiga.

Pored Lagune, Vulkana i ostalih knjižara koje uvek imaju određene popuste, predlažem ti da posetiš knjižaru Papirna krila, koja ovaj decembar zaista nudi neverovatne popuste, a pritom je izbor knjiga fantastičan.

Takođe, knjižare često prodaju i CD-ove, raznorazne sitnice koje uz knjigu mogu sjajno da se ukombinuju. Mnogi i dalje „ne priznaju“ CD-ove, već skupljaju ploče, stoga pretraži svoje potkrovlje ili svrati do neke od malobrojnih prodavnica ploča i ne sumnjaj u kvalitet novogodišnjeg poklona za tu osobu.

Ja lično volim kada sklopim neki originalan poklon iz više delova. Obično su to sitnice koje me podsećaju na tu osobu, nešto što će njoj svakako biti korisno, ali i što će nju podsećati na mene. Tako često u te male (ili pak malo veće) kutije stavim neke „nebulozne“ sitnice, a tajnu šifru i povezanost između svih tih sitnica znamo samo moja osoba i ja. Tu se zapravo stvara magija. Tu se oseća čar prijateljstva, čar darivanja, čar one povezanosti koja se ne može kupiti niti veštački stvoriti.

Takođe, nikada ne možeš da pogrešiš ni sa kartom za bioskop, pozorište ili koncert! Sam čin odlaska na neki događaj zajedno garantuje mnoštvo novih uspomena i kvalitetno provedenog vremena.

Ako pak smatraš da si sve ideje istrošio/la, da su pokloni počeli da te „smaraju i zamaraju“, a opet želiš da učiniš nešto lepo, dobro, da izmamiš osmeh na nečije lice i toplinu oko srca, postoji jedna sjajna humanitarna akcija, koja je jedna od mnogih koje se organizuju u ovom periodu!

Naime, ako želiš da budeš nečiji Deda Mraz, brzo klikni ovde, pročitaj pisma koje svake godine deca iz Svratišta pišu Deda Mrazu, sa svojim željama, a na tebi je da izabereš baš ono kojem ćeš i te želje da ispuniš. Prošla te je jeza, je l' da? Tu tek vidimo koliko je zaista malo potrebno za nečiju sreću.

Znam da se ponavljam, no jedna rečenica opisuje ovaj period – it’s the most wonderful time of the year! Iskoristi ga na pravi način, budi srećan i shvati da je svaka nova godina, kao i svaki novi dan, jedan novi početak. Pokloni nekome izvinjenje za svoje greške, zagrljaj podrške, ruku u hladnom zimskom danu ili pak iskreni poljubac ljubavi. To radi cele godine, jer najbitnije je koga imamo oko sebe – ti ljudi su zapravo naš najveći i najvažniji poklon.

Autorka: Milana Veljko

Fotografija je preuzeta sa Favim.com

Idealna prilika da kažemo „ovo više ne može ovako, okrećem novi list“ je Nova godina i posle „sutra ću“, omiljeni dan za odluke.

I dok puni samopouzdanja odlučujemo o tome šta ćemo sve promeniti od prvog januara, kada se istog probudimo, shvatimo da su odluke donete dok smo bili: siti, besni, tužni, sa nepoloženim ispitom ili euforični. U tom trenutku se odlučuje naglo i sa ogromnim entuzijazmom, a kada dođe trenutak za sprovođenje u delo, obično odustanemo.

Kaže se da je Nova godina novi početak i iz tog razloga želimo da promenimo sebe, svoje navike i afinitete kako bismo u Novoj godini postali novi ljudi. Međutim, kada pet dana pred Novu godinu odlučimo da od prvog januara krećemo sa dijetom, obično se to ne sprovede jer od silnih praznika, ića i pića ne možemo baš da pokažemo karakter, pa strpljivo sačekamo da sve to prođe i onda donesemo novu odluku. Ili, posle ne baš uspešne akademske godine, prosečan student ustane jednog jutra pun entuzijazma i kaže da će u januaru položiti sve zaostale ispite, vredno učiti i raditi. I dok se okrene, već je počeo januarski rok a on od ispita koji bi trebalo da bude položen ima samo potpis sa vežbi i neko minimalno znanje, na primer, trećinu knjige. Ali, kako to uvek biva, ako nije „od Nove godine“ onda je „od sutra“.

