Ukoliko si ljubitelj igrica, sigurno si čuo/la za "Escape-room", ali možda ne znaš kakva je to tačno igra. Mingl ti otkriva kako je to nastala ova igra, gde, kakva su pravila i sve što je potrebno kako bi mogao/la i sam/a da odlučiš da li želiš da učestvuješ.

Ecape-room je igra koja se igra uživo (real life), nastala je 2006. godine u SAD, nakon toga ove sobe za igru otvorene su u Aziji i Evropi. Budimpešta se smatra prestonicom ove igre zato što ima preko 300 Escape-roomova.

Ova igra će vas na 60 min odvesti u svet misterije, zagonetki i tajnih kodova, a igra se u timu od 2 do 15 učesnika, i osnovni cilj je pronaći izlaz. Ove sobe su tematske i ima raznih, neke od njih su: bomba, voodoo, egipat, vampiri, biblioteka.. svaka od njih ima svoje tajne i sve što je u sobi može biti deo igre ili neki trag.

Za ovu igru nema tačno određen uzrast što znači da mogu učestvovati i deca, ali se preporučuje da to onda bude mešana grupa (bar dvoje odraslih), kako bi uspeli da zadatak reše na vreme. U slučaju da neko od igrača mora hitno da izađe, postoji tzv panik dugme, kojim se mogu otvoriti vrata i pre isteka vremena.

Ove sobe možeš pronaći u Beogradu i Novom Sadu, postoji oko 6 kompanija koje imaju i po nekoliko soba. Ovo su sobe koje možeš pronaći u Beogradu:

-Teslin genijalni um: Uđite duboko u um Nikole Tesle i izgubite se u genijalnom i čudesnom svetu koji je stvorio. Tesla vas izaziva!

-Titova tajna: Vratite se u prošlost i zakoračite u Titov salon kako biste otkrili njegovu tajnu i pobegli.

-Mamurluk: Zatvoren/a si sa svojim prijateljima u hotelskoj sobi sa užasnim mamurlukom, treba da saznaš šta se prošle noći dogodilo kako bi uspeli da izađete.

Takođe, postoje još i: „Zatvor“, „Koma“, „Horor filmovi“, „Robin Hood“ i dr.

Cena ove igre u Srbiji je oko 4000 dinara za ceo tim.

Ukoliko odlučiš da se prijaviš sa svojim timom, Mingl ti želi mnogo sreće!

Autorka: Dunja Banjac

Fotografija je preuzeta odavde.

Kada bi te neko pitao, šta je starije – kokoška ili jaje, šta bi mu odgovorio/la? Ja se lično svaki put nađem zbunjena i izgubljena kada mi na isto pitanje traže odgovor. Isto tako, nisam znala odgovor na pitanje koje mi lično nikada nije ni palo na pamet! One koje opstaju zbog magije, koja se pamti i pripoveda još od „pamtiveka“, čiji su likovi večni i tipični – dobro i zlo, smrt i večnost, zmajevi, ale i aždaje, gde svi žive srećno do kraja života... kada su zapravo nastale i čije su?

Nekada davno... baš davno, nastala je prva bajka. Tačan datum, dan, godina, ne zna se, niti će se ikada i znati. Akademici su proučavali priče i pričice, sa obe strane hemisfere, i pritom su u toku marljivog traženja i kopanja, naišli na neke praistorijske korene – otkrili su da su neke priče starije od „najranijih“ književnih zapisa. Jedna od njih datira još iz bronzanog doba, dok se generalno mislilo da bajke datiraju iz 16. i 17. veka. Nastanak nekih beležimo još od kada su se istočni i zapadni indoevropski jezici razdvojili, a priča o Lepotici i zveri stara je 4000 godina, iako je zapisana tek u 17. i 18. veku („tale as old as time“). Smatra se da su napisane praindoevropskim jezikom, mnogo pre nego što su postojali engleski, francuski i italijanski. Braća Grim su u 19. veku zaključili da sve verzije bajki koje su oni objavljivali – Crvenkapu, Ivicu i Maricu, Pepeljugu i Snežanu, zapravo vodile poreklo u zajednjačkoj kulturnoj istoriji, koja datira rođenju indoevropske porodice jezika. Naime, sve one su preživele, a da pritom nisu bile zapisivane. Prenošene su usmenim putem, što je poprilično izuzetna stvar, a da se pritom nisu predale prolaznosti vremena i uticaju vremenskih epoha. Naravno, svaka od njih je u većoj ili manjoj meri pretrpela određenu izmenu, dopunu, ali, na kraju krajeva, veliki broj njih je prisutan dan-danas.

Zanimljivo je spomenuti da bajka zvana „The Smith And The Devil“, u kojoj kovač prodaje svoju dušu u paktu sa đavolom, radi sticanja natprirodnih sposobnosti, seže 6000 godina unazad, čak i do bronzanog doba. Studija pokazuje da ova bajka potiče iz praindoevropskog društva, kada je metalurgija postojala i kada postoje arheološki i genetski dokazi o masovnoj teritorijalnoj ekspanziji nomadskih plemena iz pontskih stepa (severna obala Crnog mora), 5000 do 6000 godina pre. Međutim, neki stručnjaci pokušavaju da opovrgnu ovu tvrdnju, smatrajući da je  praindoevropski vokabular bio ograničen i da reč „smith“ možda nije ni postojala.

Kada su braća Grim objavili prvo izdanje zbirke bajki, nisu smatrali da će iste naići na veliki odaziv i da će privući široku čitalačku publiku. Svako naredno izdanje zbirke trpelo je određene izmene, kako zbog toga što priče nisu bile primerene deci, tako i zbog toga što su „majčinstvo smatrali svetinjom” -  smatrali su da bajke odražavaju društvene prilike i vreme u kome su živeli. Primer toga je ljubomora između mlade maćehe i poćerke, jer su u 18. i 19. veku mnoge žene umirale na porođaju, a očevi su se često ponovo ženili mlađim ženama, po godinama bliskim njihovoj najstarijoj ćerki.

Međutim, neke verzije bajki ti sigurno nisu poznate. Verzija Uspavane lepotice iz 1634. godine, ne govori o tome kako se princeza ubola na vreteno, već kako joj se delić lana zaglavljuje ispod nokta i ona zbog toga umre. Njen otac, koji je očajan i ne može da se pomiri sa činjenicom da je umrla, polaže njeno telo na krevet u jednom od svojih imanja, na koje kasnije nailazi kralj, i pošto ne može da je probudi, siluje je dok je ona u nesvesti. I dalje nesvesna, ona rađa dvoje dece, od kojih joj jedno isisava lan ispod nokta, a ona se budi. Ova, da je tako nazovem, „bajka“, ima tipičan srećan kraj - kralj koji ju je silovao spaljuje svoju ženu, da bi mogao da bude sa princezom.

U verziji Pepeljuge, Perault je mnogo „darežljiviji“ od braće Grim – dve zavidne polusestre se nakon Pepeljugine udaje za princa, udaju za članove dvora. Sa druge strane, kod braće Grim, polusestre ne samo da seku delove stopala da bi im ista stala u staklenu cipelicu, nego im na kraju i golubovi izvade oči.

U originalnoj verziji braće Grim iz 1812. godine, zla kraljica je zapravo Snežanina majka, a ne maćeha. Dizni je izostavio činjenicu da kraljica šalje svoje lovce da izvade i donesu Snežaninu jetru i pluća, koje je ona nameravala da pojede. Najzanimljivija i najznačajnija je kazna koju su braća Grim osmislila za kraljicu – kada se ona pojavila na Snežaninom venčanju, ne znajući da je njeno, morala je da obuje užarene cipele od gvožđa i da pritom u njima pleše, za kaznu.

Zlatokosa je, po verziji braće Grim, mnogo puta pomagala princu da se popne do njenog tornja uz pomoć njene kose, zbog čega je ostala trudna. Kada se požalila da joj je odeća pretesna, zla čuvarka joj je odsekla kosu i poslala je daleko, bez novca, hrane, da prosjači. Princa je namamila i gurnula ga kroz prozor, no on se dočekao na trnovito žbunje koje mu je, na njegovu nesreću, izbilo oči.

Bajke svima treba da ostanu u najlepšem sećanju, asocirajući nas na najbezbrižniji period naših života – na detinjstvo. Iako su one u svom osnovnom obliku dosta modifikovane i izmenjene od današnjih, one su nas naučile da razlikujemo dobro od zla, ispravno od pogrešnog i ono najbitnije – da verujemo da su čuda moguća i da dobro uvek pobeđuje.

Autorka: Milana Veljko

Fotografija je preuzeta odavde.

Prvi put objavljen 1968. godine, ovaj roman je početak trilogije koja sadrži romane:

1. Haulov pokretni zamak (Howl's Moving Castle, 1968);
2. Zamak u vazduhu (Castle in the Air, 1990);
3. Kuća mnogo puteva (House of Many Ways, 2008).

Autorka ove trilogije, kao i mnogih drugih serijala i romana, je Dijana Vin Džouns, mada nije mnogo poznata, jer je pisala u vreme kada se tematika njenih knjiga nije preterano cenila. Osim toga, prva od tri knjige je animirana od strane majstora svog zanata, Hajaoa Mijazakija, japanskog animatora i jednog od tvoraca Džibli studija.

Knjiga počinje kratkim opisom zemlje i nekih njenih verovanja koja su važna za radnju, a zatim i opisuje glavnu junakinju, mladu Sofi Hater, zajedno sa njenim sestrama i maćehom (koja začudo nije zla). Govori o njihovim prilikama, o smrti njihovog oca, kao i o maćehinoj zabrinutosti sa svoje kćeri. Ona dve mlađe sestre šalje na šegrtovanje, jednu kod veštice, a drugu u pekaru. Treća, Sofi, ostaje u njihovoj prodavnici ženskih šešira i tamo čami.

Dok tako živi, iz dana u dan praveći šešire, ona razgovara s njima i svojim rečima im daje moći. Ona sama nije svesna toga, i kroz ceo roman grdi sebe što je bez ikakvog talenta. Ipak, jednog dana u njenu prodavnicu, sad poznatu po svojim izuzetnim šeširima, dolazi opaka veštica, koja baca kletvu na Sofi. Ne znajući šta da radi, ona kreće na putovanje. Tako sreće Kalcifera, demona vatre, Haula (čije je pravo ime Howl, što bi se moglo prevesti kao arlauk, jauk, urlik, što bi bilo zanimljivo, a i dosta dobro ga opisuje kroz roman) i njegov pokretni zamak, drugi svet, kao i mnoge druge stvari kojima u početku ne može da se nađe svrha, dok jednog trenutka, naša draga autorka sve to ne sklopi u savršen rasplet, vredan divljenja.

Ovaj roman opisuje drugi svet kakav današnja deca mogu samo da zamisle ili sanjaju, ako uopšte saznaju za njega. Taj svet prepun je magije, veštica, veštaca, demona, kletvi i čarolija, kao i  vragolija, mada sve to je samo delić onoga što je počivalo u autorkinom umu, još više zbog toga što se ta knjiga i njena priča nastavljaju u druga dva romana, i daju bolju sliku mogućnosti.

Dok sam čitala, ponovo i ponovo sam se oduševljavala. Nisam mogla da prestanem da se divim domišljatosti junakinje, njenoj upornosti, kao ni Haulovoj i Kalciferovoj tvrdoglavosti, a tek Kalciferovom poreklu!

Druga važna tema je adaptacija ovog romana, animirani film Mijazakija pod istim imenom. Izašao je 2004. godine i u roku od nekoliko nedelja oduševio čitav Japan, a ubrzo i ostatak sveta.

Sofi je prikazana u svem svom sjaju, dok su Haula predstavili malo, rekla bih, idealnijeg nego što jeste, posuli ga šećerom. Ipak, nemam ništa protiv, jer sa tim izmenama, kakve god bile, Mijazakijevo delo je izvanredno odrađeno. Obraćali su pažnju i na najmanje detalje i svime time uneli život i emocije na lica likova, koji su do tad bili samo misli u glavama čitalaca.

