Vesti

U Beogradu je u sredu 28. maja održan skup srednjoškolki i srednjoškolaca iz Leskovca, Subotice i Beograda. Oni su razgovarali sa istaknutim ženama liderkama, Tijanom Koprivicom i Marijom Todorović, o rodnoj ravnopravnosti u oblastima preduzetništva i sporta. Osim toga tim iz Leskovca iz Hemijsko tehničke škole "Božidar Đorđević Kukar" su predstavili rezultate istraživanja o muško ženskom savezništvu koje su u školi sproveli. Više od 40 mladih ljudi je aktivno postavljalo pitanja i trudilo se da sazna što više o unapređenju rodne ravnopravnosti u našoj zemlji.

Kada državne institucije rade pod pritiskom političara a medijski prostor je sve tešnji za slobodno i odgovorno izveštavanje, govor mržnje ne opstaje samo kao proizvod društvene frustracije, već poprima obrise političkog oruđa. O tome da li su mediji u Srbiji saučesnici u represiji nad neistomišljenicima – bilo da su to studenti, aktivisti, akademska zajednica ili profesionalni novinari – razgovarala sa Tamarom Filipović, generalnom sekretarkom Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), jedne od ključnih organizacija koja se bavi zaštitom medijskih sloboda, bezbednošću novinara i unapređenjem profesionalnih standarda u novinarstvu.

U vremenu kada su informacije dostupnije brže nego ikada, a njihova tačnost se sve češće dovodi u pitanje novinarska profesija se suočava sa ozbiljnim izazovima. U centru tih izazova je novinarska etika – odgovornost i uloga medija u oblikovanju društvene svesti. Kada poštovanje profesionalnih standarda izostane, a granice izmedju slobode izražavanja i govora mržnje postanu zamagljene, posledice se više ne zadržavaju samo na rečima, govor mržnje sve češće prelazi iz digitalnog u stvarni svet. Fizički napadi na novinare, aktiviste i gradjane koji se usude da govore drugačije, najčešće su poslednje karike u lancu koji počinje diskriminacijom, pretvara se u govor mržnje umotan u medijske kampanje koje pripremaju teren za pretnje. U društvu u kojem institucije zakazuju, a sankcije izostaju, otvara se pitanje – ko je odgovaran za sveprisutni govor mržnje u medijima? Da li odgovornost leži isključivo na autorima sadržaja, ili na urednicima, vlasnicima medija, političkim akterima koji koriste govor mržnje kao strategiju, ali i na onima koji na takav govor ćute?

Od 1. novembra 2024. godine, padom nadstrešnice u Novom Sadu, mladi su počeli da iskazuju svoje nezadovoljstvo na ulicama a kasnije i na fakultetima, koje blokiraju već punih 6 meseci i kroz zahteve upućene institucijama da one rade transparentno u skladu sa javim interesom. Aktivizam kod mladih je postao široko zastupljen.

Za one koji ne znaju za Milana Inića, možda će više značiti da napišem Yasserstain. Kreator koji je mnogima obeležio detinjstvo i bio podrška u periodu odrastanja i dalje je aktivan na YouTube sceni gde kreira sadržaj za mlade. Njegov humor je prepoznatljiv, a najvažnije je da kroz šalu govori o teškim temama koje su mladima bliske. Jedan od njegovih najpoznatijih projekata je serijal „Nemoj biti taj lik” koji je 2018. dobio i svoju knjigu pod istim nazivom. Pored YouTube kanala, Milan svoje ideje deli i putem Instagrama i podkasta, gde često govori o odgovornosti influensera i uticaju medija na mlade. Htela sam sa njim da razgovoram ne zato što je poznat, već zbog toga što ostaje dosledan onome što radi. Zato što nije zaboravio za koga pravi sadržaj i zato što i dan – danas ima nešto da kaže – a da to nije prazna rečenica za algoritam.