Tu su još i odluke poput „prestaću da se nerviram, prestaću da jedem slatkiše (što je jedan deo one dijetalne odluke), prestaću da konzumiram cigarete, počeću da čitam više knjiga, počeću da vežbam, prestaću da trošim novac na gluposti“ i tako u nedogled. Ovakva vrsta planiranja bi trebalo da nam daje motivaciju za napredovanjem i da nam omogući da se fokusiramo na stvari za koje mislimo da su nam bitne, da bismo na taj način uspostavili kontrolu nad svojim životom. Ovo kažu psiholozi koji često govore na temu novogodišnjih odluka i definišu ih kao želju za kontrolisanjem sopstvenog karaktera. Dakle, kada odlučite da smršate sledeće godine, imajte na umu da na taj način jačate sebe i koliko god neke od odluka zvučale smešno, njihovo sprovođenje u delo zaista jača čoveka i njegovu ličnost, jer tada stiče utisak da može da ostvari sve svoje ciljeve iako je ostvario neku bezazlenu novogodišnju odluku.

S obzirom na to da nam internet služi za mnoge korisne stvari, tamo možemo videti kako se ljudi pridržavaju svojih novogodišnjih odluka. Jedan od saveta je da se one obavezno zapisuju. Dakle, zapisati na lepljivi papirić svoj cilj za narednu godinu i zalepiti na vidno mesto. Trenutak precrtavanja ostvarenog je jedan od najboljih trenutaka u životu. Konačno ste uspeli da ostvarite ono što ste želeli i samim tim možete dalje napredovati i ostvarivati druge ciljeve. Zatim, želje moraju biti realne. Ako ustanete jednog jutra i kao odluka se pojavi nešto za šta i sami znate da je nemoguće, razočarenje je ogromno pa se lako izgubi volja za ostvarivanjem onoga što je realnije.

Na kraju, tu je jasan, zacrtan plan ostvarivanja ovih odluka, što je povezano sa njihovom ostvarivošću i pravljenjem malih podsetnika. Sve važne odluke u životu podrazumevaju planiranje jer se spontano sprovođenje istih retko ostvaruje i tada najlakše odustanemo. Iako u toku razgovora sa prijateljima i porodicom novodišnje odluke zvuče smešno i kao još jedna u nizu stvari koje zabavljaju one koji vas okružuju, moramo se složiti sa psiholozima koji kažu da su novogodišnje odluke jedan od najboljih načina da testiramo sebe i svoju sposobnost za promene.

Iz ličnog iskustva znam da odluku nećete sprovesti u delo ako ste u tom trenutku bili u nekom posebnom stanju koje vas je nateralo da o tome mislite. Najbolje je hladne glave odlučivati i razmišljati o zacrtanim ciljevima.

Bez obzira da li se nekome tvoje novogodišnje odluke dopadaju ili ne, one moraju biti samo tvoje. 

Autorka: Kristina Milošević

Novogodišnje odluke je lako napraviti, ali je veoma teško održati ih. O tome govori i podatak da oko 45% amerikanaca donose novogodišnje odluke, dok ih samo 8 % zaista i realizuje.

Objašnjenje ovog fenomena može se naći u „kulturnoj prokrastinaciji“, što bi značilo da smo mi kao ljudi kulturno usmereni da odlažemo svoje odluke tako što ćemo ih planirati za neki budući trenutak, a nećemo se odmah baciti na ispunjavanje istih. Baš je to ono što predstavlja prokrastinaciju, raskorak između namera i akcije.

Prokrastinacija jeste namerno odlaganje neke aktivnosti, iako znamo da će to samo pogoršati situaciju. To je strategija prevazilaženja problema koja se oslanja na emocije. Mi želimo da se osećamo dobro, što se i događa kada odlažemo neku ne tako prijatnu aktivnost. Eto zašto se ovo tako lepo uklapa u priču o novogodišnjim odlukama.

Nešto za šta do sada verovatno nisi čuo/la jeste reč akrasija (akrasia). Ona predstavlja jednu paradoksalnu situaciju u kojoj ti želiš da uradiš nešto dobro i korisno, ali ne uspevaš u tome. To se događa zato što rezultate svojih napora ne možeš da vidiš odmah i iz tog razloga odlažeš i samo započinjanje neke aktivnosti. Malo lepše rečeno, ti prokrastiniraš!

Glavni problem novogodišnjih odluka jeste činjenica da retko koja uz sebe ima i neki način i plan dolaženja do cilja. Te odluke su najčešće puke namere koje su veoma nejasno definisane. Ova prepreka može se lako rešiti ako koristiš S.M.A.R.T. (specifično, merljivo, dostižno, realistično i vremenski ograničeno) tehniku tokom donošenja svojih odluka.

Ova tehnika pomoći će ti da prevaziđeš još jednu prepreku na putu, a to je postavljanje nerealističnih ciljeva. Shvati da ne možeš da dobiješ sve i odmah. Zanimljiv fenomen koji se vezuje za ovaj problem jeste sindrom „lažne nade“ . To je ono što se događa čak i kada počinješ da učiš i imaš potpuno nerealna očekivanja o tome koliko ti zaista treba vremena. Ovo je čest razlog odustajanja od zacrtanih ciljeva.