Kraj je sličan, ali tok događaja do kraja su bili Mijazakijeva ideja sa nekoliko manjih začkoljica i vragolija iz originalnog romana. Naravno, i roman i film se završavaju lepo i u istoj atmosferi, ali sa potpuno različitom porukom.

Iskreno vam preporučujem da pogledate film i pročitate knjigu. Ako ste ljubitelji fantazije, sumnjam da ćete se razočarati!

In the land of Ingary, where such things as seven-league boots

and cloaks of invisibility really exist, it is quite a misfortune to be

born the eldest of three. Everyone knows you are the one who

will fail first, and worst, if the three of you set out to seek your

fortunes. – početak knjige.

Autorka: Marija Jović

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Upozorenje: Ne čitati ako nikada niste gledali seriju. U tom slučaju, pročitaj ovaj tekst, možda ti se svidi.

Svaki pravi fan serije koja se iščekuje cele godine vešto je naučio da izbegava tekstove u kojima se navode dešavanja iz predstojeće sezone. Melisandra reče ’’the night is dark and full of terrors’’, a i internet je tako mračan i prepun spojlera, stoga nećemo ovim tekstom plašiti fanove već ćemo se osvrnuti na prošlu sezonu i na to šta bismo voleli da se u predstojećoj dogodi.

Šesta sezona završila se smrću Remzija Boltona, svi smo bili jako srećni zbog toga jer je dobio ono što je zaslužio. Džon Snou postaje Kralj na Severu, saznajemo konačno ko je njegova majka - Lijena Stark, sestra Neda Starka, koju je navodno oteo Regar Targerijan (R+L=J). U šestoj sezoni vidimo Lijenu Stark koja moli Neda da joj obeća da će čuvati bebu (Džona), tako da na osnovu toga ne saznajemo da li je Regar Džonov otac, kao ni to da li je on oteo Lijenu ili su bili ljubavnici pa je on nju sakrivao jer je bila verenica Roberta Barateona. Sve što smo u seriji saznali je da Robert mrzi Targerijane i da želi da ubije svakog koji je ostao u životu, da je Ned Stark dugo Džona predstavljao svojim detetom a sve to jer je obećao sestri da će ga čuvati. Bilo bi lepo da u sedmoj sezoni dobijemo objašnjenje ovih komplikovanih odnosa i vidimo Regara Targerijana i njegov prvi susret sa Lijenom Stark.

Pošto je Džon Snou sada postao Kralj na Severu, nikako ne sme da mu se dogodi da pođe stopama svog brata Roba koji je zaboravio na svoju titulu i odlučio da oženi pogrešnu ženu pa je za to platio glavom. Međutim, videli smo do sada da je Džon satkan od lojalnosti i da nije jedan od onih koji su spremni sve da žrtvuju zbog ljubavi, tako da se od njega verovatno mogu očekivati velike stvari. Naravno, svi bismo želeli da otkrije tajnu formulu za uništavanje Belih hodača kao i da konačno porazi Sersei. Međutim, možda bi nekako bilo bolje da je porazi Arja, s obzirom na to da je ubila nekolicinu sa svog čuvenog spiska koji je i održavao u životu.

Ono što se sigurno zna jeste da je Deneris krenula ka Vesterosu. U suštini, ona će na isti i stići, ali koja će biti njena uloga još uvek se ne zna. Ako krene stopama svog oca, kralja Erisa iliti Ludog kralja, zasigurno će spaliti skoro čitav Vesteros jer su joj, u suštini, svi neprijatelji. Ali, ne bi bilo loše da ona bude malo mudrija pa da svoje zmajeve iskoristi na neki pametniji način. Dosta dugo se nagađalo da će njeni zmajevi možda da spale Bele hodače i da tako zaštite Vesteros bar jednim delom. Međutim, jedna jako bitna stvar je da Bele hodače ne uništava vatra, već samo zmajstaklo. Vatra može da uništi samo takozvane Utvare, odnosno mrtve ljude i životinje koje su ponovo oživeli Beli hodači, tako da verovatno Denerisini zmajevi neće imati neku veliku ulogu u njihovom uništenju. Ili hoće, jer Bele hodače uništava mac od valirijskog čelika koji je „preliven“ divljom vatrom ili vatrom zmajeva? Isto tako, pojavila su se pitanja na koja se ne mogu dati odgovori, ili bar ne još uvek. Naime, da li su fanovi kuće Stark previše subjektivni, ili se čini da Noćni kralj dosta vremena posvećuje Brenu i Džonu? Iako izgleda da su oni na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, povremeno izgleda kao da Noćni kralj ima neke nerazjašnjene odnose sa njima. U suštini, o Belim hodačima jako malo znamo, sem toga kako su nastali. S obzirom na to da se Beli hodači okreću protiv Dece šume, svojih tvoraca, ne bi bilo loše i da saznamo zašto su oni u sukobu i kako je do toga došlo.

Glavno pitanje je – ko će zauzeti Gvozdeni presto? Da li će na prestolu ostati Sersei ili će Deneris uspeti da ostvari ono zbog čega je krenula ka Vesterosu? Takođe, bitno je da saznamo – gde je Džendri, sin kralja Roberta, koga je ser Davos spasao od spaljivanja i žrtvovanja Gospodaru svetlosti? On je jedini zakoniti naslednik prestola pa bi bilo lepo videti kakvu će on ulogu imati i borbi za presto.

Postoji mnogo teorija koje bi se mogle ostvariti u sedmoj sezoni. Ako smo išta naučili iz ove serije to je da ništa nije onako kako izgleda i da se definitivno neće dogoditi ono što mi želimo. Sigurno je samo to da će nas ova sezona iznenaditi, a kako – saznaćemo uskoro. Do tada obnovite gradivo i nadajte se najboljem.

’’Fear cuts deeper than swords’’.

Autorka: Kristina Milošević

Fotografija je preuzeta odavde.

Džibli studio je japanska kompanija koja se specijalizuje u japanskoj animaciji, zajedno sa reklamama i jednim jedinim igranim filmom. Ova kompanija trenutno se nalazi u Koganeu, Tokiju, i osnovana je pre trideset dve godine, 1985. petnaestog juna, posle uspeha njihovog prvog animiranog filma Nausicaä of the Valley of the Wind (1984). Osnivači su Hajao Mijazaki, Tokio Suzuki, Isao Takahata i Jasujoši Tokuma.

Studio ime duguje Hajau Mijazakiju, koji ga je tako krstio, davši mu značenje ,,vetra koji će uvesti novu epohu u anime industriju'', sa prvobitnim značenjem reči ghibli ,,vruć pustinjski vetar''. Dok Italijani ovu reč izgovaraju GIBLI, mi DŽIBLI, Japanci je izgovaraju sa Đ.

Logo im je Totoro iz njihovog filma My Neighbour Totoro.

Tokom godina, ova kompanija je proizvela mnogo remek-dela, od Princess Mononoke do Spirited Away, svaki sa posebnom porukom i poukom koju su njihovi producenti, uglavnom Hajao Mijazaki i Isao Takahata, iskusili u svom životu. Sam Mijazaki objavio je da u svakom filmu koji stvori ostavi deo svoje duše i zbog toga svaki od njih mu je i više nego poseban. Osim ove izjave, Hajao je izjavio nekoliko kontroverzalnih stvari koje i više nego opisuju njegovu ličnost, pesimističku. Po njemu, jedina nada ovog sveta su deca, i zbog toga on ove filmove stvara sa velikim žarom da bi podučio decu moralu i dobroti, koja je danas retka. Deca su revolucija.

Osoba odgovorna za većinu muzičkih tema ovih filmova je Džo Hisaiši koji je znan po temperamentalnim i često vrckavim melodijama koje greju dušu svojom lepotom.

Ovaj studio je kroz godine osvojio mnogo nagrada, dok nema slučaja gde svaki film nije osvojio barem dve nagrade. Samo Spirited Away osvojio je trideset četiri nagrade i tri nominacije, od nagrade za najbolju pesmu, traku, najbolji animirani film, najbolji film itd. Howl's Moving Castle je osvojio devet nagrada, jedno drugo mesto i dve nominacije. Grave of the Fireflies, iako veliko ostvarenje, osvojio je samo tri nagrade. Porco Rosso je takođe osvojio tri nagrade.

Svaki od ovih filmova je delo za sebe i zbog toga je možda pogrešno ocenjivati ih i upoređivati, jer svaki od njih želi da prikaže nešto posebno. Dok svi filmovi imaju gorko sladak kraj, neki čak i granično tragičan i slični su po svojoj animaciji, svaki odiše atmosferom specifičnom za njega i sposobni su uvući gledaoca u svoj svet, a potom ostaviti veliki utisak na njega, menjajući neka gledišta, ili ih toliko preobličavajući da više nemaju smisla.

Danas, Džibli studio je mnogo proširio svoju delatnost i osim animiranih dugačkih filmova, prave reklame, kratke spotove i animaciju (koja nije nekvalitetna) i kratke filmove. O ovim ljudima postoje dva dokumentarca koji ih opisuju u detalje.

Neke od zanimljivosti vezanih za Džibli studio su:

1. Broj muškog i ženskog osoblja je skoro jednak (radi oko 400 ljudi);
2. Svake subote je Dan masaže, kada umorni animatori dobijaju masažu koliko god im srce zaželi;
3. U filmu Laputa: Castle in the Air, pozajmljivajući ime Laputa iz Guliverovih putovanja, moguće je da su se prevarili, jer postoji mogućnost da je Svift namerno uzeo reč ,la puta' iz španskog, koja znači, veoma žalosno, kurva.
4. U istom filmu, u jednoj od finalnih scena, magična reč kojom deca obaraju zamak je ,bariș' što na turskom znači mir, što je dosta ironično;
5. Porco Rosso je u početku bio film za biznismene koji su putovali, želeći da opuste umorne ljude. Ipak, ovo je bilo teško, delom zbog toga što se rat odigravao u oblasti opisanoj u filmu u isto vreme kad je Porco Rosso pušten.

Dan danas, Hajao Mijazaki radi u ovoj kompaniji, iako već godinama tvrdi da će se povući i redovno to objavljuje u medijima. Njegov sin je u istoj kompaniji, ali ne vidi svoju budućnost u njoj. Neki od radnika su se odvojili i osnovali sopstvenu kompaniju koja je već dosta poznata.

Ništa nije sigurno o budućnosti ove kompanije, ne samo zbog toga što je ona pokrenula celu industriju i zbog čega se smatra da kad ona (tj. Hajao Mijazaki) nestane sa scene, cela industrija animea će propasti, već i zbog publike koja ovo odbija kao detinjasto, iako sigurno ima više značenja od mnogo filmova koje je ta ista publika odgledala za svoga veka.