Poslednjih nekoliko meseci svedočimo svakodnevnim protestima studenata i građana širom Srbije. Broj ljudi na ulicama ukazuje da je ovaj maratonski protest drugačiji od svih do sada. Pregled naslova dnevnih novina ukazuje na postojanje dva sveta – jedan u kojem žive učesnici protesta i drugi, u kojem žive oni koji podržavaju predsednika republike. Ono što je lako uočljivo u medijskom etru Srbije je zloupotreba reči i moći koje reči imaju kroz širenje dezinformacija, različite manipulacije činjenicama, ili kroz skriveni (pa i otvoreni) govor mržnje. Posebno zabrinjava to što ovakve prakse ne dolaze samo sa margina interneta, već su dominiraju najčitanijim tabloidima, a često se nalaze i u informativnim štampanim medijima, kao na televiziji.

Skrolujem TikTok već dva sata – otkako sam se probudila. Ovo mi ranije nije bila jutarnja rutina, ili bar volim da verujem da nije. Već dobrih 35 minuta lažem sebe da ću ustati jer znam koliko mi se obaveza nagomilalo u poslednjih par dana. Ignorišem tu činjenicu i nastavljam da listam telefon, samo što sam sada prešla na Instagram. Gledam storije. Pet devojaka, minimum, je već podelilo pratiocima da su jutros započele dan sa treningom i zdravim obrokom. Na njihovim profilima je niz fotografija. Na svakom snimku slatko se smeškaju, pokazujući ravne zube, savršeno uvijenu kosu – kao iz reklama. Nos – ravan, onakav kakav bih želela da imam, a lice čisto, bez traga šminke (ili mi se bar tako čini). Imaju dugačke noge, kao prave manekenke, a telo poput onog čuvenog peščanog sata o kojem svi neprestano pričaju. Skoro da su proputovale ceo svet. Imaju vezu iz snova – zaključujem to po ogromnim buketima koje dobijaju svakog meseca. Studiraju na privatnim fakultetima, treniraju, a uz sve to stižu i da popiju fensi latte, sa savršeno nacrtanim srcem u peni sa drugaricama. A ja – jurim između obaveza. Neke od njih su samo godinu dana starije od mene. Kroz glavu mi prolazi misao: zašto to nisam ja?

Da li je umetnost još uvek relevantna među mladima? Postavila sam ovo pitanje zato što sam se mnogo plašila da saznam odgovor. Kao sedamnaestogodišnja (nadamo se) buduća umetnica, učinilo mi se da je odgovor na ovo pitanje negativan. Štaviše, bila sam gotovo sigurna da u današnje vreme prosečan srednjoškolac i prosečna srednjoškolka nemaju nikakav odnos sa umetnošću. I ma koliko sad zvučala kao bilo koja boomerka koja je u potpunosti otpisala mlađe generacije i proglasila društvene mreže za najgori izum čovečanstva – stvarno sam bila zabrinuta za budućnost umetnosti i kreativnog stvaralaštva!

Studenti i studentkinje blokirali su zgradu Radio-televizije Srbije (RTS) 14 dana i tražili raspisivanje novog konkursa za izbor članova/ica REM-a. Istovremeno, sve izraženija svest građana/ki o uticaju medija na oblikovanje javnog mnjenja dovela je do pojačanih zahteva za većom odgovornošću javnog servisa. Iako se finansira iz budžeta, odnosno sredstvima poreskih obveznika, RTS tokom studentskih blokada nije obezbedio profesionalno, objektivno i blagovremeno izveštavanje o događajima od javnog interesa, što dodatno otvara pitanje njegove uloge i odgovornosti u demokratskom društvu.

Učenice i učenici srednjih škola iz Beograda, Subotice i Leskovca razgovarali su danas u Beogradu, u okviru radionice "Svi imaju reč - zajedno za rodnu ravnopravnost u školama" o rodnoj ravnopravnosti i problemima u njenom dostizanju u sferi preduzetništva i sporta.