Pomeri se od nekih širokih ciljeva i nađi specifične. Nemoj se fokusirati na krajnji cilj, već na konkretne korake ka ostvarenju. Počni polako i postepeno gradi svoj put ka uspehu. Odabir malih ciljeva umesto onih preširokih naziva se još i samo-guranje (self-nudging).

Još jedna velika istina jeste da je veoma teško istrajati, ako za neku odluku ne postoji baš, baš jak razlog. Zato dobro razmisli zašto baš to želiš da postigneš. Ne možeš promeniti svoje navike ako ne promeniš način na koji razmišljaš. Sve dolazi iz glave! Ljudi svoje ciljeve obično uokvire na veoma negativan način, tako što se fokusiraju na ono što ne vole kod sebe. Na taj način negativne emocije utiču na tvoju motivaciju za uspehom. Sledeći put, umesto želje da prestaneš da jedeš brzu hranu, odluči da počneš da se hraniš zdravije i polako ćeš izgraditi jedan optimističan pogled na svoje ciljeve.

Veoma je bitno da u startu uočiš sve prepreke na koje bi mogao/la da naiđeš na svom putu, kao i ljude koji će biti tvoj sistem podrške i sa kojima ćeš moći da deliš svoje uspone i padove. Moraš znati i to da ne može svaki plan uvek da bude uspešan. Budi pametniji i na vreme osmisli neki Plan B koji ćeš odmah moći da primeniš ako prethodni plan propadne. Pored mnogih spoljašnjih uticaja koji ti mogu pomagati ili ometati te, zapamti da si samo ti odgovoran za svoje postupke. Uzmi stvar u svoje ruke i ponašaj se disciplinovano, jer tvoji ciljevi predstavljaju ono što je pozitivno za tebe i sigurno je da želiš i da ostvariš iste!

Metod koji se pokazao kao veoma uspešan i popularan u poslednjih par godina u oblasti psihologije jeste efekat pitanja na ponašanje (question-behavior effect). To bi značio da samo postavljanje pitanja o postizanju nekog cilja ima velikog uticaja na njihovo ponašanje u budućnosti. Na osnovu ovoga mogu ti dati savet za narednu godinu, a to je da, umesto naredbe, sebi postaviš pitanje – „Da li ću vežbati?“.

Neki od predloga novogodišnjih odluka koje će te načiniti boljom osobom jesu sledeće:

• Zasadi bar jedno drvo;
• Budi bolji prema ljudima koji su to zaista zaslužili;
• Provedi dan bez kupovine proizvoda koji su od plastike ili imaju plastičnu ambalažu;
• Budi bolji prema sebi, zaslužio/la si.

Da bi jedna odluka opstajala veoma je bitno da budeš spreman/a da kreneš iznova, opet i opet.

 Spremi se za gomilu negativnih emocija, ali se naoružaj i saosećanjem i opraštanjem za samog/u sebe. Uspeh bez neuspeha ne može da postoji, kao ni rast i razvoj. Zato prihvati svoje promašaje i napreduj zajedno sa njima, jer ti oni pokazuju pravi put.

Autorka: Ana Ivanov

Fotografija preuzeta odavde.

Peaky Blinders je britanska TV serija Stiven Najta rađena za BBC kanal.

Radnja se dešava u siromašnom predgrađu Birmingema, nedavno posle Prvog svetskog rata. Porodica Šelbi vodi glavnu reč u Birmingemu, tj. bandu koja se zove Peaky Blinders. Taj porodični biznis čine tri brata i njihova tetka Poli. Glava porodice je Tomas Šelbi, srednji brat čiju ulogu uzima Kilijan Merfi (Cillian Murphy). Staložen i naizgled bezdušan, Tomas komanduje braći i ostatku bande u reketiranju, nameštenim konjskim trkama i pljačkama. Rame uz rame sa Tomijem je tetka Poli, žena zmaj koja samo izgleda kao da je bezopasna, njenu ulogu preuzima Helen Makrori.

Ono što je posebno interesantno, jeste činjenica da iako pričamo o ozbiljnim kriminalnim delima, na neki način, zavolite sve članove ove bande.

Ali gde je kriminal tu mora biti i neki pandur, zar ne? Samim tim u grad dolazi inspektor Kembel, koga tumači Sem Nil (Sam Neill), poslat u Birmingem da očisti zločin i prljavštinu sa ulica.

Trenutno su izbačene tri sezone i željno iščekujem sledeće dve koje su u planu. Prva sezona je imala premijeru pre čak tri godine, a treća sezona je prikazana ove godine. Sezone su kratke, svaka se sastoji od 6 epizoda koje traju po sat vremena. Dakle, ako imaš naviku da gledaš serije jednu za drugom, lako ćeš nadoknaditi sve dok se ne pojavi 4. sezona.