Autorka: Marija Jović

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

1895. na dan 28. decembra u Parizu, publika koja je panično bežala od voza sa platna braće Limijer, zapravo je prisustvovala rađanju jednog fenomena pred kojim je tek bila blistava budućnost, a kad je 1902. Žorž Melijes stvorio prvi igrani film Put na Mesec, sedmu umetnost više ništa nije moglo zaustaviti, počeli su da se ređaju i dokumentarni i igrani filmovi, svejedno što je u početku možda izgledalo smešno kad glumci čine prenaglašene pokrete i prave raznorazne grimase dok bi snimak često bio vidno ubrzan, ali moralo je tako, zato što se u nemim crno-belim filmovima radnja nije ni mogla iskazati na drugačiji način, pa opet i pored toga veliki je broj takvih filmova koji danas imaju kultni status i smatraju se neprevaziđenim, dovoljno je spomenuti naslove Rođenje jedne nacije (Dejvid V. Grifit, 1915), Četiri jahača apokalipse (Reks Ingram, 1921), Nosferatu (Fridrih Vilhelm Munrau, 1922), Nibelunzi (Fric Lang, 1924), Krstarica Potemkin (Sergej Ejzenštejn, 1925), a i brojni su se glumci, poput Čarlija Čaplina, Rudolfa Valentina, Džona Gilberta, Pole Negri proslavili upravo u eri nemog filma, neki čak i nisu najbolje prošli nakon što je otpočela era zvučnog filma ostvarenjima Džez pevač (Alan Krosland, 1927) i Svetla Njujorka (Brajan Foj, 1928), jer sada se nije gledao samo fizički izgled nego je bio potreban i besprekoran glas, pa je čak filmadžijama postao glavni adut to što čuveni glumci sada govore na platnu, tako je film Ana Kristi (Klarens Braun, 1930) reklamiran pod sloganom „Garbo govori!“, ali u tim godinama nije to bio jedini napredak filmske industrije ako znamo da je već King Kong iz 1933. stvoren zahvaljujući specijalnim efektima, a kako je filmska umetnost uvek išla ukorak sa sve bržim razvojem tehnologije, pa nakon zvuka, polako i boja osvaja filmsko platno, i premda ima tragova da su prvi filmovi u boji pravljeni svega nekoliko godina nakon čuvenog voza braće Limijer, ipak će boje u filmu masovnije zaživeti tek sredinom XX veka, no to nikako ne znači da su filmovi odjednom počeli da se proizvode u kolor tehnici, naprotiv, još dugo će reditelji stvarati u crno-beloj tehnici, neki zato što tako moraju, a neki zato što tako žele, pa su i brojni kultni filmovi druge polovine XX veka – spomenimo Sedmi pečat (Ingmar Bergman, 1957), Slatki život (Federiko Felini, 1960), Ubiti pticu rugalicu (Robert Maligan, 1962), Noć živih mrtvaca (Džordž Romero, 1968) – takođe urađeni kao crno-beli, a u najnovije doba izdvajaju se dva takva filma, Šindlerova lista (Stiven Spilberg, 1993) i Umetnik (Mišel Azanavisijus, 2011), pri čemu savremeni reditelji donekle ukazuju na stare filmove kao istinski umetničke i nekomercijalne, a verovatno i izražavaju bunt prema tehnologiji koja u poslednje vreme preti da nadjača umetnost – ne treba posebno objašnjavati da su u stvaranju filmskih serijala Ratovi zvezda, Terminator, Hari Poter, Gospodar prstenova glavnu ulogu ostvarila nova dostignuća kompjuterizma umesto uverljive i predane igre glumaca – ali ako se vratimo na sredinu XX veka, videćemo da nisu samo tehnološke inovacije osvajale sedmu umetnost, nego se upravo na filmskom platnu ogledalo i oslobađanje od društvenih konvencija i stega, a pravu erotsku revoluciju za to vreme predstavljao je film Ekstaza sa čuvenom Hedi Lamar, no da se ta strana umetničke slobode razvijala sporo i stidljivo dokaz je Lolita (Stenli Kjubrik, 1962), gde se još uvek scene seksa nisu smele eksplicitno prikazivati, a čak ni jedan Hičkok nije smeo u Konopcu (1948) deklarisati glavne likove kao homoseksualce, premda je i ova tabu tema, koliko god to izgledalo čudno, prisutna u sedmoj umetnosti još od njenih početaka, skoro onako kao što su i pojedini žanrovi prisutni u svim vremenima, pa su se tako horor filmovi, vesterni, trileri, a da ne govorimo o komedijama i ljubavnim filmovima, mogli snimati uvek bez obzira na to koji je pravac trenutno dominantan i popularan – najzad, da ne zaboravimo mjuzikle, jer i kad se daje samo ovlašan pregled istorije filma, ovaj žanr ne sme biti zaobiđen, tim pre što je iznedrio ostvarenja kao što su Čarobnjak iz Oza (Viktor Fleming, 1939), Neki to vole vruće (Bili Vajlder, 1959), Meri Popins (Robert Stivenson, 1964), Cigani lete u nebo (Emil Lotjanu, 1975), Briljantin (Rendal Klajzer, 1978), Kosa (Miloš Forman, 1979), Mulen Ruž (Baz Lurman, 2001), Čikago (Rob Maršal, 2002), Jadnici (Tom Huper, 2012), dok je ove godine upravo mjuzikl La La Land (režija Dejmijen Šazel) apsolutni favorit za nagradu Oskar sa čak 14 nominacija, što je još jedan razlog da s nestrpljenjem iščekujemo 89. dodelu Oskara zakazanu za 26. februar 2017. godine.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Svako ili bar većina nas je ostala navučena na neku od serija HBO, Fox ili Netflix produkcije. Ali eto ti čuda, detektivske i serije sa urgentnih centara su bile snimane i devedesetih. Sitkomi kao što su Prijatelji, Mućke, Alo alo, su i dalje gledani jer se silno repreziraju i na veštački način drže u životu, ali detektivskih serija, onih koje bi mogle poneti epitet klasika, ima vrlo malo.

David Lynch je čovek koji se posle Blue Velveta odvažio ovom, detektivsko-komedijaško-mističnom serijom – Twin Peaks. Imala je dve sezone, i u obe se rešava ubistvo Lore Palmer i sva događanja koja je prate. S obzirom da su danas serije deo naše svakodnevnice, prirodna je stvar da je Linč pionir ideje snimanja epizoda koje nisu obična razbibriga (iako u fragmentima i jesu). Serija je, u najmanju ruku, žanrovski neodređena, ali niko od fanova ne zamera, naprotiv, neizmerno smo mu zahvalni jer je uveo nesvakidašnjicu u bit, mistiku u kinematografiju. Kada je reč o dinamici, voleo je da se bavi digresijama, (recimo na Američki građanski rat) i sporednim ljubavnim aferama, ali nekim čudom, sve to nikako ne kvari utisak da je serija duhovita u svakom smislu te reči. Novi likovi koji se pojavljuju iz epizode u epizodu su urnebesni. Sve skupa čini bizarnu papazjaniju, koja nas mirno guta poput živog blata, a mi gledaoci, ostajemo umireni mirisom četinara iz okolnih šuma. Jer Twin Peaks nije samo serija, to mesto je zbog svoje atmosfere i specifičnog načina života, koji ide protiv svake konvencije, u stvari stanje uma, stoga i svet za sebe.

Twin peaks je planinsko mesto sa 1201 naseljenih. Ubistvo Lore Palmer potpuno narušava ravnotežu koja je dotad postojala. Lora je bila omiljena učenica u gradu, imala je svoj skriven život, zanimala se za zabranjene stvari, zašla je u prostor između života i smrti, gde na kraju svi završavaju, na mestu u kom je uvek muzika.

Ime Lore Palmer je ironično pominjano milion puta po forumima i društvenim mrežama. Ako se u nekoj seriji bave ubistvom mlade žene, odmah se nađe neko vispren da spomene Loru. To stalno podsećanje je siguran znak da je publika etablirala ovo ubistvo u sam vrh svojih standarda. Glavni lik je detektiv Dejl, gospodin savršeni, uglađen, profesionalan, pedantan i ljubazan. Lako je za njega naći epitete. Zanimljiv je iz mnogo razloga. Metodi detektiva su u najmanju ruku čudni, oslanja se na intuiciju, na puki slučaj i sve mu to nekako uspeva. Takođe, on ima i halucinacije, džina koji mu se javlja u snovima i na javi, pomagajući mu da protumači tragove. Kajl Mekalahan, protagonista ne samo Twin Peaks-a, već i Linča samog, kao detektiv Dejl, ostaje zaljubljen u mirnu šumu i sve paranormalnosti koje njom vladaju. (Čitaj sove)

Zapravo kad se sve zajedno pogleda, dosta je nerazjašnjenih stvari. Ne zna se šta se dogodilo sa Leom? Ko je Dajen?  Ali to i ne bi trebalo da nas zanima, jer serija neće biti nastavljena, već ćemo posmatrati grad 25 godina kasnije. Prva, dvočasovna epizoda treće sezone serije najavljena je na kanalu Showtime, 25. maja. Još jedna velika radost je delo vrlog i  ljubaznog scenariste Marka Frosta,  knjiga koja će se baviti životima građana između druge i treće sezone serije, biće uskoro izdata pod nazivom „ The secret lives of Twin Peaks“. Američka književnost pamti priče o gradovima, izdvojio bih Empire Falls, roman dobitnika Pulicerove nagrade Ričarda Rusoa (i njena manje uspešna ekranizacija u produkciji HBO-a). Danas se setno sećamo i Deadwooda, ali tu je i aktuelni Westworld koji nam vraća nadu da priče iz izolovanog sveta i dalje rade u Holivudu.

Kada je reč o glumačkoj ekipi, Majkl Otkin (Šerif Truman) odustao je od glume. Log lady i legendarni i simpatični Pit su, nažalost, preminuli. Celokupna ekipa se nalazi na ovom linku, a među iznenađenjima su  Monika Beluči, Džim Beluši, Tim Rot i Naomi Vac . Naravno, trebali bismo da očekujemo i Linča u ulozi nagluvog Gordona Kola.

Atmosfera će sigurno biti drugačija, što se vidi iz dosadašnjih tizera. Kolorit je živopisniji ali i u neku ruku mračniji, a i sa tehnološke strane će serija sigurno uznapredovati. Linč će sam režirati ovu sezonu koja će imati čak 18 epizoda, iako je u prvi mah planirano 9. Direktor fotografije je Peter Demening, dobro poznato lice fanovima Linča, a muziku će naravno raditi Angelo Badalamenti, koji je svojom uvodnom kompozicijom, učinio seriju poznatom i onima koji je nisu pogledali.

Priča se da je Linč izuzetno strog što se otkrivanja scenarija tiče. Navodno, cela ekipa je potpisala ugovor po kom se obavezuju da ne smeju ništa reći. Znamo da je Double R Diner, renoviran, tačnije stilski prilagođen devedesetim. U njemu je radila Norma, najlepša žena ikad, zajedno sa Šeli koja je svojom fotkom na društvenim mrežama nagovestila da je nastavila da kuva prokletu dobru kafu, crnu kao nebo bez mesečine i sprema pitu sa trešnjama.

Linč je porazgovarao sa svojim likovima u jednom intervjuu, gde nam oni prepričavaju promene u svojim životima.

Jedno je sigurno, Twin Peaks nema kraja, koncept Crvene sobe je ujedno i koncept prenosa demona koji je takoreći beskrajan. Za sada nije otkriveno kako se njega možemo otarasiti. A do tada, sanjajte nešto lepo i slušajte očaravajuću temu serije. 

Autor: Bogdan Panajatovski

Rođena šestnaestog avgusta 1934. u porodici Mardžori i Ričarda Aneurina Džounsa, ova žena je bila izvanredan pisac svoga doba. Njena dela se i dan danas štampaju, jer njihova tematika je postala ponovo poželjna posle Hari Poter serijala.

Kratko nakon svog petog rođendana, rat je objavljen i ona je evakuisana u Vels, posle čega je išla u Koniston Voter i Jork, i na kraju, nazad u London.  Najzad se 1943. smestila u Takstedu, mestu u Eseksu, zajedno sa svojim roditeljima koji su vodili konferencijski centar za obrazovanje. U tom mestu, Dijana i njene mlađe sestre Izobel (kasnije Izobel Armstrong, književni kritičar) i Ursula Džouns (glumica i pisac dečje književnosti) provele su svoje detinjstvo potpuno slobodne i prepuštene same sebi.

Nakon pohađanja Volden Škole studirala je engleski jezik na univerzitetu Svete En u Oksfordu, gde je prisustvovala časovima Tolkina (Lord of the rings) i Levisa (Alice in the Wonderland), a diplomirala je 1956. Iste godine se udala za Džona Baroua, s kojim je imala tri sina, Ričarda, Kolina i Majkla. Posle kratkog vremena u Londonu, par se vratio u Oksford, gde su živeli do 1976., kada su se preselili u Bristol.

Sudeći po njenoj autoiografiji, kao mala odlučila je da je ateista.

Dijana je počela da piše tokom 60'-tih, najviše da bi sačuvala razum, kada je njeno najmlađe dete imalo oko dve godine. Njena prva knjiga bila je Preokret (Changover), koja je bila roman za odrasle. Knjiga počinje rasporedom i puna je komedičnih situacija, ali u isto vreme obrađuje ozbiljne teme, poput politike, vlasti, seksa itd.

Posle toga, na red je došao "Težak vodič kroz zemlju fantazija'', a s njim kasnije i ,"Mračni gospodar Derkholma"(1998) i "Godina grifina''(2000), koji su svi osuđivali i kritikovali već uobičajenu situaciju korišćenja formulaic sword-and-sorcery epics, što je značilo užeglost i nedostatak mašte, to jest ponavljanje jednih te istih tema.

Njeni poznat serijal Krestomansi (Chrestomanci) sastoji se od šest knjiga i četiri odvojene priče. Za svoj prvi Krestomansi roman osvojila je nekoliko nagrada, a za nekoliko drugih romana tri puta bila je drugo mesto.

Drugi serijal, Haulov pokretni zamak (Howl's Moving Castle), sastoji se od tri romana koji nisu čvrsto povezani, mada vam neke stvari neće biti najjasnije ako ih ne pročitate sve redom.

Za prvu knjigu serijala, Haulov pokretni zamak, dobila je ideju od dečaka kog je posećivala i koji ju je zamolio da napiše priču pod imenom Pokretni zamak. Godine 2004. Hajao Mijazaki je animirao ovaj roman uz pomoć svoje kompanije, ,,Džibli studija“. Za svoj rad, osvojio je nekoliko nagrada, a zatim se animirani film preveo na engleski i postao, naravno, hit.

Nažalost, autorka se 2009. razbolela. Imala je rak pluća. Prva operacija bila je uspešna, ali ona je sredinom 2010. odlučila da prestane sa hemoterapijom jer se nije osećala dobro zbog nje. Umrla je 26. marta 2011. godine.

Posthumno su objavljene dve zbirke priča. Njena sestra, Ursula Džouns je završila njenu knjigu ,,Ostrva Kaldee'' i objavila da je setra, uprkos bolesti, imala velike planove, koji nažalost, nikad neće biti znani. 

There are thousands of worlds, all different from ours. Chrestomanci’s world is the one next door to us, and the difference here is that magic is as common as music is with us. – Početak svake knjige Krestomansi serijala.

“She says her name’s Sophie,” Michael said. “She came last night.”

“How did she make Calcifer bend down?” said Howl.

“She bullied me!” Calcifer said in a piteous, muffled voice from under the sizzling pan.

“Not many people can do that,” Howl said thoughtfully. – insert iz ,,Haulovog pokretnog zamka.

Autorka: Marija Jović

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Kada ugrabiš nešto slobodnog vremena i sedneš da gledaš televiziju i onako menjaš kanale u nadi da ćeš napokon naći nešto što će ti držati pažnju, šta je prvo što primetiš? Na svakom kanalu je sadržaj apsolutno identičan. Ili je na programu neki od političara, neka rijaliti emisija ili neki film, po hiljaditi put repriziran. Svuda su hvalospevi o tuđim podvizima, tuđim kulturama, tuđim uspešnim mladim ljudima. Toliko da se polako pretvaramo u „tuđe“ dok „naše“ ostaje negde u podsvesti, čisto da kada je rasprava na internetu možeš ponosno da braniš svoju zemlju iako o njoj sve manje i manje znaš. U želji da te informišemo o tome šta sve možeš da pratiš na našoj televiziji, a da to nisu stalno dosadni isti kanali, danas ćemo ti predstaviti Srpsku naučnu televiziju.

Počeli su kao malo neprofitno udruženje, desetak drugara entuzijasta sa ciljem da spreče „odliv mozgova“, upućujući mlade, pametne i ambiciozne ljude na konkurse za različite projekte, umrežavanjem sa drugim ljudima koji imaju znanje, iskustvo a sve u cilju da što lakše apliciraju i dobiju sredstva na konkursima različitih fondacija, kompanija, ministarstava i slično.

Međutim, ovdašnje medije, ideja promovisanja mladih naučnika i uspešnih studenata, nije zanimala. Iz nekog razloga, po njima, pamet se ne prodaje dobro. S toga je ovih nekoliko entuzijasta odlučilo da osnuje televiziju kojoj će udarna vest biti uspeh naših omladinaca. Registrovali su je, dobili sve potrebne dozvole i nazvali je Srpska naučna televizija.

U početku su njih dvadesetak svakodnevno osmišljavali ne samo program, već i način snimanja, sistem produkcije i emitovanja, a sve u cilju uštede sredstava koja nisu skoro ni imali pa su morali da se dovijaju na sve moguće načine. To su najviše uspevali jer su im njihovi članovi, hardverski i softverski stručnjaci, osmislili najinovativnije metode emitovanja i proizvodnje programa. Sve u svemu, danas je pet godina kako emituju kulturno-obrazovni i naučni program. Do sada su snimili preko 2000 emisija, priloga i reportaža u kojima su u najlepšem svetlu predstavili na hiljade mladih uspešnih studenata, naučnika, umetnika ali i njihove profesore, projekte, institucije u kojima uče ili rade. Takođe, njihova televizija je od samog početka širom otvorila vrata za volontere i aktiviste tako da je do sada na stotine mladih ljudi prvi put stalo ispred ili iza kamere baš u njihovoj televiziji. Jedna od njih je i članica naše redakcije, Katarina Ninković, koja kaže da je saradnja sa njima nezaboravno iskustvo, da je programom i celom ekipom koja učestvuje u stvaranju istog apsolutno oduševljena i da se nada da će i ubuduće sarađivati sa njima.

Program Srpske naučne televizije uređuju mladi akademci i trenutno imaju preko trideset serijala iz raznih naučnih i umetničkih oblasti, a sve njih uređuju i vode baš oni koji se bave ili proučavaju te teme. Njihov program danas prenose skoro svi kablovski TV sistemi i to ne samo širom Srbije već se vide i u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, kao i na Internetu i svim društvenim mrežama gde takođe prenose uživo program. Pored toga njihov signal se vidi i u nekoliko aplikacija koje su namenjene za gledanje TV kanala na mobilnim telefonima i računarima.

Ako te interesuje program ove televizije, možeš za početak da pogledaš njihove profile na društvenim mrežama, odnosno na Facebook-u, i na Youtube-u.

Ovim putem se takođe zahvaljujemo direktoru, glavnom i odgovornom uredniku neprofitnog i kulturno-obrazovnog TV kanala Srpska naučna televizija, Živojinu Žiki Petroviću, što je izašao u susret portalu Mingl i podelio sve osnovne informacije o SNTV sa nama.

Autorka: Milica Zubac

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Pošto sam već dosadila svojim prijateljima i poznanicima pričajući o ovoj seriji, sada je red na drage čitaoce Mingla. Dakle, gledajte Game of Thrones! Zašto? Rizikujući da budem subjektivna, ovo je jedina serija koja je uspela da me natera da precrtavam dane na kalendaru do emitovanja naredne sezone. Kao Hari Poter do polaska na Hogvorts. Većina ljudi ne želi da pogleda seriju jer smatra da je ona bleda kopija Gospodara prstenova, što nikako nije tačno i zabranjeno je upoređivati ih jer je svako delo priča za sebe.

Ova serija zasnovana je na romanima Džordža R.R. Martina iz serijala „Pesma leda i vatre“ (A Song of Ice and Fire). Radnja serije dešava se na izmišljenom kontinentu Vesterosu u okviru Sedam Kraljestava, političkog entiteta čiji je glavni grad Kraljeva Luka (King's Landing) u kome se nalazi čuveni Gvozdeni presto (Iron throne) koji je poznat i onima koji nikad nisu gledali seriju pošto se radi o izuzetno čudnoj stolici sačinjenoj od mačeva. Sedam Kraljestava čine kuće koje se nalaze na Vesterosu i koje se pokoravaju kralju koji sedi na gvozdenom prestolu. To su: Stark, kuća koja upravlja Severom; Lanister, kuća koja upravlja Zapadom; Tuli, kuća koja upravlja Rečnim zemljama; Erin, kuća koja upravlja Erinovim dolom; Grejdžoj, kuća koja upravlja Gvozdenim Ostrvima; Tirel, kuća koja upravlja Hvatom i Martel, kuća koja upravlja Dornom. Tu je još i kuća Barateon koja upravlja Olujnim ostrvima, kojoj pripada i kralj na početku serije i koja se pokoravala prethodnom kralju. Neke druge kuće bile su spojene u jednu, Dorna se, na primer nije pokoravala prethodnom kralju, ali ih je uvek bilo sedam, pa odatle i naziv Sedam Kraljevstava. Pored njih tu su i manje kuće kao što su Frej i Bolton, ali se one uglavnom pokoravaju većim kućama i istovremeno kralju. Tu je i kuća Targerijana, koja potiče sa kontinenta Esosa, tačnije sa poluostrva Valirije, koja je pre Barateona vladala Vesterosom. Severno od Severa, kojim upravlja kuća Stark nalazi se Zid koji je podignut sa ciljem da štiti kraljevstvo od onoga što se nalazi iza njega. Misli se na Divljane, ljude koji su sebe proglasili slobodnima i koji se ne pokoravaju kralju na Gvozdenom prestolu ali i Druge, Bele hodače (zavisi od prevoda) ili White walkers, kreature koje liče na zombije.

Čitava serija bavi se spletkarenjima, ubistvima, korupcijom i lukavstvom. Ono što se meni najviše dopalo je to što je jasno pokazano kako se poštenje obija o glavu a poltronstvo omogućava moć, da su mnogo opasniji ljudi koji nisu ni na čijoj strani ali su vešti glumci i umeju da ćute, ponizno mole ili se pretvaraju, od onih surovih koji odsecaju glave i lome kosti. Karakteri likova su takvi da odmah na početku odlučite ko vam je omiljeni lik i dešava se da po nekoliko puta promenite mišljenje, oduševite se ili razočarate. Ako seriju gledate više puta, kao što ja to radim u slobodno vreme, videćete da uvek o nekom liku imate drugačije mišljenje nego pre i da primećujete stvari koje do tada niste. Jedina mana ove serije je što se na narednu sezonu čeka po skoro godinu dana (sem prve četiri sezone, koje su snimljene odjednom), tako da do tada možete obnoviti gradivo i istovremeno čitati knjige.

Do sada je snimljeno šest sezona, sedmu možemo očekivati na leto 2017., mada pojedini izvori navode da postoji šansa da je, kao i petu sezonu, vidimo već aprila. O sedmoj sezoni neću pisati jer postoji toliko stvari koje ti, dragi čitaoče, ne znaš, pošto ćeš nakon ovog teksta početi sa gledanjem serije, a niko ne voli spojlere. Biće snimljeno ukupno osam sezona, što je jako tužno, jer svi fanovi žele da ona traje večno. Glumačka postava-odlična, ambijent-odličan, krajolik-predivan (neke scene snimane su u Dubrovniku, većina je snimljena u Irskoj i na Islandu), replike i dijalozi-inteligentni i jako korisni.

Gledajte Game of Thrones,
Winter is coming.

Autorka: Kristina Milošević

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

„Jedan dan na Merkuru traje 1408 dana, baš kao i ponedeljak na Zemlji“.

Prolaz još jedan vikend pun izlazaka, druženje, dobrih filmova, šopinga - ili samo jednostavnog opuštanja bez ikakvih obaveza i dolazi za većinu najgori dan u nedelji - ponedeljak. Ako si jedan/na od onih koji mrzi ponedeljak, a ne znaš iz kog razloga Mingl će pokušati da ti otkrije.

Prateći i proučavajući tvitove, naučnici su došli do saznanja da su ponedeljkom znatno depresivniji od onih koji su postavljeni nekog drugog dana, kao i da se ljudi žale na stvari ponedeljkom čak 34 minuta, dok ostalim danima to rade 22 minuta.