Najinteresantnije od svega je sto su Peaky Blindersi zaista postojali tih godina, a Stiven i ekipa su to verodostojno prikazali. Od genijalnih kostima, preko jezivo dobrih scena tuča, pa sve do sjajno uklopljene muzike Nik Kejva i Džek Vajta uz još par odličnih bendova. Ako tvoj želudac dobro podnosi krvave scene i ako si fan krimi drama, ova serija je definitivno za tebe.

Serija se trenutno emituje vikendom od 22 h na RTS 2, a kod nas je prevedena kao Birmingemska banda.

Ako te nisam ubedila ovom preporukom, poslušaj soundtrack ove serije, i/ili pogledaj trejler, videćeš zašto je ovo moja današnja preporuka.

Autorka: Teodora Janković

Fotografija je preuzeta odavde.

Počela je novogodišnja euforija. Šarenilo grada ide u beskonačnost. Zimski karneval ne prestaje. Dok traje praznična melodija po ulicama, gužva sve više raste. A ekrani? Mogu li oni da ponude nešto novogodišnje, zanimljivo, raznobojno? Ono bar nekoliko epizoda dobrog raspoloženja, iščekivanja, humora ili napetosti.

Stranger things

Život četiri dječaka odvija se na sasvim običan način prepun dječjih nestašluka i briga, sve dok se jednom ne desi ono ali koje pravi prekretnicu u seriji pojačavajući i njenu dinamiku: Jedan od dječaka misteriozno nestaje, čitav grad je mobilisan i u panici traži nestalog. Stvari postaju još čudnije kada se pojavljuje djevojčica nevjerovatne snage, obrijana do glave u prljavoj bolničkoj spavaćici. Da bi se našao dječak potrebno je razotkriti tajnu koju krije djevojčica 11 (ona nema ime već je broj jedanaest), jer ona jedino može da pomogne u rješavanju misterije. Veoma mali broj epizoda, radnja se brzo razvija, apsolutna dinamika i mnogo iščekivanja.

Orphan Black

Još uvijek u domenu fantastike, zašto da ne, jer šta ako jednom ta fantastika postane stvarnost. O tome kazuje glavni lik – Sara siroče sa ulice koja svjedoči samoubistvu žene koja identično izgleda kao ona. Sara uzima njen identitet, te uz pomoć njenog novca želi da riješi svoje probleme. Ali – šta je serija bez tog ali – problem nastaje kada Sara sazna da su one klonovi i da ih postoji još mnogo identičnih. Tada Sara kreće u potragu za odgovorima na brojna pitanja, gdje, umjesto odgovora, ponovo nailazi na bezbroj drugih pitanja (ko je njihov tvorac, koja je funkcija klonova, kakve anomalije ima svaki klon i sl.) ali istovremeno Sara ulazi u borbu za život i borbu protiv ubice  koji ih ubija jednu za drugom.

The Big Bang Theory 

Da li je uopšte potrebno kazati za ovu seriju bilo šta? U njoj ne postoji ono ali već samo zašto da ne komedija je, sve je dopušteno, ismijavanje svih nivoa istinski, šeretski bez ikakvog izvinjenja. Leonard i Šeldon genijalni fizičari koji apsolutno razumiju kako funkcioniše univerzum, međutim to im ne pomaže kada treba da razgovaraju sa stvarnošću u kojoj žive, a naročito sa djevojkama. Njihova komšinica Peni je daleko od širokog univerzuma čvrsto uokvirena u svakodnevnicu. Da li onda takve različitosti uspijevaju da opstanu kroz 10 sezona?

Toradora!

Šta je život bez anima ili bar jedne, naročito ako je pomalo sladunjava i kazuje o odrastanju, gdje je identifikacija sa likovima neizbježna. Nisu svi tako savršenog fizičkog izgleda, savršenog ponašanja i ne postoje savršeni porodični odnosi. To je Toradora i još malo više od toga – mnogo humorističkih scena. Takasu bi bio sasvim običan srednjoškolac da fizički ne izgleda opasno i pritom da ne podsjeća na delikventa. On je zapravo sve samo to nije. Njegov prijatelj Kitamura je jedini koji ga razumije u kojeg je zaljubljena Aisaka Taiga (sitna, prgava djevojka). Takasu je zaljubljen u njenu prijateljicu Kušiedom Minori. Takasu i Aisaka Taiga sklapaju dogovor da pomognu jedno drugome oko zaljubljivanja, ali izgleda da svaki put sve dođe suprotno.

Uživaj! Ekran zna da bude zanimljiv, ako to želiš!

Autorka: Kristina Topić

Fotografija preuzeta odavde.