Svaka treća osoba je rekla da mrzi ponedeljak, a glavni razlog je „zbog odlaska u školu, na fakultet ili posao (počinje radna nedelja)“. Međutim, postoje izuzeci - u zemljama Srednjeg Istoka, početak radne nedelje je obično subota (četvrtak i petak se onda praznuju kao vikend). U Izraelu, nedelja je prvi dan radne nedelje. Petak je polovično radni dan, a petak uveče i subota predstavljaju Sabat.

Kao razlozi navode se još i:

- Vikend se završio i moramo da se vratimo obavezama posle odmora;

- Neispavani smo i osećamo se umorno;

- Svaki početak je težak.

Jedna avio kompanija angažovala je psihologa Klifa Arnala da proračuna koji je to najdepresivniji dan u godini i po njegovim proračunima to je treći ponedeljak u godini. Ovaj takozvani „Plavi ponedeljak“ je posledica postpraznične depresije, zime, obećanja koje nismo ispunili i mnogih drugih faktora. Međutim postavlja se pitanje da li je „Plavi ponedeljak“ samo mit, izmišljen u marketinške svrhe, kako bi turističke agencije ubedile ljude da je baš taj dan pravo vreme za odmor.

Na tebi je da odlučiš da li veruješ u „Plavi ponedeljak“, ali pošto je zima sama po sebi tužna dajemo ti nekoliko predloga šta možeš da uradiš, kako ne bi bio/la depresivan/na:

- Pogledaj neku dobru komediju, npr: Moja velika mrsna pravoslavna svadba, Ted, Veridba i dr.

- Pročitaj zanimljivu knjigu kao npr.:

1. Stogodišnjak koji se spistio kroz prozor i nestao, Jonasa Sona, koja govori o lepoti življenja;

2. Šangajska princeza, Danjana Čena, koja govori o snazi jedne žene;

3. Reči na mom dlanu, Gvinevire Glasferd, koja govori o ljubavi.

-Prošetaj sa prijateljima ili igrajte neku društvenu igru;

-Napravi neki zanimljv kolač;

-Okušaj se u dekupažu i napravi poklone dragim osobama;

-Napuni kadu i uživaj u mirisnoj kupki.

Umesto da budeš depresivan/na iskoristi ovaj dan na najbolji mogući način!

Autorka: Dunja Banjac

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

U Srbiji se Dan bez duvanskog dima obeležio 31. januara. Glavni cilj obeležavanja ovog datuma jeste podsticaj pojedinaca da se aktivno angažuju protiv upotrebe cigareta, nebitno da li se radi o aktivnim ili pasivnim pušačima. Naravno, razlog tome je činjenica da su cigarete jedan od vodećih faktora rizika u mnogim oboljenjima. Prvenstveno su glavni uzrok raka pluća, ali i mnogih drugih bolesti.

Međutim, konzumiranje cigareta je masovna pojava, pogotovo u Srbiji. Statistika koja govori da je u našoj zemlji 27% pušača i da se njihov broj povećavao u periodu od 1982. do 2012. za 0,6 godišnje, je poražavajuća. To našu zemlju čini drugom na svetu po broju pušača, odmah iza Litvanije. Zbog svega ovog, onima koji nisu pušači ili kojima duvanski dim čak smeta, vrlo je teško pronaći kafiće u kojima se ne puši.

Međutim, u Beogradu, iako je gotovo nemoguće naći klubove za noćne izlaske u kojima nema duvanskog dima, postoji sasvim dovoljno mesta na kojima možete popiti kafu, a da pritom izbegnete duvanski dim. To su najčešće kafići, tzv. coffee shop-ovi, poslastičarnice, pekare i restorani, ali i tematske kuće čaja, suši restorani, restorani koji služe sirovu i organsku hranu...

Ukoliko je dovoljno da se samo malo udaljite od duvanskog dima, ovo su neka od mesta koja možete da posetite:

Coffee shopovi - Greenet (Masarikova 5) i Kafeterija Vračar (Koče Kapetana 32) su kafići koji pripadaju istoimenim lancima beogradskih kafeterija, moderno nazvanih coffee shopovima. Ovde su prostori između pušača i nepušača odvojeni. Alkohol se ne služi, služe se samo kafe različitih vrsta, kao i neke poslastice. Takođe, ukoliko želite da boravite na nekom ovakvom mestu gde uopšte nema duvanskog dima, možete posetiti Greenet u Nušićevoj ili Nemanjinoj 40.

Restorani – klasični restorani kao što su Orašac (Bulevar Kralja Aleksandra 122), Stara Hercegovina (Carigradska 36), Franš (Bulevar oslobođenja 18a) ili Istok (Gospodar Jevremova 50) su mesta sa ograđenim prostorima za pušače. Pored ovih, postoje restorani koji su specijalizovani za određenu kuhinju, kao npr Pizza Bar (Bulevar Mihajla Pupina 165) ili restoran azijske kuhinje Marukoshi (Kapetan Mišina 37). Ako ste ipak u potrazi za restoranima u kojima duvanski dim uopšte nije zastupljen, možete da svratite u jedan od tri Burrito Madre restorana meksičke kuhinje (Terazije 27, Karađorđeva 65 ili Bulevar Kralja Aleksandra), zatim Pasta Bar u Bulevaru Kralja Aleksandra 144 ili Go Sushi (Svetozara Markovića 38). Restoran italijanske kuhinje, Pane e Vino (Omladinskih brigada 86i) nudi ne samo lepu hranu, već i kvalitetna uvozna vina.

Kafići, poslastičarnice, pekare i čajdžinice – u svim pekarama koje pripadaju lancu Hleb&Kifle ili Roggenart, pored toga što možete isprobati raznoliku hranu, počevši od peciva i kafa, preko kolača, torti, sladoleda i ceđenih sokova, pa sve do supa i salata, možete u potpunosti izbeći duvanski dim! Ukoliko ste ljubitelj čaja, možete ga na miru popiti u Golsvordijevoj 5 u Tea House-u, ne udišući duvanski dim uopšte. Nešto slično možete pronaći i u knjižari Apropo (Cara Lazara 10). Neka vas ne zbuni ovo „knjižara“, jer iako se prodaju knjige, možete sesti u udobne fotelje i birati između dvadeset vrsta čaja i jedne vrste kafe koju teško možete pronaći u standardnim kafićima – frenč pres kafe. Takođe, ako volite životinje, društvo vam mogu praviti i tri umiljate mirne mace koje slobodno šetaju po knjižari/čajdžinici. Kome još trebaju cigarete? Još jedno mesto na kom možete popiti kafu, uzeti knjigu s police po izboru i ne udisati duvanski dim je kafić Delfi knjižare (Kralja Milana 48, pored bašte SKC-a). U poslastičarnici Crna Ovca (Kralja Petra 58) možete da jedete najlepši sladoled na Dorćolu, ako ne i u celom Beogradu i da vas pritom ne ometa ništa – pa ni neprijatan miris duvana. Ukoliko učite u čitaonici u Studenjaku (Bulevar Zorana Đinđića 179) i potrebna vam je kafa, možete svratiti do Bistroa, kupiti tzv. kafu „za poneti“ i vratiti se u čitaonicu. Ako vam je, ipak, potreban malo duži predah, možete sesti i popiti kafu u ambijentu uređenom u pop-art stilu, bez bojazni da ćete udisati bilo šta osim mirisa kafe.

Ovo su samo neka od mesta u čijim se zatvorenim prostorima  ne puši. Naravno, u baštama koje rade tokom sunčanih i toplih dana, pušenje je dozvoljeno. Međutim, pored ovakve jezive statistike i ovako lepo sređenih nepušačkih lokala, bilo bi dobro staviti to dvoje na vagu i razmotriti način kako bi se moglo prevagnuti na ispravnu stranu – za koju svi dobro znamo koja je.

Autorka: Tijana Papović

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Moramo priznati da su društvene mreže jedan od sastavnih delova naše svakodnevice. Pored apsolutno vodećeg Facebook-a, odmah iza slede Instagram, koji je zadužen isključivo za postavljanje slika i Twitter, koji je prevashodno namenjen pisanju kratkih i sažetih izjava, tzv. tvitova. Budući da Fejsbuk objedinjuje i stavljanje slika, i pisanje statusa koji mogu biti daleko opširniji od tvitova, kao i mnogo šta drugo – to je verovatno dovelo do njegove veće rasprostranjenosti u odnosu na sve ostale društvene mreže.

Ipak postoje i mnoge druge mreže za koje ili malo ko zna, ili su bile davno korišćene i već su jednako dugo i zaboravljene.

Pre nekih desetak godina, paralelno uz pojavu Facebooka, mnogi su koristili Tagged, koji je bio neki vid sajta za upoznavanje. Na našim prostorima, gotovo više niko ni ne pominje, a i ne koristi ovu mrežu.

Pre 2010, MySpace je imao reputaciju vrlo popularne društvene mreže. MySpace je imao veliku popularnost i u Srbiji, pa su ga mnogi koristili pre nego što se pojavio Facebook. Tokom 2006. godine, bio je najpopularnija društvena mreža u SAD-u, da bi ga upravo FB nadmašio aprila 2008. godine. Procene su da je MySpace izgubio u 2011. čak deset miliona korisnika.

Pored MySpace-a, Tumblr je nekad bila vrlo popularna društvena mreža. Budući da je drugačiji u odnosu na većinu ostalih mreža, zbog svoje forme blog platforme, njegov značaj se i danas drži u manjoj ili većoj meri. Mnogi ljudi koji se bave pisanjem, prvenstveno pisanjem bloga, najviše koriste Tumblr.

Danas, mreže koje se aktivno koriste, mada u znatno manjoj meri, su Google+ i Pinterest. Google+ je povezan preko Gmail-a i vrlo je sličan Facebooku. Pinterest, kao jedna od najoriginalnijih – nudi mnoštvo različitih slika i fotografija koje ljudi širom sveta razmenjuju. Sami tvorci Pinteresta, više vole da ga kategorišu kao „katalog ideja“, a ne društvenu mrežu.

U Kini, jedna od najpopularnijih je Weibo, koja je, zapravo, više micro-blogging sajt. Kod nas se ne koristi gotovo uopšte i malo je poznata.  

Manje poznate na ovim prostorima su WeChat i Diaspora. WeChat je aplikacija koja se koristi za instant slanje poruka, i najviše se koristi, opet, u Kini. Diaspora je, s druge strane, neprofitna društvena mreža u vlasništvu samih korisnika, koji za korišćenje ove mreže koriste tzv. Diaspora softver. Njeno korišćenje širom sveta je u porastu. Data je na korišćenje u novembru 2010, a već u martu u 2014. je imala preko milion korisnika.

Ipak, čini se da će Facebook još dugo biti nenadmašiv po pitanju broja korisnika širom sveta.

Autorka: Tijana Papović

Priprema za Novu godinu i praznike je odavno iza nas. Proslavama smo potrošili dosta novca i sada većina sumira račune i štedi novac kako bi popravila rupu u budžetu koja je nastala nakon praznične euforije.

Kako da najbolje izađemo iz krize koja je na neki način bila neizbežna, osim za one koji su Novu proveli kod kuće? Šta nam donosi ova godina koju smo čekali sa ushićenjem? Da li je prvi mesec opravdao naša očekivanja ili smo se razočarali kao i u prethodnu? U narednih nekoliko pasusa predstaviću ti šta nas to očekuje u ovoj 2017. godini, godini Mudrog i lukavog petla po kineskom kalendaru, ali i u godini koja će obeležti mnoge jubileje. Takođe ćeš ti, dragi čitaoče, imati zadatak da postaviš sebi pitanje: Šta mogu da uradim da nam bude svima lepše?

U ovoj po svemu važnoj godini očekuje nas presudna i temeljna borba protiv terorizma, smirenje situacije na KiM, otvaranje novih poglavlja u pregovorima za članstvo u EU, ali i republički predsednički izbori, stabilizacija odnosa sa zemljama u regionu, dobar bilans MMF-a i konačno najavljeno povećanje plata i penzija.

Kada govorim o terorizmu, mislim na sve prisutnije napade tzv. samoproglašene islamske države ISIS. Prvi napad ove države bio je 13.11.2015. godine u Parizu na novinski list Šarli Ebdo. Zatim su bili sve učestaliji napadi, a poslednji u nizu je bio na klub Regina u Istanbulu prvog dana 2017. godine. Sve učestaliji teroristički napadi nas teraju na to da se zapitamo, kako se i kojim sredstvima se treba boriti protiv zla koje nas okružuje. Kao još jedan dokaz da prvi mesec nove godine ide naopako, jeste hapšenje, a zatim puštanje Ramuša Haradinaja, koji je trebalo da bude izručen Srbiji.

Veliki polarni talas okovao je Evropu i doneo velike količine leda Dunavu. Ali, ima i nekih stvari koje su počele u 2016. a  uspešno su realizovane u novoj godini. Održan je referendumom o danu Republike Srpske, na kojem je izglasano da se taj dan obeležava 9.1. i tako je 9.1.2017 proslavljeno 25 godina Republike Srpske.

Dokaz da svet ne spava jeste inauguracija novoizabranog predsednika SAD-a Donalda Trampa 20. januara 2017. Ovu svečanost pratili su i  mediji i veliki broj drugih zemalja. Novoizabrani lider Amerike najavljuje da ukida sankcije Rusiji i da će odnose sa ovom zemljom dovesti na najbolje moguće.

Ono što donosi uzbuđenje u svetu filma, a to je dodela Oskara, biće održana po 89. put 26.2.2017. Mjuzikl La La Land osvojio je čak 14 nominacija za ovu prestižnu nagradu. Nominacije za film ima i film “Arrival”, “Hacksaw Ride”, “Moonlight”. Za najboljeg glumca/ glumicu nominovani su Rajan Gosling, Denzel Vošington, Ema Stoun, Izabel Iper, Rut Nega. Na 88. dodeli Oskara najbolji film je bio film „Pod lupom” (Spotlight), u trci za najbolju mušku ulogu pobedio je Leonardo Dikaprio, a najbolju žensku ulogu je osvojila Bri Larson.

Pesma Evrovizije 2016. godine održana je u glavnom gradu Švedske, u Stokholmu, a Globen arena je bila potpuno spremna za spektakl. Pobednica 61. Evrosonga je bila Ukrajinka Susana Jamaladinova, umetničko Džamala. Na takmičenju je organizovano i glasanje za „Barbara Dex - izbor za najlepše odevenog takmičara/takmičarku“. Laskava titula Barbara Dex otišla je u ruke Hrvatske predstavnice Nine Kraljić, koja je na sceni nosila haljinu modnog kreatora Juraja Zigmana. Ona je dobila 34,7% glasova što je 2221 glas. Ovogodišnji Evrosong spektakl biće održan od 9. do 11. maja 2017, a finale će se održati 13. maja 2017. godine u Kijevu, glavnom gradu Ukrajine. Učestvovaće 40 zemalja, dok naš sused, Bosna i Hercegovina propušta Evroviziju iz finansijskih razloga.

Od 3. do 5. jula 2017.godine u Nišu biće organizovan međunarodni - naučni skup vizantologa, „Niš – Vizantija“ sa podnaslovom “Rimski venac”. Na skupu će se obeležiti 800 godina od  krunisanja Stefana Prvovenčanog, sa ciljem da srpsku ali i evropsku javnost podseti na najvažniji datum u našoj istoriji.

Kineski kalendar 2017. godinu naziva godinom Vrednog i lukavog petla, i za nju vezuju sledeća verovanja. Godina vrednog petla počinje 28.januara i trajaće 13 lunarnih meseci, imaće 384 dana i završava se 15. januara 2018. godine. Od onih koji su rođeni u godini Petla očekuje se puno, a možda će neki tražiti od njih previše u budućnosti. U ovoj godini moramo naučiti da razlikujemo istinu od laži, ili žito od kukolja. Dobre osobine osoba koje su rođene u znaku petla su dostojanstvo, hrabrost i rad, a loše da lako ulaze u konflikte i  da su jako ratoborni. Moguća zanimanja u kojima bi petao bio dobar su: glumac, stomatolog, plesač, agent osiguranja, oficir, pevač. U znaku petla su osobe rođene 1969, 1981, 1993, 2005 i 2017. godine. Najčešće znak petla odgovara znaku device u našem horoskopu.

Kako ti se čini početak ove godine i šta očekuješ od nje? Koji si znak kineskog horoskopa? Možda si baš ti vredni petao. Razmisli šta možeš da uradiš, kako bi ulepšao svoj život, ali i  živote ljudi oko sebe.

Autorka: Katarina Ninković

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

Da li je putovanje kroz vreme moguće? Predstavljalo ono običan mit ili pak realnost na prvi pogled, to je pitanje koje će nas odvesti u drevne meksičke civilizacije, 900 godina pre nove ere, a možda i dalje. Pre toga zanima nas, kada ovo pitanje postaje jedna od glavnih enigmi čovečanstva?

Albert Ajnštajn, godina 1905. i spoznaja teorije relativnosti biće ključni za ono o čemu će dalje biti reči. Po Ajnštajnovoj teoriji relativnosti vreme i prostor su jedno, prostor prelazi u pokretan medij, a vreme prestaje da bude fiksno i može se menjati. Kako?

Činjenica je da su ljudi otkrili način da se prevale ogromne udaljenosti a da se pritom čovek održi u životu, zahvaljujući teoriji relativnosti čovek može da, pri svom putovanju, parira veličini poznatijoj kao brzina svetlosti, pri čemu se njegovo vreme usporava.

Neki od teoretičara smatraju da su nacisti, iskoristivši Ajnštajnovu teoriju relativnosti bili prvi koji su posedovali vremensku mašinu iliti vremeplov koji je predstavljao uređaj sa rotirajućim energetsko-magnetskim poljem i koji je zapravo bio jedan od mnogih tehnoloških inovacija na kojima su nacisti radili. Zvali su ga Die Glocke ili Bell tj. Zvono, zbog svog oblika.

Ipak, ne bi se svi složili da je Ajnštajn iako u tom trenutku revolucionaran za nauku, bio prvi koji je otkrio fleksibilnost vremena i prostora.

Naime, nemački Die Glocke iliti Zvono je svojim oblikom u mnogočemu podsećalo na budističke tkzv. Stupe čiji je oblik simbolički predstavljao mogućnost da se poveže sa bogovima i to nije sve! Budističko predanje ne samo da neguje pojam Samsare (kolo vremena) već i u sebi sadrži učenje poznatije kao Kalašakra koje podrazumeva ujedinjavanje tri vremena: biološkog, kalendarskog, astrološkog i način na koji ova tri vremena mogu uticati na nas. Vreme nije shvatano kao linearno već ciklično, drugim rečima postoji način za upravljanje vremenom.

Povezujući Stupe i njihovu funkciju održanja veze sa bogovima i praksu poput Kalašakre, dobijamo postupak nadilaženja vremena i kretanja kroz isto.

Postavlja se pitanje, da li su onda nacisti zapravo tražili način da putuju kroz vreme i da li je Die Glocke igrom slučaja podsećao na budističke Stupe ili je to bilo sve samo ne slučajno?

Sve i da ovde završimo priču sa onim za čim su nacisi tragali i do kakvih otkrića su došli, praksa Kalašakre svakako nije bila dovoljan dokaz za naučnu zajednicu da je Budistima hiljadama i hiljadama godina unazad, bila poznata tehnika putovanja kroz vreme.

Ovo nas vodi još dalje u prošlost u drevne civilizacije Novog Meksika, prostore Čako Kanjona i među drevni narod Pueblo (Anasazi).

Ostaci njihove civilizacije i grada su dovoljni da arheolozima ukažu na napredno znanje iz oblasti matematike i astronomije.

Pitanje je sledeće: ko je prenosio znanja iz oblasti matematike i astronomije ovom narodu? Odakle svo to napredno znanje iz ovih oblasti još u to drevno vreme? Navodno, za to je bio zaslužan ,,zvezdani narod’’ koji ovu priču odvodi na novi, mitski nivo. Lokalna legenda kaže da su Anasazi bili narod koji je verovao u višedimenzinalnost ovog sveta te da su s toga praktikovali svete obrede, zvezdanog proricanja što nije ništa drugo do, putovanje kroz vreme.

Iako ovo ne može biti empirijski provereno, ostacima grada su prisutni razni crteži i skice svemira, zvezdanih sistema i slično, koji ukazuju na to da su rituali takvog tipa svakako mogli biti izvođeni na ovom mestu. Kako god ovo definisali, ostaci koje su oni ostavili za sobom doslovno predstavljaju ovaj narod kao narod koji je došao iz druge dimenzije i ne samo to već i da su kroz taj proces stupali u kontakt sa misterioznim bićima, sudeći po crtežima humanoidnog oblika.

Anasazi nisu jedini narod kod kog osim lokalnih legendi možemo pronaći i materijalne dokaze za tumačenje istih. Hopi, koji su smatrani za naslednike Anasazija spominju ljude Mrave, posebne posetioce iz svemira koji su ih spasili od prvog uništenja svemira tako što su ih odveli u podzemlje. Takođe, Sumerski spisi unutar pećina Čako Kanjona svedoče o tkzv. Wingmakers-ima, narodu koji je došao iz budućnosti i koji je prvobitno naseljavao te pećine.

Ne postoje samo ahreološki dokazi o postojanju mogućnosti da se putuje kroz vreme u prošlosti. Mnoge svete knjige kao što su Mahabharata i Biblija u sebi sadrže priče o putovanju kroz vreme.

Isto tako, mnoge drevne kulture uključujući Egipatsku, Kinesku, Grčku i sl. su čvrsto verovale u to da su bogovi tvorci poreklom sa zvezve Sirius. Ili su pak "oni koji su nas podučavali" u prošlosti, ti koji dolaze sa Siriusa?

Jasno je do sada da su vanzemaljci na neki način neodvojivi od putovanja kroz vreme jer su sudeći po do sada rečenom, oni bili prvi koji su u tome uspeli.

Sve ovo nas nekako ponovo dovodi do Ajnštajna, njegove teorije relativnosti i računanja svetlosnih godina. Poznato je da je dosadašnje dostignuće kretanja kroz prostor i vreme sletanje na Mesec. Međutim, iako mi za sada nismo u mogućnosti da idemo dalje, ne znači da neke druge civilizacije i stanovnici drugih planeta nisu sposobni za to. I to svakako ne isključuje mogućnost da ćemo mi jednom biti u mogućnosti da uradimo tako nešto.

Ako je tako, neizbežno je postaviti pitanje, šta ako vanzemaljci uopšte nisu stanovnici udaljenih galaksija već mi, iz naše vlastite budućnosti?

O ovoj temi, rekao je štošta i proslavljeni Stiven Hoking u svom radu Kako napraviti vremeplov?

Hoking polazi od činjenice da je svet u kome živimo četvorodimenzionalan. Svesni smo da fizički objekti imaju tri dimenzije: širinu, visinu i dužinu. Četvrta dimenzija se odnosi na pojam dužine, ovog puta vremenske.

Kaže: Pitamo se da li će portali za putovanje u prošlost i budućnost ikada biti mogući u okviru zakona prirode? Kako se ispostavlja, izgleda da mislimo da jesu. Čak šta više, već smo im da li imena: crvotočine.

Crvotočina je nešto što je još sam Ajnštajn predvideo u svojoj teoriji relativnosti, neka vrsta portala koji povezuje tačku A sa tačkom B, u prostoru i vremenu.

U suštini, crvotočina ne samo da bi mogla da nas odvede s jedne na drugu udaljenu planetu već bi, ako bi i tačka A i tačka B bili u okviru istog prostora, razdvojeni vremenom umesto prostorom, svemirski brod bi i dalje mogao da se kreće u okviru planete Zemlje samo kroz njenu daleku prošlost.

Maybe dinosaurs would witness the ship coming in for a landing.

Ipak, Hoking dolazi do zaključka da je putovanje u prošlost naizgled neizvodljivo jer njegovo osmišljavanje sa sobom nosi niz paradoksa, što ga nije obeshrabrilo da nastavi da razmatra druge načine putovanja kroz vreme, kao što je putovanje u budućnost.

Za kraj, možda će vas oduševiti činjenica da je putovanje kroz vreme, na neki način, moguće već sada! Ako ste na primer seli u avion koji je poleteo iz Kine u 2017. godini, mogli ste da sletite u San Francisko u 2016. godini, i proslavite Novu godinu još jednom!

Pričati da li putovanje kroz vreme moguće, jednako je komplikovano kao da pokušavamo da odgovorimo na pitanje: da li Bog postoji? Ipak, moderna nauka ne isključuje mogućnost da ćemo jednog dana dobiti odgovor na ovo pitanje.

Koji odgovor ne bi voleo/la da čuješ?

Izvori:

Putnici kroz vreme

How to build a time machine?

Ljubiteljima fizike toplo preporučujem: Is time travel possible?

Autorka: Jana Staniševski

Fotografija je preuzeta odavde.

Prethodna godina je bila prava poslastica za ljubitelje filma, a prema naslovima koji su najavljeni za ovu godinu čini se de će 2017. biti još bolja!  Očekuje se nekoliko nastavaka već omiljenih franšiza, nekoliko rimejkova i ekranizacija popularnih romana, ali i mnogo svežih naslova koji čekaju svoje obožavaoce.

Underworld: Blood wars već se pojavio početkom januara, predstavlja peti deo sage o ratovima vampira i vukodlaka, sa dobro poznatom Selene koju već deset godina igra Kate Beckinsale.

Resident evil: The Final chapter je finale franšize o Alis koja pokušava da spase ono što je preostalo od ljudskog roda i konačno pobedi T-virus koji preti da ga istrebi.

Logan poslednje poglavlje o Vulverinu. Trejler najavljuje film nabijen emocijama i akcijom, Hju Džekmen će još jednom isukati kandže i boriti se sa nemilosrdnim sistemom za opstanak mutanata. Iz Marvelove radionice na listi će se još naći i Thor: Ragnarok, Spiderman: Homecoming i Guardians of te Galaxy Vol.2 , nastavci koji najavljuju dobru priču i još bolju akciju sa dobro poznatim junacima.

Iz DC univerzuma stiže na platna Wonder Women početkom juna, a Justice league je najavljen za novembar.

Power Rangers je još jedan film o tinejdžerima superherojima, borcima protiv zla koje preti da uništi planetu. Bazirana na seriji koja je bila popularna devedesetih, priča o  Moćnim Rendžerima je već doživela nekoliko filmskih adaptacija, ali sveža krv i novi protivnik mogu da ponude nešto publici. 

The Great wall koji stiže u februaru, nosi novu priču o Kineskom zidu. Ispostavlja se da on nije štitio imperiju samo od ljudskih već i drugih, mnogo opasnijih neprijatelja.

Jedan od filmova koji najavljuju uspeh ove godine je i Ghost in the shell, film snimljen po istoimenoj mangi iz 1995. Radnja je smeštena u budućnost, a prati borbu policajke kiborga koja se suočava sa misterioznim hakerima.

U 2017. Romani Stivena Kinga se vraćaju u bioskopske sale. It, priča o  zlu koje se pojavljuje u obliku klovna i hrani se strahom svojih žrtava biće prava poslastica za ljubitelje horora.  Dark tower baziran je na događajima i likovima iz Kingove sage o Mračnoj kuli, seriji od osam romana koji prate revolveraša i njegove dugodvštine na pohodu na kulu.

Posle više od trideset godina Blade runner dobija svoj nastavak. Distopijska priča o policajcu lovcu na odbegle Replikante (fabrički proizvedene ljude) započeta 1982. dobija svoje razrešenje u oktobru ove godine. Harisonu Fordu će se u filmu pridružiti Džared Leto i Rajan Gosling. Blade runner 2049 se očekuje u bioskopima od oktobra.

Ljubitelji Diznijevih filmova, spremite se! Dugo očekivana filmska adaptacija Lepotice i zveri (Beauty and the beast) stiže u bioskope u martu. Ulogu zaljubljenice u knjige, Bel, preuzela je Ema Votson dok zver igra Ben Stivens. Trejler obećava divne kostime i scenografiju, a sama priča je svima poznata.

Vesela ekipa iz Škotske se ponovo okuplja! Trainspotting 2, isti ljudi dvadeset godina kasnije. Da li se išta promenilo? Kako se Rentboy, Spud i ostali snalaze kao potpuno odrasli saznaćemo u ovom nastavku filma koji je devedesetih izazvao burne reakcije i kritike i publike. Film je premijerno prikazan 27. januara, a kod nas stiže 16. februara u okviru PlayUK festivala.

Roman Koliba Vilijema Pola Janga osvojio je srca čitalačke publike i nekoliko književnih odlikovanja, a sada je dobio i filmsku adaptaciju. Koliba (The shack)  je mesto na kome se sastaju bog i čovek, mesto na kom se dobija odgovor na pitanje: kako preboleti smrt voljene osobe.

FEST se i ove godine može pohvaliti bogatim programom i žanrovskom raznolikošću. Prikazivaće se filmovi iz Nemačke, Rusije, Meksika, Srbije, Hrvatske, Amerike, Španije i drugih zemalja. Stoga nemojte propustiti priliku da pogledate film Džima Džarmuša Paterson, posvećen mladom pesniku koji nosi ime svoga grada.  (M)Učenik, koji stiže iz Rusije, sigurno će se dopasti onima koji se bore sa pitanjima o moralu, dobroti i istini. Jackie, film o Prvoj dami, udovici obožavanog Džona Kenedija, ispričaće priču o nošenju sa gubitkom i teškoćama koje breme titule Prve dame nosi sa sobom. Mlečni put Emira Kusturice otvoriće ovogodišnji festival, film obećava gorko-slatku priču o životu u Kusturičinom stilu. Naravno, tu su još i Moonlight, Nocturnal Animals, Manchester by the Sea, The Salesman, a za zatvaranje Skorsezeov film Silence. Ne propustite da pregledate kompletan repertoar festivala, jer je FEST prava prilika da se upoznate sa filmovima i pričama iz drugih kultura.

Čini se da je 2017. prava godina za ljubitelje akcije i superheroja, ali ni drame ne izostaje, publika neka rezerviše svoje karte na vreme!

Autorka: Bojana Cvejanov

Fotografija je preuzeta odavde.

Momo Kapor i sve definicije prestaju, jer nema potrebe, jer svaki glas njegovog imena i prezimena kazuje ponešto o njemu, čak, i više nego što treba. Tek knjige jedna su nova dimenzija –  mali kosmos u vaskolikom kosmosu koji pravi još manje, a veće svjetove svih onih koji se prihvate Mominog teksta. Drukčije je nemoguće, jer on savršeno jednostavno kazuje priče svojih ludaka što švrljaju po Knez Mihajlovoj, lutaka što se smiješe sa izloga prolaznicima i onih studenata što imaju ambicije za snimanje filmčuga.

Foliranti

Strašna gerla. Kud se guraš, čoveče? Ostaće i za tebe: sit ćeš se nagledati... – kolokvijalni govor ne prestaje, tu je, uvijek prisutan kao da čitaocu ne da da se osjeti suviše bitnim zato što baš ovom knjigom otkriva neku bitnu istinu života. Ne otkriva! Zato Momini foliranti ne foliraju, pričaju običnim jezikom – jezikom ulice, pričaju o svakodnevnici i nedaćama studenata koje su nekako sve prisutne u životu svakog od nas, jer jedino tako uspijevaju da otkriju onu bitnu istinu života, koja je nekako tu pred nosom, ali baš što je tako očigledna biva zanemariva. Biće da jedino Foliranti su ti koji su se mogli boriti protiv automatizacije stvarnosti, zaista, uspijevali su da je pobijede svojim običnostima i možda je to jedini put bilo kada su, evo priznajem, moožda malo folirali.

O čemu to foliranti nisu folirali? Izlaskom Mime Laševske iz one nedostižne, staklom prekinute dimenzije – izloga, ona dolazi među običan svijet beogradskog studenjaka, obična da običnija ne može biti. Tako se bar njoj činilo, a možda i nije, možda je ona na sve to žmurila, dok je čitav studenjak u nju piljio i zasigurno znao da Mima dolazi iz zabranjene zone, staklom zagrađene, bez mogućnosti dodira, postojanjem samo pogleda. Znali su to i Ale i narator romana, znali su, pa su opet to prećutkivali pred njom, jer su bili više nego bilo ko drugi blizu joj, ostalo je sve postajalo zanemarivo. Ne treba doći do zabune, pa Mimu posmatrati kao nekakvu manipulatorku koja samo iskorišćava ljude. Ne, Mima nije folirala svoje prijatelje. Imala je želje da ponovo pređe sa one strane stakla, to više nije bio izlog manekenke koja je reklamirala namještaj, to je bilo filmsko platno -  staklo u koje je mogla da posmatra čitava zemlja, a ne samo beogradski prolaznici. Baš zato nije folirala, jer je i prijatelje povukla na platno i zajedno sa njima u toj želji izgorjela. Filmska strast glavna tri junaka odvela ih je na različite krajeve da kažem svijeta, lagala bih, jer je nekog od njih odvela u smrt, nekog na ostrvo daleko od evropske civilizacije, a nekog opet vratila na te iste beogradske ulice, gdje je sve i počelo, da se svega prisjeća. Sve troje ostali su daleko jedno od drugog, daleko od filmskog platna, jer čini se na kraju da ih je ono razdvajalo, a filmske ulaznice opet isto tako povezivale u jedno, premda to jedno već odavno ne postoji fizički, a živi samo u mislima onog ludaka koji šeta beogradskim ulicama prisjećajući se svega. 

Ja dalje da pišem, neću, jer mislim da sve nedoumice i ostatak romana može da ti dopriča Momo Kapor. Zna on to mnogo bolje nego ja, vjeruj mi na pisano slovo, neće te folirati 

Autorka: Kristina Topić

Fotografija je preuzeta odavde.

Mi koji nikuda ne idemo bez naših kućnih ljubimaca i mi koji ne možemo da odolimo da pomazimo ili nahranimo neku zalutalu životinjicu znamo koliko su pet friendly mesta bitna. Lokali u kome je dozvoljen ulaz i četvoronožnim drugarima su od izuzetne važnosti, pogotovo kada je zima i „debeli” minus.

Jedan od pet friendly lokala je i Gunners pub o kojem sam pisala o mestima koje definitivno morate posetiti u Beogradu. Nalazi se u strogom centru grada, u ulici Braće Jugovic 2A. Tako da, posle trčkaranja po Studentskom parku sa svojim ljubimcem možete svratiti da se utoplite uz šolju čaja.

Ako ipak odlučite da odete na ručak, umesto na trčanje, možete povesti i kućnog ljubimca u restoran Voulez vous. Ovaj restoran se nalazi na Vračaru, u ulici Đorđa Vajferta 52. Ili, ako biste ostali u krugu centra grada možete posetiti i Vespa bar u ulici Topličin venac broj 6. Takođe odlična klopa!

Na Banovom Brdu, u krugu Košutnjaka, postoji divno mesto koje se zove Aleksandar club, iliti ski staza, iliti raj za četvoronožne drugare i pogleda na Beograd. Idilično je i leti i zimi, pogotovo za životinje jer mogu da se istrče i uživaju.

Kafić Topolska 18, koji se nalazi u istoimenoj ulici, nudi sobu podstanara (kako kaže ona pesma) i za kuce i za mace, ali i vi možete da svratite na kafu.

The rolling barrel pub, takođe pab o kojem sam već pisala i jedno od mojih omiljenih mesta u gradu, nudi toplo utočiste po ovoj zimi. Kako vašim ljubimcima tako i vama. Plus ćete moći da se zabavite uz neku društvenu igru ili stoni fudbal. Pab se nalazi u Knjeginje Ljubice broj 26.

U kafiću Black Turtle u Gospodar Jovanovoj, kao i u Svetogorskoj ulici i na Kosančićevom vencu, možete popiti domaće pivo sa ukusom borovnice ili jagode uz društvo svog psa.

U Chopper kafeu možete pojesti burgere ili rebarca uz (najbolju) pomoć svog ljubimca. Verujem da će svi biti siti i zadovoljni. Chopper se nalazi u Sarajevskoj ulici broj 54.

Ako želite posle ića i pića da skinete koju kaloriju, a ne biste da ostavite svog prijatelja kod kuće, možete ga povesti sa sobom u teretanu Pro Gym, koja se nalazi u okviru Sportskog centra Vračar, u Sjeničkoj 1.

Pored nekolicine lokala i teretane, koje sam nabrojala, možete učiniti i vaše zgrade i ulice pet friendly mestima. Čak i uz prigovaranje komšinice sa trećeg sprata što puštate lutalicu u zgradu ne verujem da će vas koštati išta osim nekoliko minuta slušanja gunđanja.

Sjajni mladi ljudi iz Kulturiranja su ogranizovali akciju pravljenja kućica za napuštene šapice na Trgu Nikole Pašića. Deca za primer! Sada u Makedonskoj ulici, a i šire, možete naići na kuce i mace koje se greju u kućicama. Nahranite i uputite na toplo male šape kad god vam se ukaže prilika.

Autorka: Teodora Janković

Fotografija je preuzeta odavde.

U današnje vreme stres je neprijatelj broj 1. Često se desi da posle nekog stresnog događaja na poslu, u školi ili kući, u naletu jakih emocija posegnemo za komadom čokoladne torte, kockicom čokolade ili nečim sličnim. Ruku na srce, ovo se nikad ne završi samo na parčetu ili kockici, već na pola torte ili celoj tabli čokolade, slasnim hamburgerima ili krompirićima, pa čak i onda kad nismo gladni. I, gle čuda, osmeh nam se vraća na lice. Hrana je naš lek za dušu. U SAD-u i Velikoj Britaniji stanje je toliko alarmantno da je traženje utehe u hrani svrstano u poremećaj u ishrani - tačnije poremećaj prekomernog jedenja. Moram priznati, ni mi ne zaostajemo baš puno za njima. U svakom slučaju, dobro je poznato da nakon raskida nema ničeg boljeg od utešne kofice sladoleda.

Naravno, ne može svaka hrana da nas uteši. Postoji razlog zašto se lepše osećamo kad tražimo utehu u čokoladi nego u celeru. Tajna leži u tome da hrana sa visokim udelom masnoće, poput testenine, sira, sladoleda, pomfrita i sl, može da izazove osećaj zadovoljstva, dok šećeri pomažu telu da proizvede serotonin - neurotransmiter koji je zadužen za hormon sreće. Imaj na umu, krompirići i čokoladne torte jesu divna i utešna hrana, ali njihovo dejstvo na naš mozak je kratkoročno. Čim telo sagori novo gorivo, vraća se loš osećaj, a od prekomerne količine nezdrave hrane, na duže staze, osećaj može da se pogorša.

Hormoni leptin, grelin i kortizol regulišu apetit, spavanje, stres i težinu. Ako se rad nekog od ovih hormona poremeti, može doći i do preterane količine uzimanja hrane i to ne bilo kakve već upravo ove sa visokim sadržajem masti. Koja je uloga ovih hormona i da li su oni još jedan od razloga zašto pronalazimo utehu u hrani? Leptin kontroliše insulin, i takođe šalje signal mozgu da stane s jelom onog trenutka kad pojedeš dovoljno hrane za normalno funkcionisanje organizma. Nasuprot leptinu, koji smo okarakterisali kao hormon sitosti, javlja se grelin kao hormon gladi. Kortizol nadzire našu glad, varenje, krvni pritisak, budnost, san, fizičku aktivnost i, što je najvažnije, kapacitet za nošenje sa stresom. Jedan od ključnih zadataka ovog hormona je povećanje nivoa glukoze u trenucima stresa, kako bi telo imalo dovoljno energije za borbu sa iznenadnim situacijama. U trenucima kad stanje stresa postane trajno, energija se sve više troši, glukoza sve teže dospeva do ćelija, pa može doći do naglog umora, razdražljivosti, iznenadne vrtoglavice i pada nivoa šećera u krvi.  

Sad kad smo utvrdili kakvom se hranom tešimo, treba naći i uzrok ovog problema, koji se krije u načinu života. Da, opet je taj stres umešao prste.

Da li znaš da postoje dva tipa gladi? Fiziološka glad je postepena, obično je praćena zavijanjem našeg stomaka i javlja se 4 -5 sati nakon poslednjeg obroka. Kod ovog tipa gladi naš mozak je zadovoljan i uzima samo onoliko hrane koliko je potrebno. Drugi tip gladi je emotivna glad i kod ove vrste gladi, naš mozak trpi nezadovoljstvo i lepe emocije traži u hrani. Verovao/la ili ne postoji čak 12 razloga zašto se javlja emotivna glad i zašto je hranimo:

1. Tražimo utehu u hrani kad smo ljuti, depresivni, nezadovoljni, kad nam je dosadno i na taj način izbegavamo nelagodu koju izazivaju emocije;

2. Tešimo se hranom i kad se osećamo neshvaćeno ili iskorišćeno;

3. Posežemo za velikom količinom hrane kad se suočavamo sa novim izazovima  kako bi prebrodili strah od neuspeha;

4. Tešimo se hranom i kad želimo da sakrijemo nezadovoljstvo; 

5. Uzimamo je da bi ostali ugojeni odnosno neželjeni - da bi izbegli svoju seksualnost;

6. Utehu tražimo i kad smo samokritični;

7. Zbog eventualne gladi u detinjstvu, sada pronalazimo utehu u hrani - nadoknađuje se propušteno u detinjstvu, ali i zbog straha od ponovne gladi;

8. Da bi se opet osetili bezbrižno kao dete, naročito ako ne živimo s roditeljima, bakom ili dekom, pa povratak na maminu ili bakinu  kuhinju budi lepe uspomene;

9. Neki se teše hranom kako bi kaznili one koji su ih povredili tj. koriste svoje telo za rešavanje strahova i sukoba;

10. Neki koriste hranu da naglase svoju nezavisnost („Ti ćeš meni da zabraniš da pojedem još jedno parče torte. Ko si ti da mi zabraniš. Sad ću baš da pojedem.“)

11. Neki nalaze utehu u hrani zbog straha od nemanja novca, hrane, zdravlja;

12. Nekima hrana ispunjava prazninu.

Kad se sledeći put osetiš neraspoloženo uposli mozak nekom knjigom, slagalicom, prošetaj - to će ti razbistriti misli i bolje ćeš se osećati. Ako bar moraš posegnuti za hranom, čokoladu ograniči samo na jednu kockicu, a kolač samo na jedno parče. Takođe, antistres terapija mogu biti i ove namirnice: jabuka, banana, jezgrasto voće (koje ne samo što je zdravo već i topi masne naslage u telu i snižava krvni  pritisak), začini poput vanile, cimeta i anisa, borovnica i ostalo bobičasto voće koje popravlja krv, povrće poput šargarepe koja je prava blagodet za našu kožu, kosu, nokte, vid i večito nevoljeni brokoli. Nešto od ovoga će ti se sigurni svideti.

Autorka: Mima Ryan

Fotografija je preuzeta odavde.

Svi mi svakodnevno ulazimo na YouTube, da bismo gledali razne video snimke, ali postoje i oni koji ih objavljuju, jednostavnije rečeno „jutjuberi“.

Da bi neko postao jutjuber, mora da privuče dovoljan broj pratilaca („subskrajbera“) kao i dovoljan broj pregleda, tako privlači i oglašivače od kojih dobija novac, za objavljivanje njihovih reklama.

Naravno, to prikupljanje subskrajbera se ne dešava preko noći, ali ukoliko želiš da postaneš jutjuber, najbitnija je dobra ideja, nešto čim ćeš uspeti da privučeš ljude da odgledaju baš tvoj video i da nakon toga osećaju da su saznali ili naučili nešto novo i interesantno.

Brojne kompanije plaćaju reklamiranje svojih proizvoda ili usluga jutjuberima, te reklame većinom iskaču u vidu ikonica po video snimku (koje nas jako nerviraju) ili su direktno objavljene u videu (npr. preporuka krema za telo i najbolja krema biće ona za koju je dobijeno najviše novca). Tako da je ovo samo jedan vid digitalnog marketinga.

Kada je reč o posećenosti samog Youtube-a, dovoljno je reći da istraživanja pokazuju da su najposećenije mreže upravo Facebook i Youtube, i najčešći korisnici su uzrasta od 14 do 24 godina.

Današnja omladina je generacija vizualizacije i klipova, i baš iz tog razloga Youtube ima toliku posećenost. Svima nam je mnogo zanimljivije da čujemo i vidimo nešto, nego da samo čitamo o tome.

Postoji mnogo jutjubera širom sveta, u kojima je naša omladina pronašla inspiraciju i sama počela da se bavi ovim poslom. U ovom poslu postoje različite sfere kao što su: gaming, beauty kanali, DIY, smešni klipovi itd.

Najpoznatiji svetski Youtube kanali su: Jacksfilms, TomSka, Smosh, Nice Peter, Grace Helbig, PewDiePie, Džena Marbels i drugi. Šveđanin Felix Khellberg, najpoznatiji svetski jutjuber, koji se bavi Game video kategorijom, je zbog ljubavi prema video igricama osnovao svoj kanal pod nazivom PewDiePie i danas broji 52.638.534 subskrajbera!

Džena Marbels, koja je svoj prvi video postavila 2010. godine pod nazivom "Kako da prevarite ljude da misle da lepo izgledate" (koji ima čak 66 miliona pregleda) postala je najpoznatija jutjuberka. Danas ona snima svoje prijatelje i kućne ljubimce, daje mladima savete i još mnogo toga. Na svakom Vidkonu (konferenciji za multimedijalne sadržaje digitalne platforme u Južnoj Kaliforniji), Džena je redovan gost, a upoznavanje sa fanovima takođe redovno organizuje širom SAD-a.

Ovom sajmu jutjubera tkz. Vidkonu prisustvovao je i naš poznati jutjuber Milan Inić Yasserstain, koji je tamo upoznao mnogo jutjurbera, a na ovom linku možete pogledati njegove utiske. Milan Inić Yasserstain je iz Novog Sada i počeo je da snima 2010 godine, a na njegovom kanalu možeš videti kratke filmove kojima Milan pokušava da edukuje ali i zabavi omladinu.

Osim Yasserstain-a, ovo su još neke od srpskih “zvezda jutjuba”:  Marija Žeželj, Jana Dačović, Milica Perić Kovalska, Stuberi, Zorannah, Aleksandar Cile Leštarić, Andrija Jović i dr.

Ovo je super način da budeš kreativan/na, iskoristiš svoje slobodno vreme, upoznaš nove ljude i čak sam/a zaradiš svoj džeparac. Naravno za sve je potreban trud, pa tako i za ovo ali upornost se uvek isplati.

Ako i ti želiš da postaneš jutjuber/ka ovo je sve što treba da uradiš:

- otvoriš Youtube nalog;

- smisliš šta želiš da prikažeš;

- snimiš video klipove;

- postaviš ih na Youtube (pomoću 'upload' dugmeta sa desne strane Youtube pretraživača);

- svoj video klip možeš i da šeruješ tj. reklamiraš na društvenim mrežama kako bi ga što više ljudi pregledalo i onima kojima se tvoj video svideo, postaće tvoji subskrajberi.

Ukoliko si odlučio/la da postaneš jujtuber/ka Mingl ti želi puno sreće u predstojećem radu!

Autorka: Dunja Banjac

Izvor naslovne fotografije: pixabay.com